Bojanin šal

Od svih odevnih predmeta koje posedujem, najstariji je Bojanin šal. Naravno da više nije kao što je nekad bio, malo se skupio i pobledeo od pranja, ali ga nosim iz zime u zimu, evo, dvadeset i deveta mu je zima, i još mi je dobro u njemu.

Bilo je to ovako. Jedne večeri, a tada smo stanovale na razdaljini od dva ulaza, zove mene Bojana i kaže dođi da mi vidiš šalove. Ona je bila jedna od glavnih iz društva koje sam ja tada tek upoznala i kome sam žarko želela da se dopadnem, pa mi je njen direktni poziv baš-baš značio. Dotrčim ja znači kod Bojane, a ono, krevet prekriven šalovima. Svaki drugačije boje, šare, debljine...

"Probaj koji ti se dopada, slobodno", kaže mi.

Znam da će sad svako na keca pretpostaviti da sam se prvo uhvatila za ovaj moj šal, ali – tako bilo. Uzmem ga i odmah, bez provere šta sam izabrala, obmotam oko sebe. Pogledam se u ogledalo. Lepa sam sama sebi. Uzdignutija. Kao kad sam svoja. Gledamo Bojana i ja mene i šal neko vreme. A onda ona kaže:

"Svašta, nikad tako nešto nisam videla. Pa on je tvoj! Uzmi ga, vidiš da te hoće."

U to vreme, osim Bojane, ostali iz tog mog novog društva ponašali su se prema meni kao da bi im lagodnije i udobnije bilo da im nisam pridodata. Bila sam drugačija od njih, neću da kažem zbog čega, i zato razumem zašto nisu znali šta da rade sa mnom i kako da se ponašaju. Ja sam, naravno, opet nije teško pretpostaviti, iskoristila prvu priliku da im se pokažem sa Bojaninim šalom. Kao slučajno, nisam u hodniku skinula kaput i ostalo, nego sam ušetala sa svim tim na sebi u sobu gde su sedeli. Svi su ga odmah primetili, dve-tri rospijice su me uglas pitale: "Je l’ ti to Bojanin šal?", a Bojana je uradila ono što je bilo neumesno da uradim ja: "Jeste, poklonila sam joj", odgovorila je, i oni se posle toga (zbog toga?) više nisu čudili šta ću ja tu, među njima.

Znam, bio bi red da ga konačno i opišem, Bojanin šal, da pokažem i dokažem zašto je jedini u mom životu od 1988. godine. E pa, ne umem. Odnosno, umem, ali to što ću reći da je mekan kao dobra vest a topao kao milina, i da je prepleten od nekoliko kao bračko more tirkiznih boja, jedne tamnoroze i nekoliko kao oblak plavosivih, neće sasvim opisati Bojanin šal. Mogu da dodam još nekoliko detalja, možda će neko u njima umeti da učita zašto mi toliko znači: čim ga ugledam, već mi nije hladno, savršen je melem za stegnute mi nerve, ljudi me primećuju na ulici zbog njega, čini me da se osećam potpunom kao kad imam sve glavno što mi treba. Eto, toliko.

Imam ja još šalova, čak i previše. Naravno da ni oni nisu loši, neke sam čak i sama sebi kupila, upravo sa idejom da već jednom batalim Bojanin jer me već ceo Beograd zna u njemu, ali – uzalud. Dođem kući, otpakujem taj novi, probam kako mi stoji, sviđa mi se i sve je u redu, ali sutradan kad treba da izađem iz kuće ipak stavim Bojanin. I bude mi dobro zbog toga. E, sad: moram da priznam da ja nisam baš neko kome je menjanje opsesija. Recimo, nijedan od tri prstena, privezak na lančiću i narukvicu nisam promenila od momenta kad sam ih stavila na sebe. To je jedini moj nakit koji smatram nakitom. Kad zatreba, dodajem im druge narukvice i ogrlice, kombinujem ih, ali njih ne skidam. Ukratko, kad nađem nešto što mi prija i u čemu se dobro osećam, to potraje i kod mene i na meni. Kupujem nove stvari, mora se, ali sve po već dokazanom primerku. Sećam se, jednog leta me je srela neka bivša koleginica i rekla – jao, još uvek ti je tirkizna haljina u životu, a meni je bilo tupavo da joj se pravdam i objašnjavam da imam dve-tri skoro iste. Uostalom, ko zna šta bi pomislila o meni.

Razumem zašto se mnogi ne bi složili sa mnom, razumem i da ovakvo moje ponašanje nije u trendu potrošačkog dru-štva, ali dozvoljavam sebi da mislim i živim kako osećam. Nemam potrebu za novim stvarima samo zato što su nove, kad već imam one koje mi odgovaraju.

Bojana je posle serije šalova u kojoj je bio i moj napravila još desetak, u jednom trenutku smo čak putovale u Minhen da ona kupi mašinu za pletenje (lud provod, luđi od filma, kao nikad pre ni posle!) kako bi pospešila proizvodnju, ali počele su devedesete, i Bojana i Sale su otišli na Siciliju. Mašinu nisu poneli zato što su tamo zime tople pa niko ne nosi vunene šalove. Posle nekoliko godina, preselili su se u London. Bojana tamo pravi bajkolike abažure za lampe i razne aksesoare – i jedno i drugo se veoma dopada Londoncima. Nekoliko puta godišnje dolazi u Beograd. Maločas mi kaže:

"Dobro je, još ti lepo stoji. A i ti njemu."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---