Nona i njena madam

Vazduh je vlažan i gust a koža postaje lepljiva kao da smo se mazali marmeladom. Po ulici se smenjuju automobili, tuk-tukovi, autobusi, motocikli, pešaci, i čini se da tu nema nikakvog reda i da će se svakog trena, tu pred nama, svi saplesti jedni o drugi, sudariti, povrediti... ali oni i dalje idu, voze, dovikuju se, smeju, trube.

Čekamo autobus za Kendi. "Koji je red vožnje?", pitam čoveka što stoji pored nas. "Doći će", odgovara mi. "Kad?", ponavljam. "Doći će", ponavlja i on. Ljubazno se smeškamo jedno drugom i razgovor se završava. I da, autobus dolazi brzo. Potrpavamo se (nemam druge reči), zalepljeni jedni uz druge; sva mesta za sedenje su već popunjena. Autobus je iznutra obojen jarkozelenom bojom sa crvenim džinovskim ružama; na televizoru ide neki pop-koncert; njihali bismo se, jer vozač prestiže po putu kao da je sit života, ali smo suviše priljubljeni jedni uz druge. Posle nekoliko minuta, mladić, više dečak, ustupa mi svoje mesto.

I tada kreće moj razgovor sa Nonom, saputnicom koja sedi na susednom sedištu. Starija Šrilanćanka mi prvo nudi neko nepoznato voće koje žvaćem sa korom, dok mi ona uz smeh objašnjava da se kora ni slučajno ne jede. Govori engleski dobro, lice joj je vedro i ima nešto u njenim umornim očima i dalje mlado, živo, neugaslo. Razgovaramo ta tri, četiri sata o životu, njenoj i mojoj zemlji, o prošlosti...

Nona je rođena u jako siromašnoj budističkoj porodici. Niti jedan dan nije išla u školu. Čim je odrasla dovoljno da izgleda kao devojka, roditelji su joj ugovorili brak ("Kako si se ti udala?", pita me. "Jesu li ti mama i tata našli muža ili si ga sama odabrala?"). Dobila je troje dece. Međutim, muž je bio nasilan prema njoj. Nekako je uspela da sve to prekine i da ostane sama sa svojom decom.

"Ružno je to", kaže pomireno, "ali završilo se. I kada nešto završiš, a bilo je loše, samo je važno da si uspeo, da toga više nema." Siromašna, sama, sa troje dece, Nona odlazi u Liban da radi kao služavka u bogatoj libanskoj porodici. Decu ostavlja majci i sledećih dvadeset godina im šalje novac, dolazi da ih poseti kada može. Svi su završili srednje škole i našli posao. Došli su i unučići.

"Obrazovanje je najvažnije. Možeš i da nemaš ništa i sa školom, ali bez škole, sigurno nemaš ništa", uverena je Nona.

U jednom trenutku Nona počinje da govori o gazdarici kuće u Libanu gde je radila godinama. Lice joj se ozari neskrivenom nežnošću i zahvalnošću. Prihvatili su je kao člana porodice, ćerke, mlade gazdarice, poveravale su joj svoje tajne i ljubavne jade. Tamo, u Libanu, bez dana škole, Nona je odlično naučila arapski i engleski. "Pitaju me kako sam naučila arapski; pa, slušaš, slušaš, slušaš." A Nona očigledno zna da sluša.

Libanska porodica se preselila u Vašington, želeli su da pođe s njima, ali je njen sin, željan majke, bio protiv. Vratila se u Šri Lanku. Gaji povrće u selu, jedva spaja kraj s krajem, ali svaki dan telefon pozvoni – zovu je madam iz Amerike i njene ćerke. "Pitaju me, pitam ja njih – šta rade, jesu ručale, da li su srećne."

Pričamo zatim o Šri Lanci – kako je lepa, o krvavom ratu i o veri ("Moliću se za tebe", kaže mi Nona, "i za tvog muža", dodaje potom), o novinarstvu i politici, o tome kako je lakše raditi, bilo šta raditi, nego čekati ("Čovek koji sedi je stalno umoran", govori).

Rastajemo se na stanici u Kendiju. Ona nastavlja svoj put još četiri sata i kaže mi da moram da se čuvam.

Razmišljam o Noni i o drugim ženama, koje se bore da izađu iz siromaštva i grubosti, pomirenim sa životom ali iz kojih život vrca, tučenih ali dovoljno jakih da ih to ne slomi. Preživele. Kao dar drugima i svetu. Kao primer da se mora i može protiv zla, pa bilo to zlo oličeno u nasilju u kući ili teroru u državi.

I kao podsetnik na zahvalnost i važnost sitnih gestova nežnosti.

Pored nas smenjuju se najzeleniji prizori koje planeta ima da ponudi. (Zapravo, to sam verovala dok kasnije nisam otišla na vožnju vozom, od Kendija do Ele, gde su se prikazale takve nijanse zelenog da sam tih pet sati, kao omađijana, buljila kroz prozor, ošamućena vazduhom i plantažama čaja, pomahnitalo škljocajući foto-aparatom, dok su na stanicama boje dodavale žene u sarijima i bele uniforme đaka, njihovi kišobrani što ih štite od sunca i poluotvoreni džakovi povrća.) Nona progovara: "Znaš koliko je moja madam bila dobra. Kada bih se ja umorila od poslova u kući i kazala joj to, ona bi mi rekla da idem da se odmorim. A onda bi isključila televizor da mi ne smeta dok spavam. Toliko je dobra."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---