Fantomi iz Savamale – Godinu dana posle >
Državni udar države
Često se u javnosti potegne pitanje "ko je i po čijem nalogu rušio Savamalu?", a za ovih godinu dana, koliko je proteklo od rušenja, nije bilo valjanog odgovora. Zato će naredni redovi biti posvećeni pokušaju da se precizno rekonstruiše taj događaj, ali i da se dođe do odgovora ko je to i zašto mogao učiniti
Ono što se zna je sledeće: te izborne noći prošle godine, 25. aprila rano ujutru, između devet i 11 maskiranih osoba je porušilo tri nezakonite i nelegalne barake u Hercegovačkoj ulici u beogradskom naselju Savamala. Nesumnjivo je reč bila o bespravno podignutim objektima, udžericama, koje bi ionako morale da se ruše – o tome su mediji nebrojeno puta izvestili. Takođe, kako su mediji javljali, tom prilikom niko od slučajnih prolaznika nije bio povređen, tako da zapravo i nije bilo neke veće štete – nikom nije bila ograničena sloboda kretanja, niko nije bio vezivan, a četiri mobilna telefona koja su bila oduzeta tom prilikom, vraćena su kroz desetak minuta. Pojedini, retki i slabotiražni mediji su, doduše, slučaj opisivali dramatičnim tonovima, da je bilo maltretiranih i vezivanih ljudi te noći. Međutim, logično se pitanje postavlja: zar se nijedan od tih ljudi ne bi nakon toga obratio policiji? A niko nije prijavio ništa policiji, preneli su mediji izjavu gradskih čelnika – pitanje je da li je iko išta i video, jer se sve samo svodi na priču nekoliko ljudi.
Sa druge strane, treba jasno reći: uprkos svemu, nije bilo u redu i bilo je pogrešno što su te tri udžerice bile srušene noću, a ne danju, i zbog toga neko je morao da odgovara. I od početka cele priče – koju su znatno naduvavali i podgrevali pomenuti mediji, praveći od nje lažnu aferu – postojale su indicije da je reč o nečemu u šta je umešana Demokratska stranka, odnosno stranke poznatije pod imenom novi DOS. Te su indicije ponekad toliko bile očite, da su bole oči. Na primer: momci iz Savamale su imali fantomke, a poznato je da je DOS još onomad hapsio Slobodana Miloševića pod fantomkama; Balša Božović je u više navrata pokazivao fantomku u javnosti, dok, na primer, tadašnji predsednik vlade a sada izabrani predsednik države Aleksandar Vučić pojma nije imao gde može da se fantomka nabavi; potpuno je jasno i da je DOS na vlast 2000. došao svakodnevnim paljenjem, rušenjem i pljačkama, te im ne bi bio prvi put da ponovo nešto sruše u vlastitu korist, a možda su im fantomke ostale i iz vremena privatizacije, kada su upadali po fabrikama, pljačkali i otimali narodu novac... Sve su ovo nesporne činjenice, ponovljene nebrojeno puta.
Takođe, nedvosmisleno je utvrđeno i da su te prljave udžerice bile vlasništvo kriminalaca-povratnika, sa više desetina krivičnih prijava, koji su svoje kriminalne radnje obavljali u sprezi sa tajkunima, u šta je bio umešan i izvesni Marković, koji je bio povezan s Demokratskom strankom, preneli su mediji. Ovi objekti – barake stečene kriminalom i korupcijom, spregom politike i tajkuna – služili su im za sticanje bogatstva, o čemu su takođe televizije brujale, te je bilo jasno da čak i ako nije reč o kriminalcima, svakako je bila reč o prevarantima, koji su radili u ličnu korist, a protiv države.
Napokon, i protesti povodom rušenja, na koje su pojedini građani odlazili tokom prošle godine – i o ovoj činjenici je pisano mnogo puta – plaćani su milionima evra sa zapada, što je više nego jasan signal da je reč o fabrikovanoj aferi isključivo političke prirode, u kojoj "nema mesa", i pomoću koje pojedini opozicioni političari pokušavaju da sakriju svoj politički poraz na izborima. Na tim skupovima, videlo se jasno, nije bilo ničega osim mržnje prema Aleksandru Vučiću i svemu što predstavlja prosperitet i razvoj Srbije, i o tome su građani Srbije bili i te kako upoznati za sve vreme trajanja ovih slabo posećenih demonstracija.
Sve je, dakle, ukazivalo da je rušenje u Savamali delo Demokratske stranke i ostalih propalih političara DOS a, u sprezi sa tajkunima, i finansirani sa Zapada, u cilju rušenja stabilnosti Srbije i širenja mržnje prema porodici Vučić – i o ovome je bilo dosta toga rečeno u medijima. Stoga, kada se podvuče crta, jasno je zašto je u junu prošle godine Aleksandar Vučić doneo presudu: "Nesumnjivo je da iza onoga što se dogodilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu. Oni će snositi i krivično-pravnu, prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti. Mislili su da rade u najboljoj nameri, za državu, i grad, nisu ništa radili za sebe."
Vidiš, mogao bi reći prosečan konzument prosečnih medija u Srbiji, Siniša Mali! A šta je Siniša Mali nego kadar DOS a?
ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO: Ništa od prethodno navedenog nije izmislio dolepotpisani novinar, već su to laži koje su izgovarali najviši predstavnici vlasti u Srbiji – izvršne, zakonodavne i lokalne vlasti – i to samo u prva dva meseca po rušenju u Savamali. A pošto sve to ne prolazi ni osnovnu logičku proveru – ne dao bog da je potkrepljeno bilo kakvim dokazima – o svim tim "pas s maslom" teorijama zavere dalje neće biti reči, već ćemo se usmeriti na zvanična dokumenta preostalih nerazvaljenih institucija države Srbije, zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti; ove ostale – vlada, ministarstva, skupština, tužilaštvo – ili ćute, ili lažu, a u svakom slučaju su samo produžetak lične vlasti Aleksandra Vučića.
Dakle, šta se zapravo dogodilo? Prošla je ponoć 24. aprila 2016. godine. Celokupna javnost je zabavljena izuzetno neizvesnim parlamentarnim izborima – neizvesnim ne u smislu pobednika, već time ko je prešao cenzus. Prvu informaciju šta se dogodilo te noći u Hercegovačkoj ulici daje poverenik Rodoljub Šabić, koji 27. ujutru šalje otvoreno pismo gradonačelniku Beograda Siniši Malom: "Prema informacijama koje sam dobio od građana koji su mi se obraćali i sa kojima sam i neposredno razgovarao, u noći 25. aprila, trideset ljudi koji su bili maskirani, sa ‘fantomkama’ na glavama i naoružani palicama, sproveli su, sa tri bagera, rušenje objekata koje su koristili privatni korisnici u površini od oko 1000 kvadratnih metara, pošto su prethodno vezali noćnog čuvara i oduzeli mu mobilni telefon. Prema istim informacijama, policija, iako pozvana, odbila je da izađe na uviđaj, upućujući građane na Komunalnu policiju, uz obrazloženje da je Komunalna policija u tom rušenju i učestvovala, a Komunalna policija je opet demantovala navode policije."
Siniša Mali se, kao i mnogo puta kasnije, "pravio blesav". Izvestio je da nijedna gradska služba te večeri nije bila na terenu, i da grad Beograd nema nikakve veze sa tim događajem, drsko upućujući Šabića na "državne organe". Zapravo, u tim, prvim danima, celokupna vlast se "pravila blesava", po principu "svako čudo za tri dana". Siniša Mali je izjavljivao da se oseća potpuno bezbedno i da je pitanje da li se išta i desilo, Nikola Nikodijević je bio na istoj frekvenciji, dok se Aleksandar Vučić nije ni oglašavao nedelju dana, samo da bi potom rekao da ne zna šta se dešavalo u Savamali i da je ubistvo pevačice mnogo veći zločin koji treba da se reši. I tu je počeo prvi spin koji traje do dana današnjeg – da su bili srušeni nelegalno izgrađeni objekti, što je u više navrata demantovao Rodoljub Šabić. Kasnije će to postati "tri nelegalne barake", sintagma koju i dalje koristi Aleksandar Vučić, i na tome mu treba odati priznanje: uspeo je da smisli izraz u kojem nema ni trunke istine. Jer, niti ih je bilo tri, niti su bile nelegalne, niti su bile barake; sam Siniša Mali će kasnije za Insajder reći da je srušeno 12 objekata, a gradske službe će nakon nekoliko dana od rušenja, brže-bolje, očistiti nastali šut od ruševina, i zauvek izbrisati materijalne dokaze zločina.
A potom, 9. maja, objavljen je izveštaj Zaštitnika građana, nakon čega više ništa neće biti isto. Ovaj izveštaj nedvosmisleno potvrđuje duboku upletenost države u kršenje prava sopstvenih građana: "...radi se o organizovanom kršenju prava građana, usklađenom na više nivoa i između više državnih i nedržavnih subjekata, što posebno zabrinjava", te da "propusti u radu organa i službenika Policije nisu rezultat propusta pojedinca, već su očigledno organizovani i sprovedeni u okviru ranije pripremljenog plana i izdatog naloga".
Evo šta se zapravo dogodilo: "U ranim jutarnjim časovima 25. aprila, organizovana, motorizovana grupa od više desetina crno uniformisanih lica pod fantomkama, opremljenih teleskopskim palicama i snažnim baterijskim lampama, privremeno je, na oko dva časa, preuzela faktičku vlast nad delom Beograda poznatim kao Savamala. U ulici koju su zaprečile dve radne mašine, oni su primenom i pretnjom primene fizičke sile, drsko i nasilnički, izvlačili građane iz objekata i automobila, oduzimali im lična sredstva komunikacije, sputavali im kretanje, čak i gledanje u crna vozila bez registarskih tablica koja su patrolirala krajem, pretresali automobile i objekte, odneli dva pištolja i lovačku pušku koje su zatekli u jednoj kancelariji, odneli video-zapise sa kamera za obezbeđenje, pretili zatečenim građanima da nikome ne kažu šta se desilo. Svojom aktivnošću raščistili su od ljudi i obezbedili rušenje više objekata koje je sprovedeno pomoću nekoliko radnih mašina", navodi se u izveštaju zaštitnika građana.
Upletenost policije potvrdio je i jedan od maltretiranih građana, muzičar Miloš Đorđević, koji je bio žrtva fantoma te noći (vidi antrfile), govoreći da je video dvojicu policajaca koji su se "šetkali" blizu mesta rušenja, nakon što su ga posle više sati "fantomi" pustili na slobodu.
UČEŠĆE U SRAMOTI: No, daleko od toga da se nezakonitosti i besramna laganja nisu nastavili i nakon izveštaja ombudsmana – čak i ako izuzmemo na početku pomenute presne laži i budalaštine Vučića, Stefanovića, Nikodijevića, Malog, Jovičića, Đukanovića, i drugih članova "ekipe". Naprotiv, pokrenuta je kompletna partijsko-državno-medijska mašinerija da bi se minimizovao slučaj Savamale, da bi se učesnici demonstracija diskreditovali, a cela stvar zataškala i gurnula pod tepih.
Na primer, nakon ovog izveštaja, počeli su višemesečni protesti organizacije "Ne da(vi)mo Beograd", na kojima je učestvovalo više desetina hiljada građana, a koje su televizije sa nacionalnom frekvencijom uglavnom ignorisale. RTS je, za jedan od protesta na kome se nedvojbeno okupilo više hiljada građana, u Dnevniku 2 izvestio da su se "pojedini građani okupili da bi protestovali...", dok su Pink, "Informer" i Studio B nemilice štancovali priče o stranim plaćenicima i stavljali ljudima mete na čelo.
Nesrećni čuvar firme "Iskra", koji je bio vezivan tokom te noći u kojoj je sve bilo dozvoljeno, preminuo je nakon mesec dana. U javnosti su se pojavile informacije da je u danima pre smrti bio vezivan za krevet u VMA, bez ikakvog razloga, pa je onda ministar zdravlja Zlatibor Lončar – i bukvalno – uzeo stvari u svoje ruke: poput jezivog slučaja Aleksandra Kornica nekoliko meseci ranije, kada je još uvek neznano kako, Kornicov medicinski karton završio u rukama Dragana J. Vučićevića i bio javno čitan na TV Pink, a Lončar na sve to nije imao primedbi, tako je ovog puta ministar tražio da mu se dostavi medicinska dokumentacija preminulog čuvara Slobodana Tanaskovića, e da bi on utvrdio da čuvaru "ništa nažao nije učinjeno". I dalje se ne zna po kom je to pravu Lončar mogao da je dobije.
Takođe, Tužilaštvo i policija su započeli igranku koja do danas traje – tužilaštvo je tražilo od policije da im dostave podatke o slučaju Savamala, ali iz policije nikada ništa nije stiglo. Tužilaštvo zbog toga šalje urgencije za postupanje – jednu u aprilu, tri u maju i jednu u septembru 2016, sve sa istim efektom: policija ne da nikakve podatke i efektivno sabotira rad tužilaštva.
Ovim povodom, u izveštaju Zaštitnika građana za 2016. godinu stoji: "Tužilaštvo je to koje sprovodi istragu, a svako ometanje istrage, a naročito od strane policijskih službenika koji ne postupaju po nalogu tužioca, nešto je što je trebalo sankcionisati krivično ili disciplinski u okviru policije, a po zahtevu tužilaštva (...) Do dana sačinjavanja ovog izveštaja, MUP nije obavestilo Zaštitnika građana o postupanju po upućenim preporukama, a šezdesetodnevni rok za obaveštavanje Zaštitnika građana je istekao još sredinom jula 2016. godine (...) Sektor unutrašnje kontrole MUP a, koji je nadležan da kontroliše postupanje policijskih službenika, nije ostvario svoju ulogu. Posebno zabrinjava da Zaštitniku građana, a ni široj javnosti nisu poznati bilo kakvi pomaci učinjeni od strane tužilaštva", piše u izveštaju.
U isto vreme, tužilaštvo štiti MUP i odbija da zainteresovanim građanima dostavi informacije o dokumentima iz kojih se može videti da li je Sanja Đurić, postupajuća tužiteljka u slučaju Savamala, obavestila javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva, MUP i Narodnu skupštinu zbog odbijanja policije da postupi po zahtevima i urgencijama. Tužilaštvo na isti način tretira i pitanja građana o disciplinskim prijavama protiv lica koja su se oglušila o zahteve i urgencije, pa im poverenik Rodoljub Šabić određuje ukupnu kaznu od čak 800.000 dinara – kaznu koju, naravno, neće platiti tužiteljka iz svog džepa.
Tužilaštvo je učestvovalo u još jednoj sramnoj epizodi, kada je, umesto da kaže do kojih je saznanja došlo, ili da kaže zbog čega je slučaj još u predistražnom postupku, optužilo medije da vrše pritisak: "Više javno tužilaštvo ovim putem se obraća svim medijima, političarima i drugim pojedincima i institucijama da ne traže ubrzavanje krivičnih i predistražnih postupaka, jer se u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu sve istrage sprovode u skladu sa zakonom u najboljem interesu pravde i građana Srbije", rekli su u junu 2016; šta li bi sad rekli, "u najboljem interesu pravde"?
Svoju ulogu u celoj jednogodišnjoj svinjariji zvanoj "Savamala" imao je i sud, nakon što je prvostepeno – i ekspresno – osudio nedeljnik NIN i novinarku Sandru Petrušić na plaćanje naknade nematerijalne štete Nebojši Stefanoviću u iznosu od 300.000 dinara, zbog naslovne strane i teksta "Nebojša Stefanović – glavni fantom iz Savamale".
ZAŠTO JE SRUŠENA HERCEGOVAČKA: A sve je, zapravo, veoma jednostavno, i nalazi se u dva pravna akta: jedan je ugovor o Beogradu na vodi, a drugi je Zakon o potvrđivanju sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata. U prvom jasno stoji – i o tome je "Vreme" već pisalo – da je Republika Srbija obavezna da izvrši "fizičko raščišćavanje Zemljišta (uključujući objekte i uklanjanje šuta), uklanjanjem (...) svih nadzemnih građevina, instalacija ili objekata i građevina koje se nalaze na Zemljištu". Površina Beograda na vodi na kojoj su se nalazili objekti u Hercegovačkoj, morala je da bude raščišćena do 30. juna 2016. godine, i tu je obavezu Republika Srbija na vreme ispunila.
Drugi pravni akt govori nešto više o načinu na koji je "neko" za Republiku Srbiju ispunio ovu obavezu iz ugovora: rok se približio, a postupci u vezi sa legalizacijom objekata o kojima je reč su se i dalje vukli po sudovima. Bilo je izvesno da će rok biti probijen, te je primenjen član 6. pomenutog zakona o saradnji dve zemlje, koji praktično legalizuje bezakonje za sve ugovore koje Srbija i Ujedinjeni Arapski Emirati budu potpisali, pa tako i za Beograd na vodi. Član 6 glasi: "Sporazumi, ugovori, programi i projekti zaključeni u skladu sa ovim sporazumom ne podležu javnim nabavkama, javnim tenderima, javnim nadmetanjima ili drugom postupku predviđenom nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije."
Prema tome, bilo je u interesu države da se rušenje sprovede, i to odmah. Da bi se rušenje izvršilo na onakav, nasilan, divljački i nezakonit način, moralo je da dođe do koordinacije više državnih i nedržavnih subjekata, kako je pisao ombudsman; moralo se obezbediti da policija ne bude prisutna – ili, čak, prema izjavama svedoka, da bude prisutna kao obezbeđenje; moralo se obezbediti da policija ne reaguje na vapaje građana; nakon što je sve bilo gotovo, morala se pokrenuti državna proizvodnja paralelne realnost da Savamala bude zataškana i minimizirana. Sve to nije mogao da uradi (samo) Siniša Mali, ma koliko ga bivša supruga Marija optuživala.
Prema Zakonu o policiji, Ministarstvo unutrašnjih poslova je dužno da obavlja poslove kojima se, između ostalog, ostvaruje unapređenje bezbednosti građana i imovine i pruža podrška vladavini prava, te je nedvojbena odgovornost doktora Nebojše Stefanovića za planiranje i ostvarivanje svega onoga što se te noći događalo u Savamal i. No, pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova (kao i sva druga ministarstva, rekosmo to) samo produžena ruka Vučića, jasno je da odgovornost za ukidanje države u Savamali leži na Vučiću – ne zato što ga neko mrzi ili ne mrzi, već zato što je odgovoran za to šta rade ili ne rade njegova ministarstva. A te noći su organi države napravili mini državni udar – i to pravi, ne oni iz sveta mašte pomenutog Dragana J. Vučićevića.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI | ODŠTAMPAJ TEKST | ||||
|
POVEZANI ČLANCI
Prilog za jednu godišnjicu >
Ahilova peta režima
Filip ŠvarmSve akcije Inicijative »Ne da(vi)mo Beograd« >
Ulicama žute patke
Mirko RudićIntervju – Dobrica Veselinović >
Preko barijere straha
Ivana Milanović HrašovecNuspojave >
Godina gladne mace
Teofil Pančić
IZ ISTOG BROJA
-
Intervju – Dobrica Veselinović >
Preko barijere straha
Ivana Milanović Hrašovec -
Intervju – Dragan Šutanovac, predsednik Demokratske stranke >
Imala zube ili nemala, Srbija je krezuba
Zora Drčelić -
Intervju – Slaviša Ristić >
Kriminalci vladaju severom Kosova
Dejan Anastasijević -
Prilog za jednu godišnjicu >
Ahilova peta režima
Filip Švarm -
Sve akcije Inicijative »Ne da(vi)mo Beograd« >
Ulicama žute patke
Mirko Rudić -
Mediji >
Svetsko, a ipak naše
Tamara Skrozza -
Festival >
Slika u fokusu
Jovana Prešić -
Pravosuđe – Slučaj Ovčara >
Ima li tužioca u sudnici
Tatjana Tagirov -
Zdravstvo – Novi propisi >
Sterilitet kao nacionalni problem
Sanja Šojić
Ispovest žrtve fantoma
"Ljudi sa maskama su me upravo držali i maltretirali na parkingu blizu Savanove i Savamale, gde sam parkirao auto posle svirke. Bez legitimacije su me izvukli iz auta, maltretirali me iza tog parkinga, gde je neki šut i gde su radovi, i držali me na hladnom sat i po. Sve stvari su mi izbacili napolje, opremu koju sam nosio na svirku stavili da se kvasi po kiši, oduzeli mi sva dokumenta i tako bespomo ćan sam stajao sa raširenim rukama i nogama, smrzavao se sve vreme i slušao kako treba na sve da ćutim i da gledam u pod. Kad sam pitao ko su i da mi pokažu neku legitimaciju samo su prišli sa još gorila i rekli da gledam u pod i ne zapitkujem. Posle toga sam čamio u nekoj šupi pored sa još nekim likom koji je sedeo na stolici isto sa fantomkom na glavi. Na kraju su mi rekli da čekam deset minuta i odmah palim kući dok oni ne odu svi. Ne znam ko su ljudi koji čuvaju taj prostor, ali ovo u životu nisam doživeo. Ulicu (Hercegovačku) su zatvorili sa dva đubretarska kamiona kad sam krenuo na kraju kući kolima, pa su me drsko uputili da što pre zapalim sporednom uličicom. To je država u kojoj živim."
Broj glasova na predsedničkim izborima osvojenih u Beogradu
Na nedavno završenim predsedničkim izborima pobednik Aleksandar Vučić je, kako pokazuju konačni rezultati, najveću podršku dobio na Kosovu i Metohiji, dok je najslabiji rezultat ostvario Beogradu, gde je dobio 44,03 odsto. To je 11 odsto manje od republičkog proseka. S druge strane, drugoplasirani Saša Janković najbolji rezultat postigao je u Beogradu (24,1), dok je u Prizrenskom okrugu dobio svega 1,13 odsto glasova.
Trećeplasirani na predsedničkim izborima Luka Maksimović, poznat po političkom pseudonimu Beli Preletačević, dobio je 12,64 odsto u Beogradu. Najviše glasova Preletačević je osvojio na domaćem terenu, u beogradskoj opštini Mladenovac, gde je bio drugi sa 37,22 odsto.
U tabeli (foto galerija) su prikazani rezultati prvih pet kandidata, dok su ostali ostvarili skor koji je na nivou statističke greške (2,2 odsto glasova i manje), pa zbog toga nisu prikazani.
Iz tabele se vidi da je Vučić najbolje rezultate u Beogradu ostvario u prigradskim opštinama. Bolje rezultate od svog proseka u Beogradu ostvario je u Barajevu, Grockoj, Zemunu, Lazarevcu, Mladenovcu, Obrenovcu, Paliluli, Rakovici, Čukarici i Surčinu. Što se tiče drugoplasiranog Saše Jankovića, slika njegovih najboljih, odnosno najgorih rezultata je obrnuta. On je najbolji skor postigao u gradskim opštinama. Pobedio je Vučića, odnosno bio je prvi na Vračaru, Savskom vencu i Starom gradu.
Poređenja radi, valja se podsetiti da je Republička izborna komisija objavila konačne rezultate predsedničkih izbora prema kojima je kandidat vladajuće koalicije Aleksandar Vučić osvojio 55,08 odsto glasova i izabran je za predsednika Srbije u prvom krugu.
Na drugom mestu je Saša Janković sa 16,36 odsto glasova, a treći je Luka Maksimović (Ljubiša Preletačević Beli) sa 9,43 odsto. Slede Vuk Jeremić sa 5,66 odsto, Vojislav Šešelj sa 4,48 odsto, Boško Obradović sa 2,29 odsto, Saša Radulović sa 1,41 odsto, Milan Stamatović sa 1,15 odsto, Nenad Čanak sa 1,12 odsto, Aleksandar Popović sa 1,04 odsto i Miroslav Parović sa 0,32 odsto glasova.