Piknik na pet kontinenata

Prva znamenitost koja se ukaže na putu od aerodroma do centra Marselja je blistavi akvadukt – kamen na kome se preliva provansalsko sunce najlepši je ukras dugog kanala koji od 19. veka snabdeva Marselj vodom. Kasnije u istom stoleću, u centru najstarijeg francuskog grada, u čast izgradnje kanala biće podignuta Palata Dugo polje, Palais Longchamp. Francuzi su, čini se, vrlo konkretni u imenovanju stvari – npr. ako je neko ostrvo lepo, oni će ga jednostavno nazvati Lepo ostrvo na moru, a na ovom jeziku čak i obične reči poput Belle Ille en Mer zvuče poetski. Tako je i Dugo polje postalo dugo jer se oko njega ukršta pet bulevara.

Krajem prošlog milenijuma, prvi put je na ovom mestu održan marseljski Džez festival sa pet kontinenata. Osim što se i naziv festivala uklapa u okruženje kvarta Pet avenija, on zapravo objedinjuje ono što je Marselj oduvek predstavljao, a čime se i danas ponosi – multinacionalan i multikulturalan grad. Osim nekoliko glavnih preporučenih znamenitosti (Notre-dame de la Guarde, najstariji kvart Le Panier, Chateau d’If gde je bio zatočen Dimin grof Monte Kristo...), o Marselju, u času kada stižem, ne znam puno. Tajna prestonica Francuske, kako ga ponekad nazivaju, oduvek je bio privlačno mesto za naseljavanje, a njegova Stara luka otvorena kapija za ulazak u bolji život. Grčki polis pre nove ere, centar hrišćanstva tokom Rimskog carstva, ključna tačka Francuske revolucije, danas je područje na kome u skladu žive muslimani, hrišćani, Jevreji i budisti. To možda najviše potvrđuje činjenica da će većina stanovnika Marselja istaći da su baš to – Marseljci, stavljajući u drugi plan Francusku ili zemlju iz koje potiču, zahvalni što su deo jedinstvenog "Marsa" na Zemlji.

U kontekstu povezivanja ljudi muzikom sa svih strana sveta u ovom multietničkom gradu, Festival sa pet kontinenata održao se ove godine 18. put. Svojevrstan lajtmotiv bila je pesma Silver lining – peva je Imani, Francuskinja poreklom sa Komorskih ostrva, upečatljivi vokal i glas mlade generacije. Bilo da se obraća preko mikrofona ili megafona, njene univerzalne poruke – there is no black and white, there is only right and wrong – u ovoj sredini odišu posebnom snagom.

Sa tim i sličnim rečima u glavi, gledam ljude oko sebe i park – divan, ali ne prevelik. Taman dovoljan za tri tipa publike koji nemaju veze sa bojom kože – prvi koji leškare na prostirkama, ćaskaju, pijuckaju lokalno piće pastis, puše, zapale poneki džoint. Drugi su posebna kategorija – roditelji koje ni mala deca ne sprečavaju da izlaze uveče, pa ih uspavljuju uz raskošnu buku sa bine, i treći – koji đuskaju u prvim redovima ne propuštajući ništa i ne prepuštajući ništa slučaju.

Nakon nekog vremena pojavljuje se Džordž Benson i istog časa izmamljuje osmehe uz kultni Afirmation. Sa još uvek moćnim glasom i savršenim improvizacijama koje su se slivale sa njegovog proslavljenog "ibaneza", očarao je Marselj. Nije se čuo, naravno, Serbian blues kao ni Zadnji voz za Čačak (poznatiji u svetu kao Last train to Clarksville), ali Benson – i dalje opasan na sceni – nije propustio priliku da ponovi stari recept za sreću koji je davnih dana prepisan u pesmi Nature boy (... to love and be loved in return). Negde na sredini svirke, u pravom trenutku kao pratnja letnjem povetarcu promakao je Breezin’, a poslednja stvar izvedena na bis – On Broadway – još dugo je odzvanjala duž Pet avenija kroz zvižduk posetilaca koji su se lagano vraćali kućama kroz noć.

Sutradan uveče, iščekujem nekadašnjeg Majlsovog učenika, sada veterana džeza Herbija Henkoka. Kada je počinjao tih 60-ih, imao je 20 i kusur godina i prema prognozi iskusnog trubača bio jedan od mladih talenata koji obećavaju. U 2017, nakon silnih godina karijere i stilskog lutanja, Arbi Ankok, kako kažu Francuzi, prodrmao je Azurnu obalu. Canteloupe island je po ko zna koji put u njegovoj karijeri dočekan sa velikim oduševljenjem, a isto važi i za Prodavca lubenica u kome je nezaboravnim ritmom i harmonijama Henkok ovekovečio sliku kočija sa ulica Čikaga i žena koje dozivaju: "Hey, watermellon man!" Za sam kraj, maestralni "dvoboj" između električne gitare i klavijatura izazvao je egzaltirani aplauz publike. Napuštam Palais Longchamp u jedan sat posle ponoći, okrećem se i bacam poslednji pogled na predivnu fontanu. "Šta bi rek’o Dejvis Majls?", čujem u glavi pitanje poznatog rokera iz Zemuna, i umesto odgovora smešim se zbog Majlsove dobre procene.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---