Autor

4.2.2017. >

Rumunija, zemlja mog sna

jovana gligorijević

Teško da će u Srbiji u skorije vreme doći do protesta sličnih rumunskim. Međutim, pogrešno je verovanje da protesta nema zato što građani nezadovljstvo "ispucavaju" na društvenim mrežama

Rumunska vlada, izabrana u decembru prošle godine, izazvala je lavinu uličnih protesta zbog odluke da ublaži antikorupcijske zakone. Mediji u Srbiji slabo o tome izveštavaju, ali društvene mreže gore. Među ovdašnjim korisnicima Tvitera i Fejsbuka dominira stav da su Rumuni hrabri i da imaju građansku svest, dok su građani Srbije bedne kukavice, ovce, i slično, pa umesto da izađu na ulicu, političko nezadovoljstvo izražavaju na mrežama, što bi se reklo – iz fotelje.

Kao neko ko je više od decenije aktivan na društvenim mrežama, i sama sam u proteklim godinama često bila sklona ovoj tezi. Sada, međutim, menjam mišljenje: Srbija nije i ne može da bude Rumunija, iz razloga koji nikakve veze nemaju sa građanskom svešću i političkim nezadovoljstvom.

Ako hoćete masovne proteste, neophodna je infrastruktura, a to, pre svega znači – snažna opozicija. Bez organizaciono jake političke strukture, mreže aktivista, lokalnih „ćelija" i rada na terenu nema masovnih protesta. Ideološke razlike među opozicionim strankama nisu izgovor, jer u sopstvenoj istoriji imamo primere udruživanja iz 1990, 1996/7, 1999. (sećate se Saveza za promene?), te konačno 2000.

Danas preduslova za to nema iz dva razloga. Prvo, i opšte poznato, nekada vodeće opozicione stranke su se urušile i kompromitovale kad su došle na vlast. Povratkom u opoziciju, umesto da se konsoliduju i pregrupišu, pojele su sopstveno tkivo. No, daleko od toga da su isključivi krivci za sopstvenu propast. Setimo se samo koliko je funkcionera i viđenijih članova samo Demokratske stranke hapšeno u protekle četiri godine, uz neviđenu medijsku larmu, koliko ih je u medijima već procesuirano i proglašeno krivima. Isti ti mediji koji su požurili da izreknu presude, danas ne izveštavaju o sudbini procesa protiv njih. Nije zgodno, jer bivaju masovno oslobađani, a i ko će da prati npr. 40 i kusur sudskih procesa. Mnogo je lakše i atraktivnije razgalamiti se kad policija za jednu noć pohapsi 40 ljudi širom Srbije (decembar 2015).

Šteta koju je opozicija nanela sama sebi udružena sa štetom koja joj je natovarena na vrat, daje u zbiru jednu razbucanu, zbunjenu i obeznanjenu grupaciju, nesposobnu da pokrene i samu sebe, a kamoli masu nezadovoljnih građana.

Dalje, Rumunija ima medije, a ne samo društvene mreže. Ko zna, da su i njima ovi na vlasti četiri i po godine, možda ni oni danas ne bi imali medije koji bi izvestili šta se događa i doprineli mobilizaciji demonstranata. Mi smo nekada imali, ako ništa drugo, a ono mrežu nezavisnih lokalnih medija, pa smo imali proteste po čitavoj zemlji. U međuvremenu, naši lokalni mediji su ubijeni u privatizacijama, ono što je preteklo od nezavisnih medija svodi se na jedna kablovski kanal koji je dostupan kod samo jednog kablovskog distributera, male medijske portale (od kojih bar polovina svakodnevno krši Etički kodeks novinara Srbije) i dva i po nedeljna lista u zemlji u kojoj tradicija čitanja nedeljne štampe nikad nije ozbiljno zaživela.

Dakle, to što „Srbi ćute ili tvitaju" nema veze sa odsustvom građanske hrabrosti. Uostalom, letošnji protesti u organizaciji Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd" opovrgavaju tu tezu. Razlog zašto nema masovnih protesta, iako vlast na dnevnoj bazi krši osnovne principe vladavine prava, jeste samo i isključivo odsustvo ozbiljne infrastrukture za organizaciju protesta.

Ne vredi trošiti mnogo reči na apsurdnost situacije u kojoj se ljudima upravo preko Tvitera upućuju zamerke što samo tvitaju. Zanimljivija je jedna druga pojava: prošlog leta u Zagrebu je održan masovni protest zbog namere vlade da stopira reformu obrazovanja. Međutim, to nije isprovociralo ovdašnje korisnike društvenih mreža da se verbano kolju kao što to čine ovih dana.

Ne, dragi moji, nije razlika između Hrvatske i Rumunije u tome što je prosečan Srbin „naštelovan" da mrzi Hrvata. Nešto drugo je tu po sredi: „naštelovani" smo da na zemlje koje su bile pod Gvozdenom zavesom gledamo sa visine, jer smo imali sreće da se kroz period komunizma provučemo lakše i lepše nego oni. I sad nama Rumun koji je prodavao porcelan po srpskim pijacama za „jednu črvenu" drži lekcije iz demokratije i građanske svesti.

Protesti u Rumuniji pokazali su nam kompletan društveni paradoks u kom i sebe i građane nekih okolnih zemalja smatramo nižim bićima. Ništa zdravo i produktivno iz toga ne može da se rodi, pa ne bi bilo loše da poradimo na sopstvenom samopouzdanju, a da Rumunima ne stajemo na muku, nego da učimo od njih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA