Autor

4.3.2017. >

Plašite li se Vučića

jovana gligorijević

Na skupu u Vranju, premijer je vikao da se ne boji nikoga. Treba li se plašiti njega

Možda je do mene i ljudi oko mene, pa smo svi naštelovani da se bojimo kad neko počne političku kampanju iz pivnice. Ne tvrdim da je cilj najnovijeg spota za predsedničku kampanju Aleksandra Vučića da izazove ovakve asocijacije, ali nismo mi krivi što neki od njenih najmračnijih momenata u istoriji Evrope počinju upravo u jednoj minhenskoj pivnici 1923. godine.

Novi Vučićev spot široj javnosti verovatno ne budi ovakvu asocijaciju, ali mene je strah i od toga što on tvrdi da nema predizborne spotove, a ovaj u pivnici je već drugi koji je snimio. Čemu tvrdnje da nema spotove kad se oni pojavljuju na zvaničnim internet stranicama Srpske napredne stranke? Plaši me i onaj prvi spot, čija je poruka da ćemo svi izginuti ako on ne bude izabran za predsednika.

Nije mi ovo prvi put da se plašim Aleksandra Vučića. Plašila sam ga se u ranom detinjstvu, jer je bio u stranci čiji je lider nosi kokardu i mlatio pištoljem. Plašila sam ga se u pubertetu kad je kao ministar informisanja stajao iza Zakona o informisanju koji je mnoge redakcije i novinare koštao slobode, zdravlja, pa i života. Plašio me je i 2007. kad je došao u Bulevar Zorana Đinđića u kom sam živela da kači table „Bulevar Ratka Mladića", jer sam se plašila i Ratka Mladića.

Sad me plaši jer govori da se nikoga ne plaši. Nije razumno ne plašiti se nikoga i ničega. Plaši me što mi se sve više ljudi javlja da mi ispriča kako su i zašto ucenjeni da budu „kapilarni glasovi" na predsedničkim izborima. Strah me je što je Maja Gojković, posle konsultacija sa njim blokirala rad parlamenta.

Bojim ga se jer je ušao u svaku poru života: istraživanje Novosadsne novinarske škole objavljeno u četvrtak kaže da on i SNS na RTS-u imaju 82 odsto ukupnog vremena u informativnom programu, a na Pinku 90 odsto. Plaši me kad kaže da smo svi opsednuti njim, a ovi procenti govore suprotno – on opseda nas. Zaposeo nas je.

Najviše me je strah kad Vučić govori da nikome neće dati Srbiju. Tad se osećam kidnapovano – mislila sam da je Srbija moja, da je zemlja svih njenih građana. On svojata zemlju i sve nas koji u njoj živimo, a to je strašno.

Ako sam u pravu, ako nas je zaista zaposeo i kidnapovao, i ako zaista imamo mnogo jakih razloga da ga se plašimo, šta nam je činiti? Ne vredi nam da vrištimo i bežimo – nemamo gde, a i stići će nas. Preporučljivo je bežati od opasnosti, ali ova opasnost je specifična. Ovde imamo posla sa političkim nasiljem, a ono se ne rešava bekstvom nego suprotstavljanjem nasilniku. Nijedan političar ne postoji bez podrške građana. Ona moć koju Vučić misli da ima zapravo je sve vreme u našim rukama. To je ono što treba da osvestimo, prestanemo da se plašimo i vidimo šta sa tom moći možemo da uradimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA