OBEZVREĐENI NOVAC U SLUŽBI PLJAČKE GRAĐANA: Redovi ispred Dafiment banke

Prilog kulturi sećanja >

Hiperinflacija i prvobitna akumulacija

Apoen nominalne vrednosti od 50.000.000.000 dinara u momentu puštanja u opticaj 15. decembra 1993. vredeo je 12,50 DEM. Samo sedam dana nakon toga pušten je u opticaj apoen deset puta veće nominalne vrednosti, a prethodno emitovani apoen je u tom danu vredeo svega 0,38 DEM, što znači da je za sedam dana izgubio 97 odsto vrednosti. Prenosimo delove teksta o monetarnoj politici u doba hiperinflacije profesora Đorđa Đukića, objavljenog u "Ekonomistu" 1994, u kome je pokazano u kojoj meri su korisnici kredita iz primarne emisije u privredi u vreme hiperinflacije ostvarivali dužničku dobit

U kontekstu međunarodnih poređenja koje se odnose na XX vek, po intenzitetu hiperinflacije koji je zabeležen krajem 1993. i početkom 1994. godine SR Jugoslavija se nalazi u samom vrhu. Hiperinflacija merena u milionima procenata koja se ne bi mogla razviti bez akomodirajuće monetarne politike imala je razorno dejstvo na brojne sfere društva i privrede, uključujući i bankarski sektor. U uslovima hiperinflacije posredstvom banaka je izvršena redistribucija dohotka ogromnih razmera u korist korisnika kredita koji prisvajaju dužničku dobit, što predstavlja samo jedan od mogućih oblika prvobitne akumulacije kapitala kod nas.

Centralizacija monetarne vlasti na federalnom nivou i oduzimanje statusa pravnog lica narodnim bankama republika i pokrajina izvršena zakonom o NBJ nije značila kraj tokovima sive emisije. Prava eksplozija rasta cena je nastupila od početka trećeg kvartala 1993, što koincidira sa snažnom ekspanzijom tokova sive emisije koji potiču ne samo iz dve federalne jedinice već i iz Republike Srpske i Srpske Krajine.

Koristeći kao indikator sive emisije razliku između primarnog novca i dinarskih plasmana NBJ, što je moguće u uslovima kada devizne transakcije ne igraju bitnu ulogu u procesu kreiranja i povlačenja novca, utvrdili smo da je neregularno kreiranje novca krajem septembra bilo 2,46 puta veće od regularne emisije novca preko NBJ. Početkom septembra je bilo jasno da su zakonski limiti u pogledu kvantuma primarne emisije koji može biti angažovan za pokriće rashoda tri budžeta probijeni.

Odlukom o monetarnoj politici za četvrti kvartal 1993. utvrđeno je da se za finansiranje budžetskih deficita (saveznog i republičkih) usmeri 116 158,8 mlrd. dinara primarne emisije. Međutim, u startu je bilo jasno da je Savezna vlada računala sa nerealno niskom stopom inflacije u IV kvartalu, te da će zbog nerealno iskazanog deficita i galopirajuće inflacije koja obezvređuje ionako male izvorne prihode budžeta, pomenuti iznos biti iskorišćen pre isteka IV kvartala.

U uslovima kada Savezna vlada i republičke vlade praktično nemaju oblikovan koncept ekonomske politike, niti preduzimaju bar parcijalne mere za zaustavljanje inflacije (izuzev septembarskog zamrzavanja cena), prvobitno planiran iznos za pokriće budžetskih deficita je iskorišćen u celosti zaključno sa 20. novembrom.

Utvrđena dinamika korišćenja dugoročnih kredita kod NBJ nikada nije ispoštovana u praksi, a sve češće posezanje za korišćenjem primarne emisije za pokriće budžetskih deficita je dovelo do toga da se u novembru preko 90% rashoda federalnog budžeta finansiralo primarnom emisijom.

Tokom decembra došlo je do dalje erozije poreskih prihoda, pa se stanje u javnim finansijama u SR Jugoslaviji približavalo stanju javnih finansija tokom hiperinflacije u Nemačkoj krajem 1923. Udeo prikupljenih poreza u ukupnim budžetskim izdacima je drastično opadao u Nemačkoj tokom 1923, da bi u novembru kada je stopa inflacije dostigla najvišu tačku od 20,5% dnevno iznosio svega 1,3%. Tako se na kraju, kako zaključuje Kejnz, inflacioni porez "kao moćni finansijski instrument države, korišćen bez ikakve mere, lomi u rukama onih koji ga upotrebljavaju, ostavljajući čitav poreski sistem sasvim u ruševinama, iz kojih se, poput plime i oseke ekonomskog života nacije, može roditi potpuno novi, reformisani i divljenja vredan sistem..."

U periodu januar-avgust relativni udeo kredita NBJ namenjenih bankama je bio veći od udela kredita NBJ namenjenih budžetima. Jedino u februaru je taj udeo bio manji. Svakako, zbog uticaja sezone u sektoru agrara u intervalu jun–jul čak 85–90% primarne emisije je usmeravano bankama. Međutim, počev od septembra proporcija se pogoršava na štetu banaka.

Zbog opisanog pritiska za monetizacijom budžetskog deficita u novembru je 88% kredita iz primarne emisije usmeravano budžetima, a bankama svega 12%...

Ulazak zemlje u završnu fazu hiperinflacije krajem 1993, u kojoj dolazi do gubitka nacionalne valute najbolje se može videti iz tabele (prva slika u foto galeriji) koja pokazuje stepen obezvređivanja novčanica izdatih od NBJ u četvrtom kvartalu 1993. Apoeni od 10.000 i 5000 dinara pušteni u opticaj prvog oktobra izgubili su do dana pojave novog apoena tj. za četrnaest dana 66% vrednosti merene prema crnom kursu DEM (kolona 5). Od polovine oktobra pušteno je u opticaj još osam apoena što je pojavni izraz razarajuće hiperinflacije koja za kratko vreme svede kupovnu moć novog apoena na nulu. Primera radi, 15. decembra je pušten u opticaj apoen nominalne vrednosti od 50.000.000.000 dinara. U momentu puštanja u opticaj vredeo je 12,50 DEM. Samo sedam dana nakon toga pušten je u opticaj apoen deset puta veće nominalne vrednosti, a prethodno emitovani apoen je u tom danu vredeo svega 0,38 DEM, što znači da je za sedam dana izgubio 97% vrednosti.

U kojoj meri su korisnici kredita iz primarne emisije u privredi ostvarivali dužničku dobit plaćajući kamatu po stopi jednakoj eskontnoj stopi može se videti iz tabele (druga slika u foto galeriji) u kojoj je dat pregled efekata obračuna i naplate kamate po redovnoj eskontnoj stopi u odnosu na revalorizaciju duga od 1000 dinara po mesečnim stopama inflacije u trećem kvartalu 1993. U pregledu su prezentirane dve varijante utvrđivanja realno vraćenog duga. Prema varijanti A koja podrazumeva obračun i naplatu kamate po isteku meseca, uz oduzimanje iznosa naplaćene kamate od vrednosti duga prethodno revalorizovane po stopi inflacije, učešće realno vraćenog u ukupnom revalorizovanom dugu u trećem kvartalu 1993. je iznosilo je 24,2%. Prema varijanti B kod koje obračun podrazumeva pripis kamate glavnom dugu i plaćanje u roku dospeća kredita, učešće realno vraćenog duga u revalorizovanom dugu na kraju trećeg kvartala 1993. iznosilo je svega 1,4%. U pregledu se može videti mesečna dinamika stope vraćenog u odnosu na revalorizovani dug za obe varijante.

Pogubnost navedene politike se ogleda u tome što prvo, nije došlo do povećanja proizvodnje, drugo, banke koje su zahvaljujući odobrenim kreditnim linijama privredi zabeležile gotovo potpuno topljenje kapitala nisu sposobne da nakon ublažavanja i ukidanja sankcija prema SR Jugoslaviji pruže kreditnu podršku ni preduzećima koja nude propulzivne investicione projekte; uz to obaveze pojedinih banaka prema stranim kreditorima će biti aktivirana nakon ukidanja sankcija, što će ih dovesti u još težu situaciju...

Mnoge banke su u cilju zaštite kapitala pribegle osnivanju sopstvenih preduzeća koja se bave trgovinom. Naglo širenje parabankarskih poslova u formi kupovine, stokiranja i prodaje roba, posebno deficitarnih potrošnih artikala i repromaterijala u cilju postizanja što veće razlike u ceni, kao i kupovina nekretnina na atraktivnim lokacijama predstavlja nusprodukt administrativnog ograničavanja kamatnih stopa i time praktične suspenzije tržišta bankarskih kredita. To treba tretirati kao racionalno ponašanje banaka u datim uslovima poslovanja, posebno pri datoj kamatnoj politici NBJ.

Kod utvrđivanja visine eskontne stope NBJ je trebalo da sledi u prvoj fazi bar preovlađujuću kamatnu stopu na tržištu novca, kao sastavni deo antiinflacione politike. Ovo i pored toga što tržište novca u našim uslovima pati od brojnih deformacija. Nametanje realno pozitivne eskontne stope u drugoj fazi trebalo je da služi kao jedan od ključnih signala za sve transaktore da će centralna banka u vođenju monetarne politike da sledi čvrst antiinflacioni stav. Da se takva politika vodila bar od kraja jula 1993., kada je u Saveznoj vladi trebalo biti finalizovan antiinflacioni program raden u saradnji sa Saveznim ekonomskim savetom, zemlja ne bi ušla u fazu razarajuće hiperinflacije koja je krajem 1993. dovela do gubitka nacionalne valute.

Na dan 30. aprila 1993. kod reprezentativnog uzorka banaka učešće prihoda po osnovu kamata u ukupnim prihodima iznosilo je svega 3,7%, a ostalih prihoda pozitivne kursne razlike 95,8%. Ukoliko se posmatra rashodna strana uočava se da je učešće kamata u ukupnim rashodima iznosilo 2,4%, a učešće ostalih rashoda negativne kursne razlike 91,5%. Krajem 1993. učešće kamata u prihodima i rashodima banaka je postalo praktično zanemarljivo.

Kontinuirano vođenje akomodirajuće monetarne politike u SR Jugoslaviji produkovalo je hiperinflaciju koja se krajem 1993. godine izražavala mesečnim rastom cena na malo u milionima procenata. To je praktično dovelo do gubitka nacionalne valute. Uticaj monetarne politike na sektor banaka u uslovima hiperinflacije sagledan je kroz analizu tokova primarne emisije tokom 1993, politiku kamatnih stopa centralne banke i politiku obavezne rezerve. Ključni nalazi se svode na sledeće:

Promene strukture kredita iz primarne emisije u korist budžeta, a na štetu banaka, uz zadržavanje nepromenjenog režima zaduživanja države kod NBJ – po kamatnoj stopi od 5% godišnje – uprkos hiperinflaciji vodile su blokadi upotrebe mehanizma realnih kamatnih stopa kao sredstva: (a) antiinflacione politike; (b) zaštite kapitala banaka; (c) odbrane kursa nacionalne valute.

Kamatna politika NBJ nije predstavljala značajniji instrument regulisanja količine novca u opticaju jer je eskontna stopa drastično zaostajala ne samo u odnosu na stopu inflacije, već i u odnosu na kamatnu stopu na tržištu novca. Pokazano je da su sredstva iz primarne emisije za korisnike predstavljala poklon, a banke koje su odobravale jeftine kredite preduzećima u cilju pružanja podrške proizvodnji došle su u situaciju da beleže drastično obezvređenje sopstvenog kapitala. Kupovina deviza na crnom tržištu i naglo širenje parabankarskih poslova su bili načini zaštite kapitala banaka. Devizni podbilans banaka je postao ključna odrednica iskazanog poslovnog rezultata banaka.

Pogubnost politike realno negativnih kamatnih stopa koja je dolazila do izražaja naročito u periodima administrativne kontrole aktivnih kamatnih stopa se ogleda uglavnom u tome što: a) nije došlo do povećanja proizvodnje i b) banke koje su zahvaljujući odobrenim kreditima privredi zabeležile gotovo potpuno topljenje kapitala nisu sposobne da nakon ublažavanja i ukidanja sankcija prema SR Jugoslaviji pruže kreditnu podršku ni preduzećima koja nude propulzivne investicione projekte.

Olako manipulisanje stopom obavezne rezerve na različite depozite u širokom rasponu od strane NBJ kao instrumenata regulisanja količine novca predstavljalo je samo propratnu pojavu. Uz to ovaj instrumenat je korišćen za usmeravanje dela depozitnog potencijala banaka za kupovinu kratkoročnih hartija od vrednosti u cilju finansiranja i infrastrukturnih objekata. Takav pristup je stran tržišnim privredama sa razvojnim finansijskim tržištima. Uprkos uvedenim visokim stopama obavezne rezerve realne stope obavezne rezerve su u uslovima hiperinflacije bile daleko niže i uz to beležile tendenciju drastičnog pada, težeći nuli krajem 1993.

(Izvor: Prof. dr Đorđe Đukić: Uticaj monetarne politike na bankarskl sektor u uslovima hiperinflacije, časopis Ekonomist broj 3, 1994. strane 157-180.)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---