TAČKA SPAJANJA ILI RAZDVAJANJA: Most između severnog i južnog dela Kosovske Mitrovice

Unutrašnji dijalog >

Kosovska igra prestola

Za Prištinu je Vučićeva inicijativa zanimljiva isključivo kao nagoveštaj da bi Beograd u dogledno vreme mogao da prizna Kosovo. Albanci su ispravno procenili da poziv nije upućen njima, to jest da je reč o unutarsrpskom pitanju

Postoje dva razloga što poziv na "unutrašnji dijalog" koji je predsednik Aleksandar Vučić uputio prošle nedelje nije naročito glasno odjeknuo među kosovskim Albancima. Najpre, iako su po službenom stanovištu Beograda građani Srbije, Albanci su ispravno procenili da poziv nije upućen njima, to jest da je reč o unutarsrpskom pitanju. Drugi razlog je što su kosovski političari u jeku što javnih, što tajnih pregovora o formiranju nove vlade, za koju se još ne zna ko će joj biti na čelu, pa to zaokuplja gotovo svu njihovu pažnju. Oba vodeća kandidata za premijera – vođa "ratne koalicije" Ramuš Haradinaj i lider pokreta "Samoopredeljenje" Aljbin Kurti – čvrsto zastupaju stav da Srbija treba što pre da prizna Kosovo, izvini se za zločine i plati ratnu odštetu, i tu što se njih tiče nema šta dalje da se priča.

Ni predlog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića o podeli Kosova na srpski i albanski deo nije pobudio više pažnje, prvo zato što Dačić tu ideju odavno zastupa, a drugo što je ona i ranije jednodušno odbačena, kako od strane kosovskih lidera, tako i od međunarodne zajednice, pa je praktično stavljena ad acta.

KO SE PRVI JAVIO: Stoga ne čudi što prva albanska reakcija na Vučićev poziv nije ni stigla sa Kosova, već od premijera Albanije Edija Rame. On je preko društvenih mreža ne samo pozdravio Vučićevu inicijativu kao "put ka poboljšanju odnosa Srba i Albanaca", nego je na svom Fejsbuk nalogu postavio i prevod celog Vučićevog autorskog teksta za "Blic". Rama je ocenio da je reč o ozbiljnom pokušaju da se izađe iz "balkanskog tunela nasilja" i da bi ovakav tekst predsednika Vučića pre samo par godina bio "nezamisliv". On se slaže sa Vučićem da bi održavanje kosovskog pitanja kao zamrznutog konflikta bilo opasno za buduće naraštaje i dodaje da bi priznanje Kosova od strane Srbije bilo "jasan izbor za izlazak iz mraka ka svetlu na kraju tunela".

Oglasio se i Azem Vlasi, nekadašnji Titov omladinac koji je u vreme Slobodana Miloševića bio uhapšen i suđen za podrivanje ustavnog poretka, a danas je advokat i savetnik kosovskog predsednika Hašima Tačija. Vlasi je naveo da je Vučić učinio prvi korak ka napuštanju "zablude" da je Kosovo u Srbiji. "Još od kada je Miloševićev režim stvorio kosovsku krizu nasilnim rušenjem ustavne autonomije Kosova 1989. i srpsku javnost gurnuo u zabludu da je Kosovo u Srbiji, Aleksandar Vučić je nedavnim javnim istupom, preko autorskog teksta, učinio prvi važan korak ka napuštanju te zablude", rekao je Vlasi za beogradski "Danas". On je dodao da se "poodavno zna da je Kosovo od juna 1999. godine potpuno nezavisno od Srbije, bez ikakve šanse da se točak istorije vrati unazad" i zaključio da je "krajnje vreme da se do istorijskog dogovora dođe, a njegova kruna treba da bude međusobno priznanje Kosova i Srbije u postojećim granicama i uspostavljanje diplomatskih i dobrosusedskih odnosa".

Dosad najozbiljniju analizu Vučićeve inicijative iz kosovskog ugla dao je Veton Suroi, pisac, novinar i osnivač "Kohe ditore", najznačajnijeg prištinskog dnevnog lista. Suroi je u podužem autorskom tekstu za "Kohu" konstatovao da je to treći put u poslednjih dvadesetak godina da je iz Beograda učinjen pokušaj da se urede srpsko-albanski odnosi. Prvi put je to bilo u vreme Miloševića u drugoj polovini devedesetih pod okriljem Fondacije "San Ediđio". Tada je posredno sklopljen sporazum sa Ibrahimom Rugovom o povratku kosovskih Albanaca u školske i fakultetske zgrade, a trebalo je da tokom narednih pet godina, u etapama, dođe do pune normalizacije života na Kosovu. To se, međutim, nije desilo, najpre zato što je srpska strana samo delimično sprovela sporazum o obrazovanju, a zatim je došlo do eskalacije sukoba sa Oslobodilačkom vojskom Kosova i konačno do NATO intervencije 1999. Drugi pokušaj pokrenut je od strane Zorana Đinđića, koji se, poput Dačića danas, zalagao za podelu. Đinđić je, podseća Suroi, ubijen pre nego što je tu ideju stigao da razradi.

VELIKI POTENCIJAL: Suroi smatra da je Vučićeva inicijativa važna iz nekoliko razloga. Prvo, jer se srpski predsednik zalaže za trajno rešenje koje se prvi put posle dužeg vremena ne traži u okviru nekakve "kosovske autonomije" te stoga ima "veliki pozitivni potencijal". Osim toga, ukazuje on, Vučić u ovom trenutku predstavlja oličenje srpske političke volje, pa bi ga trebalo uzeti ozbiljno. "Tokom većeg dela dvadesetog veka Srbija je kao polazište imala dominaciju nad Kosovom i Albancima. Ta platforma je 1999. godine poražena vojno, ali ne i politički, što je glavni razlog što konflikt između Srba i Albanaca još tinja", kaže on.

Suroi uočava dva osnovna izazova sa kojima će se suočiti svaki, pa i ovaj pokušaj sklapanja istorijskog srpsko-albanskog dogovora. Prvi je taj što je od 1999. pa do danas u Prištini vođena politika koja je ohrabrivala ekstremizam u odnosu na Srbe i Srbiju, uključujući proterivanje Srba iz nekih delova Kosova i organizovano nasilje u martu 2004. Sa druge strane, kaže on, kosovski političari su pod pritiskom međunarodne zajednice, najpre prilikom usvajanja kosovskog Ustava a zatim kroz Briselski dijalog, već napravili niz ustupaka, kao što su rezervisana mesta za srpske poslanike u kosovskom parlamentu i pristanak na stvaranje Zajednice srpskih opština. Ukoliko se traži neki novi kompromis, kao što zagovara Vučić, postavlja se pitanje šta sa ustupcima koji su već učinjeni i ugrađeni u kosovski ustavni okvir.

Bez obzira na te izazove, Suroi smatra da kosovska politička elita ne može sebi da dozvoli da se poput razmaženog deteta duri na Vučićevu inicijativu, već treba da joj izađe u susret stvaranjem sopstvene pregovaračke platforme. "Nova platforma", kaže Suroi, "treba da strukturira tri problema koja Kosovo ima sa Srbijom: prošlost (posledice okupacije i rata), sadašnjost (neprestano podrivanje funkcionalnosti kosovske države i njenog međunarodnog predstavljanja) i budućnost (evroatlantske integracije)." Bez ova tri elementa, smatra on, Kosovo i Srbija će biti osuđeni na "novih pet godina jalovih debata o registarskim tablicama i sličnim trivijalnostima".

Ono što je zajedničko za sve tri gore navedene reakcije jeste što potiču od ljudi čiji je faktički uticaj na politički život na Kosovu ograničen. Glavni igrači, lideri vodećih političkih stranaka, suviše su zabavljeni sopstvenom "igrom prestola" da bi obratili mnogo pažnje na predlog iz Beograda koji, na kraju krajeva, nije dovoljno jasno formulisan da bi zasluživao odgovor. Kada i ako zvanična Srbija izgradi svoju platformu, odgovor Prištine zavisiće pre svega od toga da li će u nju biti ugrađena klauzula o uzajamnom priznavanju Srbije i Kosova. Ukoliko toga ne bude bilo, sva je prilika da će biti ignorisana. Isto važi i za međunarodnu zajednicu, to jest za vodeće zapadne zemlje, koje su Kosovo većinom odavno priznale i ne pada im na pamet da se vraćaju na nekakva prelazna rešenja, čiji je rok upotrebe istekao čim je ispaljena prva NATO raketa.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---