---

Pre neku godinu pisalo se o momku iz Engleske koji je bacio stari hard-disk na kome je zaboravio par hiljada bitkoina, kupljenih davno za dvadesetak funti. Tvrdio je da mu se ne isplati da ore po deponiji, mada je već tada vrednost zagubljenog blaga narasla na nekih sedamsto hiljada funti. Od tada je bitkoin četiri puta povećao vrednost pa je moguće da je promenio mišljenje.

Šta tek da kaže država koja je sedamdesetih bila jedna od četiri u Evropi koje su pravile kompjutere, osamdesetih imala sopstveni lični računar, a danas kada je IT najprofitabilnija od svih industrija, ne pravi ni kućište za miša? Ako je za utehu, nije reč o Srbiji već o Jugoslaviji, mada se taj žal ne smanjuje ni kada se podeli sa šest.

Srbija ovih dana užurbano nastoji da uhvati korak sa informaciono razvijenim svetom, kojem je pre par decenija lepo bežala. S jedne strane planiraju se obimne prekvalifikacije nezaposlenih jer je već sada IT radna snaga najpotrebnija. S druge se čini sve da se prizovu strane IT firme da ulože u Srbiju, pominju se čak i subvencije. Nevolja je što su to dva procesa koja se međusobno poništavaju, a još gore je kada dopišemo i treći, da veliki broj talentovanih za informatiku napušta zemlju jer su drugde uslovi bolji.

Kada nekoga prekvalifikujete, to znači da taj u startu ili nije bio zainteresovan ili nije bio talentovan za neki posao. Kada nudite subvencije, to znači da uslovi za investitora nisu idealni, pa se to uz nešto para mora popraviti. A u IT sektoru najveća vrednost su ljudi i nešto malo infrastruktura.

Profesor Miodrag Zec primetio je ovih dana da se iz Srbije izvoze najbolji đaci Matematičke gimnazije, a uvozi rijaliti. Matematička je tu samo zgodan primer, idu deca i iz drugih dobrih škola u Srbiji, ali problem tu ne prestaje, naprotiv. Svake godine desetak najboljih srpskih srednjoškolaca položi prijemni na Kembridžu ili Oksfordu, verovano ih ima još toliko koji prođu na drugim jakim školama u svetu. Uglavnom nemaju novac da plate školovanje (do dvesta hiljada evra po studentu ukupno za školovanje do mastera). Ko im da stipendiju, taj ih je kupio za sebe, pa je pitanje zašto to ne uradi država Srbija? Uz uslov da u Srbiji moraju da rade onoliko godina koliko su proveli na studijama, naravno ako im se ponudi adekvatan posao.

Zamislite sada da stranom investitoru ponudite pet, šest diplomaca ili mastera, svežih sa Kembridža ili MIT- -a, raspoloženih da rade kod njega naredne četiri godine za daleko manju platu nego drugde jer ih je država već lepo subvencionisala. I to njih lično, a ne stranog investitora koji taj novac svakako ne bi uložio u bilo koji oblik obrazovanja u Srbiji. Prilično sam siguran da bi ta vrsta podsticaja zainteresovala mnoge Orakle i Mubadale više nego praindustrijska ponuda da će im sve biti jeftinije pet odsto. Neki od tih talentovanih bi možda ostali i nakon što "oduže", ali bi sigurno nešto od znanja preneli na okolinu budući da se taj virus lako širi gde god ima pametne dece. Jedino što ne bi moglo da se namešta nekom svom i podobnom, jer treba najpre da položi prijemni za ozbiljnu školu.

Ima i drugih načina da se pomogne školstvo. Jedna škola u Americi upravo je inkasirala 24 miliona dolara od akcija Snepčeta koje su đački roditelji kupili i donirali školi pre pet godina za 15.000 dolara. Inicijativu je pokrenuo jedan otac nakon što ga je kćerka zainteresovala za kul aplikaciju koju sva deca koriste. Čuda se dešavaju čim svest o roditeljskom uključenju u pomaganje školi odmakne od krečenja i sređivanja toaleta. Slično bi mogla da razmišlja i država.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---