Autor

31.5.2017. >

Proglašenje

miloš vasić

Evo smo i to dočekali. Maja Gojković igrala se čuvene radikalske igre: biće prvog, drugog, trećeg, kao da svi nismo znali kada će biti. Tako se i novi El Presidente igrao sa inauguracijom (koju deca zovu „uguracija"): te tada, te onda, a i sa imenovanjem novog premijera: te jedanaestog, te dvanaestog, te trinaestog, kao da to nešto znači.

Gledao sam jutros ceo taj operetski cirkus i nisam zadovoljan. Ovo je bio seljački spektakl ispred lokalne samoposluge, jer ovi naši nesrećnici nisu u stanju da zamisle nešto toržestvenije i svečanije. Nije čudo, jer i inače ništa ne čitaju i ne znaju. Evo kako je to trebalo da izgleda:

U deset izjutra pred vilu Mir dolazi svečana kavalkada konjice Garde, sa sjajnim sabljama i fanfarama. Delegacije svih Staleža, Redova i Crkvi ponizno podastiru Aleksandru Vučiću molbu da bude milostiv i ukaže se u Narodnoj skupštini u jedanaest sati. Za tu priliku spreman je kabriolet Rolls Royce , poklon britanske kraljice Josipu Brozu Titu (eno ga ispravnog). Kavalkada onda iz fanfare i konjički eskadron sa sjajnim sabljama ide ka centru grada, kroz špalire oduševljenih i zabezeknutih građana sa zastavicama (nemoj da neko nije izašao, upravitelji zgrada vode spiskove!). Iza konjičkog eskadrona ide kabriolet opkoljen sa bar trideset motociklista policije i vojske, uz odgovarajuću pratnju crnih A8 u kojima su porodica i verni prijatelji. U trenutku kada kavalkada stiže pred Skupštinu, u hramu Sv. Save počinje moleban koju predvodi patrijarh (umesto da sedi u klupi) uz sasluženje episkopa, sveštenstva i monaštva. Slično je (ko koliko može) i u svim crkvama, džamijama i sinagogama širom Srbije. Ostatak ceremonije bio bi sličan, ali svečaniji. Recimo, novi Predsednik ne bi peške prelazio ulicu, nego u kabrioletu uz pratnju konjičkog eskadrona i fanfara. Ne bi toliko dugo držao govorancije; bolje je manje, a bolje. Predstavnika Rodova i Službi Vojske bilo je premalo. Sastanak sa slavnim Prethodnikom bio je prekratak; imali su oni šta da pričaju.

Posle ovakve nedovoljno toržestvene i dostojanstvene ceremonije – kakve-takve – postavlja se pitanje šta će Vučiću uopšte još i obećana „uguracija" 23. juna valjda. Ako bude poslušao naš izloženi savet, to bi imalo smisla, pa makar bilo nalik na popravni ispit. Plašimo se da će od toga da ispadne žurka sa lokalnim kiselim vinima, umesto velelepne ceremonije sa gala uniformama, frakovima (minijature odlikovanja obavezne!), balskim haljinama, rekama šampanjca i činijama kavijara, lososa u aspiku, jaganjaca sa Zlatibora, punjenih paprika, gibanica i raznih roštilja.

Uzalud se nadamo. Glavna crta Aleksandra Vučića – osim što je svadljiv i nabusit i stalno se hvali svojom hrabrošću, što je osobina kukavica – jeste da voli da razvlači, mrljavi, rasteže i obećava još i još, samo čekajte. Ne bih se, dakle, nadao ničemu većem, lepšem, svečanijem i ukusnijem od uobičajene seljačke gozbe, uključujući i ćevape sa čačkalice. Ne znaju oni to, nisu čitali ni Krležu, ama ni druge. Neku prigodnu molebanciju ne možemo da isključimo, ali vlast Crkvu i plaća za takve stvari, pa neka ih barem zarade.

Sve u svemu, formalna strana ove uguracije podbacila je: nedovoljno svečano i toržestveno, čemu nisu pomogle i ponovljene stojeće ovacije u Skupštini, ovacije staljinskog tipa (ko će prvi da prestane, kukala mu majka?) i prateće egzaltacije prisutnog puka u Pionirskom parku. Sve je to, gospodo porotnici, moglo i bolje i lepše. Nestali su dobri običaji, plašimo se.

Tek ćemo da vidimo kad novi El Presidente počne da činodejstvuje. Ne nadamo se mnogo, mada bi malo više elegancije i ceremonije dobrodošlo. Formom, dakle, nismo zadovoljni.

A sadržaja ionako nema.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA