---

Protekla godina bila je godina ozbiljnog laganja, osrednjih investicija, prividnog napretka, takođe osrednjeg, uzdizanja ispotprosečnih kadrova i najava da će tek sad najgori da nas uzjašu

Dragi čitaoci, šta tražite više od sledećeg – veće plate, bolje uslove lečenja, sigurnost za decu, bolju društvenu brigu o starim roditeljima, pošteniju vladu i medije, više zdravlja i sreće... Pa vi ličite na zakerala koja bi htela sve odjednom, sad i odmah, a lepo vam je čovek najpopularniji u anketama u kojima nikad niste učestvovali obećao da će već ove godine biti bolje, možda koliko i sutra, a dogodine iz naslova ovog teksta sigurno, samo da preživite.

Protekla godina bila je godina velikih laganja, osrednjih ulaganja i velikih ulizica. Slavili smo sve i svašta, a Vučića najviše. I on nas. Dragi moj narode, govorio je kao kralj Ibi, da nema mene, ne bi bilo ni vas.

Oni upravljaju školom, ali ne kao pedagozi i direktori, već kao siledžije koje su najjače u školskom dvorištu.

Ova godina koja ostaje za nama nije nas, strah me je, ničem naučila, ali je pripremila narod za nošenje jarma i oranje usahle zemlje.

Naredna godina je izborna. Po zakonu mora da se izabere predsednik države, a po volji Vučića moguće je da biramo i novi parlament, a možda će prevremeni izbori biti organizovani i za upravu grada Beograda.

Širom Srbije, od Svetog Luke pa sve do Svetog Jovana (od oktobra do januara) cokće se i coktaće se o tome, uz sitne slavske kolače i krupna ogovaranja, a da nijedan svedok neće biti pouzdan govori nam i aktuelni predsednik koji se obratio naciji u prošli ponedeljak uveren u dve protivrečne stvari – da će ga Vučić podržati, a da možda i neće – te da očekuje rasplet na Badnje veče. Integralno to ste mogli da vidite uživo na komercijalnim kanalima, ali javni servis je imao preča posla i mučeni Toma je gurnut u zapećak. Negde uz vesti o vremenskim nepogodama na severu Australije. Ja da sam na Tominom mestu, raspitao bih se o vremenskim prilikama u vrhu vlasti i ne bih go izlazio na kišu.

S ovim brojem uveliko nadilazimo četvrt veka postojanja nedeljnika "Vreme". Neki od nas se povlače, ali oni što dolaze pokazuju još više vitalnosti. Pojavljuju se mladi, borbeni i oštroumni novinari s datumom u krštenici upisanim svežijim mastilom od naše prijave za osnivanje.

Znaju oni na vlasti da smo tolika sirotinja da nam ne mogu nauditi ucenama. Ne smeta nam, kao što sam i ranije napisao, ni da budemo najmanji kamičak u cokuli ovih što bahato gaze javnom scenom, ali trudićemo se da im od toga prokrvari noga, da žulj bude veliki i bolan, kad god se osove i nas primete kao nekog ko neće da duva u diple i igra u njihovom kolu.

Nemamo nikakvu ambiciju da kažemo da je ova vlada gora od prethodne ili bolja od svake druge koja bi mogla da nas uzjaše, nego imamo pustu želju da se bavimo svojim poslom. Za sve godine postojanja dokazali smo svakom, ko je hteo da bude iole objektivan, da je to moguća misija.

U Srbiji gde bismo mi postali strano telo sve bi bilo mogućno. Ulazimo u godinu velike neizvesnosti, a naš strah je više povezan sa sudbinom čitalaca nego s našim ličnim sudbinama. To smatramo elementarnim poštenjem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---