LIBIJA, NEZASITO TRŽIŠTE ZA ORUŽJE: Do poslednjeg metka i čoveka

Diplomatija Srbije – Putevi i stranputice >

Libijska veza

Jedino opravdanje za gomilu gluposti koje je Dačić izgovorio povodom pogibije ambasadora Potežice moglo bi biti njegovo poslovično, apsolutno neznanje o bilo čemu što se dešava po svetu, samo što su događaji u Libiji previše ozbiljni da bi se njima bavili diletanti, makar se trsili funkcijom ministra inostranih poslova

Libija nikako da izađe iz Srbije, ali ni Srbija iz Libije. Tome, međutim, više nisu razlog decenijske bliske veze između ove dve države, započete još u vreme kada je 1969. godine Jugoslavija Josipa Broza Tita bila prva država koja je priznala novu revolucionarnu vladu, koju je uspostavio Moamer el Gadafi svrgnuvši pučem kralja Idriza.

U narednim godinama stotine hiljada Jugoslovena radile su u Libiji i vezale svoj život za ovu zemlju, ali se i bezbroj Libijaca školovalo u Jugoslaviji, a mešoviti brakovi, lična i poslovna prijateljstva učinili su da je u Libiji najčešći strani jezik koji su govorili njegovi stanovnici bio jedan od "jugoslovenskih" jezika.

Jugoslavija se raspala, Gadafi je 2011. godine NATO bombama i domaćim ustankom svrgnut, potom i ubijen, i činilo se tada, posle masovne evakuacije državljana Srbije iz Libije zbog rata i haosa koji je posle sukoba usledio, da je jedna era u suživotu dve tako udaljene i različite države zauvek završena.

Libija se, ipak, ovih dana po ko zna koji put vratila u udarne vesti medija u našoj zemlji. Ambasador Srbije u ovoj zemlji Oliver Potežica (64), prema saopštenju Ministarstva spoljnih poslova, preminuo je 10. maja od posledica teške saobraćajne nesreće koju je 2. maja doživeo u Tunisu. U šturom saopštenju MSP-a navedeno je da je Potežica bio na "odobrenom službenom putu, neophodnom za funkcionisanje ambasade Srbije u Tripoliju", da je deo tog puta bio i odlazak do ostrva Đerba gde se obavljaju svi finansijski i operativni poslovi za potrebe ambasade u Tripoliju, jer platni promet naše zemlje i Libije ne funkcioniše još od rata 2011. godine.

Nesreće sa tragičnim ishodom poput ove se, nažalost, relativno često dešavaju, ali se javnost u Srbiji žestoko ustalasala, ali ne zbog toga što je u nesreći poginuo ambasador ove zemlje. Razlog je bilo ono što se sa srpskim diplomatama dešavalo u Libiji u prethodne dve godine, a mnoga pitanja koja su tada vlastima postavljena ostala su bez odgovora.

SMRT U SABRATI: Oliver Potežica je sa suprugom i decom 8. novembra 2015. bio u koloni vozila koja je napadnuta kod grada Sabrate, i tom prilikom je oteto dvoje službenika naše ambasade u Libiji, vezista Slađana Stanković i vozač Jovica Stepić. Oni su bili u prvom vozilu, a kada su ih napadači zaustavili, Potežica i libijski državljanin koji je takođe bio u konvoju izašli su iz svog automobila i krenuli prema njima. Napadači su zapucali u zemlju ispred njihovih nogu, izveštaj kaže u znak upozorenja, Libijac u pratnji Potežice je ranjen, a Stankovićeva i Stepić odvedeni u nepoznatom pravcu.

Premijer Aleksandar Vučić je tada rekao da se "u narednih 48 sati očekuje pozitivan rasplet događaja" i da je u Libiju poslat tim srpskih obaveštajaca da pomogne u rešavanju otmice, ali u javnosti i medijima diglo se bezbroj pitanja u vezi s najvećom talačkom krizom kojoj je Srbija ikada bila izložena. Neka od tih pitanja bila su zašto je ka Tunisu išao konvoj automobila sa srpskim državljanima kada se zna da je put kopnom nesiguran, a postoji avionski prevoz iz Tripolija, zašto ambasada u Tripoliju nije ranije evakuisana, kojim poslom su u Tunis putovali Stankovićeva i Stepić sa ambasadorom i njegovom porodicom. Buknuo je rat između Potežice i pojedinih medija koji su pisali da se ambasador bavio prodavanjem viza Libijcima, da je cilj putovanja bio neki novac povezan sa prodajom našeg oružja u Libiji, da je Stankovićeva i ranije bila kidnapovana pa puštena i da je odavno tražila da bude povučena iz Tripolija, da je prava meta otmice bio Potežica, da je šest meseci pre otmice BIA preporučila povlačenje iz Libije zaposlenih u ambasadi, ali da je ambasador to odbio...

Kasnije je zavladala tišina, povremeno prekidana umirujućim izjavama da do oslobađanja otetih samo što nije došlo, sve do 19. februara 2016. kada je stigla vest da su Slađana Stanković i Jovica Stepić poginuli u američkom bombardovanju uporišta Islamske države u Sabrati.

Na sramotnoj konferenciji za štampu povodom tog događaja Aleksandar Vučić je uglavnom dokazivao da je u svemu tome vlada bezgrešna, busao se u prsa svojim znanjem o prilikama u Libiji i Sabrati, pričajući o nekom moćnom Libijcu upletenom u sve to sa inicijalima M.N. čije ime ni on, hrabar kakav jeste, ne sme da izgovori da ne bi ugrozio preostale Srbe u Libiji, pominjao je nemušto i neko oružje kao povod za otmicu, mada je taj detalj kasnije iščeznuo iz priče.

BEZ IZVEŠTAJA I BEZ OBJAŠNJENJA: Najavljeno je tada formiranje komisije koja će utvrditi da li je bilo propusta u radu službenika ambasade, šta se i zbog čega dogodilo, najavljeno je i zatvaranje ambasade u Tripoliju, a onda su, što je vlast očekivala i jedva dočekala, drugi događaji zatrpali smrti u Libiji. Komisija, očekivano, nikada nije predstavila nikakav izveštaj, a u vazduhu su ostala da vise pitanja o razlozima otmice – jasno je bilo da u pitanju nije klasično razbojništvo, uobičajeno u postgadafijevskoj Libiji, jer za otete nije tražen otkup. Ostale su u vazduhu da vise i glasine bez dokaza da je neko odavde nekome u Libiji uzeo unapred velike pare, ali nije za te pare isporučio oružje, kao što je bilo dogovoreno, pa se kupac žestoko naljutio.

U razgovoru sa novinarima "Insajdera" na godišnjicu pogibije Stankovićeve i Stepića, Veljko Odalović, generalni sekretar MSP-a, rekao je da nije utvrđeno zašto je do otmice došlo, kao i da je ikakve prodaje oružja od strane države bilo, da je prilikom puta za Tunis koji se završio otmicom bilo možda propusta, ali nevažnih, da je ambasador Potežica dan pre puta razgovarao sa izvesnim Mustafom, jednim od gospodara rata koji kontroliše oblast Sabrate, i najavio mu put (taj Mustafa je onaj famozni M.N. "čije ime ne sme niko da pomene", o kome je govorio Vučić na konferenciji za štampu). Pomenuo je Odalović i da je on sa istim čovekom razgovarao kada je putovao u Tripoli u pokušaju da reši talačku krizu, da mu je delovao iskreno i da je dobio njegova uveravanja da se sve čini da se taoci oslobode, da bi do toga sigurno brzo došlo, samo da nije bilo američkog bombardovanja...

Kako god, ambasada nije zatvorena, Oliver Potežica je ostao ambasador sve do novog tragičnog događaja. "Večernje novosti" su objavile da je njegov automobil pod još neutvrđenim okolnostima sleteo s puta 2. maja nedaleko od grada Susa u Tunisu, da su sve četiri gume na automobilu popucale, a da forenzičari ispituju da li je do pucanja došlo tokom udesa i sletanja ili je probušena guma uzrok saobraćajne nesreće, da je u toku i forenzičko veštačenje kočnica. Potežica je bio sam u vozilu i niko osim njega nije povređen, a tuniski mediji objavili su da je izgubio kontrolu nad volanom, a zatim udario u bankinu i prevrnuo se. "Zasad nije do kraja isključena ni mogućnost da je reč o namerno izazvanoj saobraćajnoj nesreći. Naši izvori tvrde da se ispituje da li je ambasador Potežica bio meta isplaniranog napada terorističkih ili kriminalnih grupa", pisale su "Večernje novosti". "Blic" je na naslovnoj strani objavio da je ambasador saobraćajnu nesreću doživeo kada su pokušali da ga otmu, na istom putu na kojem su novembra 2015. godine oteti Stankovićeva i Stepić, a kao izvor te informacije naveden je neimenovani strani diplomata.

Između ostalog, nedoumicu u javnosti ostavila je i činjenica da je vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je ambasador stradao objavljena tek 9. maja, a nesreća se desila 2. maja, kao i to što nikakvi detalji nisu objavljeni, kao da je u pitanju službena tajna, a ne saobraćajni udes, mada se moglo očekivati da će se u javnosti ponovo otvoriti pitanja o onome što se u Libiji ranije dešavalo. U stvari, možda je najpre u tim pitanjima razlog tolike tajnovitosti i očigledne nelagodnosti predstavnika vlasti kada govore o ovom slučaju.

DNEVNIK BESMISLICA: Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić demantovao je "spekulacije u pojedinim medijima" i istakao da je reč o saobraćajnoj nesreći. Upitan zašto je Potežica ostao u Libiji i da li namerava da zatvori našu ambasadu u toj zemlji, Dačić je naveo da je Libija držala svoju ambasadu u Beogradu kada je on bio bombardovan i da to ne zaboravljamo, kao i da su danas u Beogradu 24 libijske diplomate. Dodao je, između ostalog, da Srbija ima svoje spoljnopolitičke, državne i nacionalne interese kad je reč o našim ambasadama, da niko nije nastradao u Tripoliju, da tamo nema sukoba i ne postoji opasnost, da trenutno ima 28 stranih ambasada u Libiji.

Dačić je izjavio i da se sam Potežica protivio zatvaranju naše ambasade u Libiji, pominjući više od 500 naših ljudi koji tamo žive i rade, bez obzira na preporuke naše države da se ne ide u tu zemlju. "Ne možemo u isto vreme i da zatvorimo ambasadu i da zadovoljimo zahteve građana koji tamo odlaze i koji tamo žive", dodao je Dačić, a na novinarsko pitanje šta je do sada uradila komisija kad je reč o pogibiji dvoje službenika naše ambasade u Libiji, odbrusio je da to nema nikakve veze jedno sa drugim i da ne bi trebalo mešati teme.

Jedino opravdanje za gomilu gluposti koje je Dačić izgovorio moglo bi biti njegovo poslovično, apsolutno neznanje o bilo čemu što se dešava po svetu, samo što su događaji u Libiji previše ozbiljni da bi se njima bavili diletanti, makar se trsili funkcijom ministra inostranih poslova. Kada kaže da držanjem ambasade u Libiji Srbija vraća dug zbog podrške tokom bombardovanja 1999. godine, mogao bi da zna da je tada na vlasti bio Gadafi i šta današnje libijske vlasti o njemu misle; broj od 28 libijskih diplomata u Beogradu nije iznenađenje, i bolje i sigurnije im je ovde nego kod kuće, kao i brojnim Libijcima koji se mogu sresti na ulicama Beograda.

Kada ministar pominje 500 naših ljudi koji u Libiji žive i rade, na ovim stranicama je pre dve godine, posle pogibije Stankovićeve i Stepića, napisano da je onaj ko je, i posle svih upozorenja i onoga što se u toj zemlji dešava, odlučio da u Libiju samoinicijativno ode i tamo ostane uzeo sudbinu u svoje ruke, i nema pravo da od države očekuje spasenje ako upadne u neku nevolju, i tu se ništa nije promenilo. Koliko je u Tripoliju bezbedno i nema sukoba, kao što Dačić tvrdi, može se uveriti i površan čitalac štampe. Nije baš da se svakodnevno gine kao tokom rata, ali u Libiji se, pa i u Tripoliju, već šest godina ne zna ko pije a ko plaća. U tome ne pomažu ni priče o nekakvoj stabilizaciji i "međunarodno priznatoj vladi" skrpljenoj u inostranstvu i dovedenoj u Tripoli, koje se obično provlače po zapadnim medijima u pokušajima da se odredi "prava strana" i operu svinjarije od intervencija, poput onih u Libiji i Jemenu.

Ostaju, tako, pomenuti "spoljnopolitički, državni i nacionalni interesi" kad je reč o poslovima Srbije u Libiji, samo što niko precizno da kaže o kakvim se poslovima i interesima radi. Ima stranih ambasada po Libiji, tačno je, raznorazne države rade kojekakve poslove, ali uglavnom se radi o jakim i moćnim državama koje su libijski pakao i zakuvale ne bi li izvukle neku korist od toga, pa je do njih kako se u tom paklu sada snalaze.

Što se tiče Srbije, plitki umovi nikako da shvate da je nepovratno prošlo vreme kada su se u Libiji mnogi poslovi, i oni oko oružja i svi drugi, završavali u tišini preko moćnih "sadika" (prijatelja), a problemi su se rešavali uz tradicionalno laganje i duge pregovore, ali bez pucanja. Sigurno je da i danas ima bezbroj mešetara, i na srpskoj i na libijskoj strani, koji tvrde da se još može tako i da treba samo pokupiti neke pare koje u Libiji leže na zemlji (nafta se još toči), a da oni mogu to da srede (bilo je takvih i ranije, poput Zorana Lilića, tada su redom tvrdili da kod Gadafija lično mogu da odu kad hoće). Samo, šta bi još trebalo da se desi da se shvati da je za slabu i jadnu zemlju poput Srbije cena takvih poslova previsoka, da u Libiji više nikakva pravila ne važe i da tamo bezbrojni gospodari života i smrti poslovne probleme sada rešavaju na drugi način?

Jasno je po reagovanjima da će vlast jedva dočekati da novi događaji pokriju smrt ambasadora Potežice, kao što je čekala da se desi sa pogibijom Slađane Stanković i Jovice Stepića. Samo što će, sve dok se ne objave (ako se ikad objave) bilo kakvi relevantni detalji o srpskim poslovima u Libiji prethodnih godina, ostati da visi sumnja da se tragovi mutnih poslova vuku i nad ovom smrti, kao i nad onim prethodnim. A brecanje na konferencijama za štampu da ti događaji nemaju veze jedan sa drugim neće pomoći da te sumnje nestanu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---