Roman – 2084 >

Sumrak pustinjskih bogova

teofil pančić

Knjiga frankofonog Alžirca Bualema Sansala sjajan je doprinos raskošnoj biblioteci "antiutopijskih" romana, posvećena razmatranju konsekvenci verskog fundamentalizma

"... Atmosfera je na tom mestu bila tako snažno mistična da bi i vatreni ateista izgubio razum na licu mesta, vera bi ga se dočepala, oslobodila svakog jalovog uobraženja i bacila ga na kolena, s čelom na zemlji; plačući i drhteći čuo bi sebe kako izgovara priznanje vere kojim će se svrstati među najveće vernike: "Nema boga do Jolaha, a Abi je njegov Poslanik." O njemu, čoveku, srećnom verniku ili nesrećnom zombiju, nije bilo reči u toj formulaciji, on nije bio ništa u transakciji između Jolaha i Abija, bila je to privatna stvar. Jolah je stvorio Abija, a Abi je usvojio Jolaha, ili obrnuto, sve se zaustavljalo na tome."

Dugačak je spisak distopijskih iliti antiutopijskih, i uopšte "budućnost mračećih" književnih (filmskih, televizijskih...) dela, ovako ili onako stojećih na granitnim temeljima klasika dvadesetog veka, poput Orvelove 1984 (ali i Životinjske farme), Hakslijevog Vrlog novog sveta ili Zamjatinovog romana Mi. Nema kombinacije futura beznadnog koja tu već nije isprobana (mahom svakovrsni totalitarizmi proizilazeći iz mutacija već postojećih ideologija, tehnologija i ko zna još čega, ali i razne krajnje odbojne devijacije ljudske prirode, opet često povezane s neomeđenim divljanjem tehnologije, ili genetike, ili konzumerizma etc.), a ako se tome pridodaju još i "kontrafaktualne" iliti "alternativno istorijske" knjige pisane po sistemu "šta bi bilo da je bilo" (recimo, da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, da je pronacista Lindberg postao predsednik USA, da su Sovjeti osvojili Pariz, da je Japan okupirao i s Nemačkom podelio SAD...), onda je to već jedna kvantitetom, ali i kvalitetom impresivna biblioteka.

Frankofoni alžirski pisac Bualem Sansal (rođ. 1949) svom antiutopijskom romanu, za koji je dobio Veliku nagradu za roman Francuske akademije, nadeva ime 2084 (prevela Olja Petronić; Akademska knjiga, Novi Sad 2017), tako da je posveta sasvim jasna. No, ne samo posveta, i ne samo aluzija, nego i polazna osnova: kao i njegov znameniti prethodnik, 2084 je, dakako, roman o strahovladi. Kojoj ili čijoj? Zadržimo se još malo kod Orvela. "Strejt" čitanje Orvelovog romana od njegovih savremenika podrazumevalo je shvatanje pisca kao nekakvog proroka budućnosti; svi su (sećam se!) jedva čekali da osvane ta famozna kalendarska 1984, pa da se, brate, lepo uporede stvarnost i roman, da se vidi "je li Orvel bio u pravu". Naravno da je to diletantski pristup književnom delu i da je to generalno baš koješta. Nije Orvel zavirivao u kristalnu kuglu pa onda odmeravao tajming budućih događaja, nego je pisao o vlastitoj sadašnjosti i njenim, što bi rekao učeni Kardelj, "pravcima razvoja", "preterujući" taman onoliko koliko je bilo potrebno da se stvori autonoman književni svet kao iskošena varijanta "našeg", kao jedna-sasvim-moguća-stvarnost, od koje nas deli još samo poneko pogrešno skretanje kod istorijskog Albukerkija.

Bualem Sansal je Alžirac, Arapin, musliman (šta god ovo potonje za koga značilo); nekadašnji faktor u sekularnoj alžirskoj administraciji, najuren u nekoj čistki tokom agresivne islamizacije zemlje. Slično drugom proslavljenom frankofonom zemljaku Kamelu Daudu (v. „Vreme" br. 1300), Sansal je u današnjem Alžiru (polu)zabranjena ličnost, idealtipska figura "otpadnika od vere i nacije". Da stvar bude uvrnutija, ni mnogi na mitskom sekularnom i liberalnom Zapadu – naročito oni mašala progresivni – neće baš milo gledati na njegovo radikalno kritičko pisanje o svetu koji najbolje poznaje, jer im ono kvari najdražu iluziju, tj. interiorizovanu kolonijalističku, lažno dobrohotnu sliku neevropskog i nehrišćanskog Drugog kao "slobodnog i autentičnog u svojoj Drugačijosti od (prljavih, odvratnih, rasističkih, kolonijalističkih) Nas".

Orvel smešta 1984 u zemlju koja se (više) ne zove Engleska niti Britanija, ali je po svemu jasno da se radi baš o tom malenom ostrvu severnog Atlantika. Kad Sansala, radnja je smeštena u velik, neodređen i neomeđen, po svoj prilici mahom pustinjski prostor bez ikakvih prepoznatljivih referenci pozitivne geografije našeg sveta; nema tu ni imena kontinenata, kamoli zemalja, nacija, ili barem religija, bilo čega za šta bi se čitalac uhvatio kao nedvosmislenu referencu. U tom ogromnom, a uglavnom praznom prostoru, u neodređenoj budućnosti, državom Abistan – koja je možda i jedina država na svetu, jer za neku drugu se ne zna niti njeni podanici znaju ikoga ko je ikada bio u tom nezamislivom Drugde, koje po svoj prilici ni ne postoji; mada, opet, to ne sprečava Abistan da stalno s nekim ratuje – vladaju misteriozni verski komiteti u ime boga Jolaha i njegovog proroka Abija. Društvo je strogo kastinski podeljeno, žene su takoreći nevidljive, siromaštvo je nezamislivo, tehnološka zaostalost temeljita, represija takoreći bez rupe, neprosvećenost i generalno neznanje uzgojeni do savršenstva. Zombifikovane mase slave nezamislivog Jolaha i nedodirljivog Abija, i s radošću primaju poredak stvari u kojem je, što bi rekao Orvel, "neznanje moć"; da, samo što neznanje i moć, dakako, ne stanuju na zajedničkoj adresi... Kako god, mladi Ati, do tada bezlični vernik režima, doktrine ili vere (sve se pretapa jedno u drugo) sticajem okolnosti dolazi do saznanja koja ga okreću sumnji i skepsi; zajedno s poverljivim prijateljem, Ati kreće u opasnu avanturu lutanja Abistanom u potrazi za odgovorima za pitanja koja su već sama po sebi zabranjena. Konačno, najtajanstvenije od svih pitanja je ovo: postoji li uopšte Granica, postoji li nešto Iza? Može li se stići na drugu stranu? Ne samo u pukom prostornom smislu; Sansal suštinski cilja na mnogo ozbiljniju transgresiju: može li se u potpunosti izaći iz zadate, u ovom slučaju verske paradigme, a da sunce ipak i sutradan svane?

Da li je ovo roman o "islamskom fanatizmu"? I da i ne. Svoditi ga na to odviše jednostavno i jednostrano objašnjenje značilo bi oštetiti njegovu složenost. Međutim, odričan bi odgovor bio još pogrešniji, jer: da, ovaj roman bi bio nezamisliv i nepotreban, bar u ovom obliku, da njegova stvarnosna potka nije okruženje zatupljujućeg verskog integrizma koji kobno degeneriše jednu veliku civilizaciju. Toj degeneraciji doprinose "dobrodušnici" sa strane, koji bi da to stanje stvari konzerviraju u ime sakrosanktnog poštovanja "Drugog". Od toga taj Drugi nema ništa, samo štetu. To je u srži Sansalove intelektualne zabrinutosti, a on je ispoljava bez zadrške prema lokalnim vračevima, ali i wannabe zapadnim pokroviteljima u ime svenivelišuće "političke korektnosti". I pri tome stvara opojan književni svet od sjajno kanalisane i literarno besprekorno upotrebljene mašte, od satirične, a opet i gorko-melanholične lucidnosti uvida koji prozire kroz sve hidžabe i velove.

Teška, a lako prohodna, neophodna knjiga za one koji ne pate od jeftinog evrocentrizma, ali se bogme ne zadovoljavaju ni olakim multi-kulti trućanjima, bilo o sumornoj sadašnjosti ili (anti)utopijskoj budućnosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST