Autor

13.4.2017. >

Toranj

dejan anastasijević

Avalski toranj, jedan od simbola Beograda, uvukao se pre neki dan, ničim izazvan, u polemiku između ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova injegovog američkog kolege Reksa Tilersona. "Razgovarali smo o istorijskim činjenicama i Reks mi je rekao da je on nov čovek u američkoj administraciji, te da ne želi da se bavi prošlošću. Međutim, svet je takav da, ukoliko ne učimo iz istorije, ništa nećemo postići ni u budućnosti", rekao je Lavrov na zajedničkoj konferenciji za štampu u Moskvi, a zatim je svom gostu očitao lekciju, nabrajajući razne američke nepodopštine iz nedavne prošlosti, uključujući bombardovanje SR Jugoslavije 1999. "Bombardovan je repetitor na Avali, što je ratni zločin po svim tumačenjima Ženevske konvencije, bombardovani su stambeni delovi gradova, gađana je i ambasada Kine, mostovi i vozovi", rekao je ruski ministar, verovatno potpuno svestan da Tilerson, koji je do skora bio direktor velike naftne kompanije, gotovo sigurno nema pojma o čemu domaćin govori.

O tome da li je rušenje bilo ratni zločin po Ženevskoj konvenciji moglo bi se raspravljati. Reč je, naime, o takozvanom „objektu dualne namene", koji se može koristiti i u civilne i u vojne svrhe. Ženevska konvencija takve objekte u principu ne štiti „osim ako bi njihovo uništenje nanelo teške patnje civilnom stanovnišvu". Kako prilikom bombardovanja tornja srećom niko nije stradao, a jedina posledica koje su civili osetili svela se na privremeni prekid prijema radio i televizijskog programa u nekim delovima grada, Lavrovljeva teza verovatno ne bi prošla na međunarodnom sudu.

Kao Beograđanin i civil, međutim, bez ustezanja mogu da kažem da mi je rušenje tornja nanelo duševnu patnju i rado bih podneo privatnu tužbu protiv onoga koji je to naredio. Kada je 1965. Avalski toranj svečano otvoren, imao sam tri godine, i bukvalno mogu da kažem da sam rastao u njegovoj senci. Sećam se kada su me roditelji prvi put odveli na Avalu da izbliza vidim tri džinovske betonske noge na kojima je počivao. Kad god smo se leti vraćali sa mora, toranj je bio tu da me pozdravi i nagovesti da je višesatno i predosadno putovanje automobilom pri kraju i da ću za petnaestak minuta biti kod kuće. Godinama nakon bombardovanja, kad god bih pogledao prema Avali, prazno mesto na horizontu otvaralo je rupu u mom srcu, kao bledi pravougaonik na zidu na kome je nekad stajala slika voljene osobe. Usuđujem se da kažem da je obnova Avalskog tornja, započeta tokom mandata Vojislava Koštunice i završena 2009, najbolja stvar koju je ovaj političar ikada uradio i iskreno sam mu zahvalan na tome.

Ne treba zaboraviti da je u vreme kada je sagrađen Avalski toranj bio arhitektonsko i građevinsko svetsko čudo. Autorima Uglješi Bogunoviću i Slobodanu Janjiću kao uzor je poslužio tradicionalni srpski tronožac, i dugo je bio jedini toranj na svetu koji je imao trouglasti poprečni presek. Zajedno sa antenom, bio je visok preko 200 metara, i sve do 11. septembra 2001. bio je najviši objekat na svetu ikada uništen u vazdušnom napadu.

I aktuelna vlast želi da sagradi nešto po čemu će je pamtiti i što će trajno promeniti siluetu Beograda. O „Beogradu na vodi", koji kako sa arhitektonskog, tako i sa zakonskog aspekta predstavlja zločinački poduhvat, već je dovoljno rečeno. Nedavno je, međutim, najavljen novi projekat: kako pišu „Večernje novosti", na Ušću će biti postavljena velika zastava Srbije na jarbolu visokom sto metara. Ideja je, navode „Novosti", potekla lično od premijera Aleksandra Vučića a cilj je „jačanje kulta zastave". Gradski menadžer Goran Vesić rekao je istom listu da "Energoprojekt" trenutno radi građevinski projekat, s obzirom da je u pitanju "veoma ozbiljna građevinska konstrukcija".

Ako ovaj projekat uspe, ta „veoma ozbiljna građevinska konstrukcija" predstavljaće najbolji simbol Vučićeve vladavine i nešto po čemu će ga budući naraštaji zasluženo pamtiti. Biće to, prosto rečeno, veoma dugačka motka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA