Marija Kalas >

Mit je živ

Izložbom ličnih predmeta grčko-američke operske dive Marije Kalas, Atina ovog leta obeležava četiri decenije od njene smrti

(Iz Atine za "Vreme")

Naziv izložbe "Mit je živ" je rečit i sugestivan, pa svaki od preko 200 eksponata koje je organizator izložbe, Fondacija B&M Teoharaki, izabrao za priču o Mariji Kalas, jednom od najvećih soprana u istoriji opere, svedoči o njenom životu koji je dramatično ličio na njene uloge. Tu su predmeti koje je diva koristila i na sceni i van nje ali, kao najvažniji element izložbe, i njen glas dok peva arije iz najpoznatijih opera.

Vlasnik najvećeg broja eksponata je kustos izložbe Nikos Haralabopoulos, koji je imao opsesiju i mogućnost da poslednjih nekoliko decenija sakupi ovu impozantnu kolekciju. Cilj izložbe je da ukaže na ulogu Marije Kalas u istoriji opere. Grci su izuzetno ponosni na svoju divu svetskog glasa i ženu koja je talentom i prkosnim temperamentom uspela da nametne svetu svoj avangardni pristup umetnosti i životu, i tako dokazala da se u visine stiže samo postavljanjem visokih zahteva, teškim radom i beskompromisnim praćenjem muze vodilje bez obaziranja na "pse koji laju".

RUKAVICE SA TRI BISERA: Zna se da je Marija Kalas povremeno spaljivala svoje stare haljine, jer nije želela da je podsećaju na neke nemile periode iz života ili na ljude s kojima je prekinula svaki kontakt. Samim tim kolekcija predmeta koji su ostali posle nje ima ogromnu emocionalnu vrednost, kako kaže njen sadašnji vlasnik, jer svedoči o najvažnijim događajima i najkreativnijim godinama njenog života. Na primer, izloženi su libreto njenog prvog izvođenja Travijate na kome je Kalasova, kako bi lakše naučila ulogu, ispisala grčki prevod, zatim deo kostima za istu ulogu, rukavice iz Travijate koju je 1955. godine režirao Lukino Viskonti, muzičke partiture, odeća koju je nosila na čuvenim Onazisovim prijemima, torbe, nakit, šeširi, slike, fotografije, nameštaj... Prvi put su izloženi njena lična karta, pasoš, umrlica, pramen kose koji je poklonila svom odanom batleru, prvi autogram koji je dala u svojoj petnaestoj godini kao i njen poslednji autogram, adresar rukom ispisan, album sa privatnim fotografijama, pisma iz njene arhive poznatih dirigenata i reditelja s kojima je radila i slavnih ličnosti kao što su Grejs Keli, vojvotkinja od Vindzora i Lorens Olivije. Takođe, izloženi su i pokloni koje je primila, kao što je marama, poklon od velike sopranistkinje Marije Malibran kojoj se Kalas divila, omiljena Onazisova šolja, predmeti sa Onazisovog broda "Hristina" na kom je njihova romansa počela, programi predstava...

Izložene su i roze koktel haljina i roze cipele, kreacija njene omiljene kreatorke Biki. Pored te postavljena je fotografija Kalasove u toj haljini i cipelama na premijeri Boema održanoj na festivalu Arena di Verona 11. avgusta 1957. godine. Pored Kalasove, na fotografiji su njen suprug Đovani Batista Menegini, jedan prijatelj i operski pevač Toti del Monte. Tu istu haljinu nosila je i u milanskoj Skali kada se nakon opere Il Pirata (Gusar) 31. maja 1958. godine oprostila sa publikom ove velike kuće u kojoj je sedam godina bila apsolutna zvezda. Kalasova je odbila da obnovi ugovor zato što Skala nije uvažila njenu molbu da otkaže Normu koju je trebalo da peva pred italijanskim predsednikom Đovanijem Gronkijem, zato što se nije osećala dobro. Otpevala je prvi čin i zaključila da zvuči bolesno i loše, pa je rešila da ode kući. Sve svetske novine su pisale o ovom skandalu i predsedniku koji je ostao uskraćen za interpretaciju Marije Kalas.

Izložena je i stolica oblika gitare iz trpezarije Marije Kalas – venecijanska antika koju je ona prenela iz Milana u Pariz, kupljena u poznatoj milanskoj antikvarnici u Ulici Montenapoleone. Na toj stolici su sedele mnoge važne ličnosti kao što su kralj Umberto II, princ Renije, Grejs Keli, Žorž Pompidu, Žiskar d’Esten i mnogi drugi. Pažnju privlači zlatna Bulgari torbica sa dijamantima iz pedesetih. U torbici je zlatna kutija za šminkanje sa zlatnim ogledalom, puderom i karminom. Na fotografiji koja je izložena pored, Marija drži tu torbicu u Dalasu nakon recitala koji je 21. novembra 1957. održala na proslavi otvaranja novoosnovane Gradske opere. Posebno mesto na izložbi zauzimaju i njene čuvene duge kožne rukavice sa tri biserna dugmeta, koje je nosila u Travijati u Viskontijevoj režiji, i tri godine kasnije u Metropoliten operi. Često ih je nosila u privatnom životu, ponekad otkopčane i zavrnute nadole. Pažnju privlače minđuše koje je Kalasova nosila prilikom reklamnog snimanja sa Kristijanom Štajnerom u novembru 1968. u svom stanu u Parizu za EMI, diskografsku kuću koja je izdala većinu njenih albuma. Nosila ih je i nekoliko meseci ranije, prilikom snimanja dva čuvena intervjua koja je dala za BBC lordu Hervudu, muzičkom kritičaru i rođaku kraljice Elizabete II. Na izložbi je i njen omiljeni zlatni krst ukrašen ebanovinom, s kojim zamalo da bude kremirana, ali ga je u poslednji čas spasila iz sentimentalnih razloga, i s njenog vrata skinula njoj bliska osoba.

VIVA MARIA: Sesilija Sofija Ana Marija Kalogeropulu – Marija Kalas, unosila je u svoj život isto onoliko strasti koliko i u svoju umetnost. "Božanstvena Kalas", kako su je zvali savremenici, bila je primadona u najpoznatijim svetskim operama, sopran sa neverovatnim volumenom od tri oktave (postoji priča o njenom kanarincu koji je padao u nesvest svaki put kada je pevala svoju najvišu notu). Već sa 16 godina u studentskoj predstavi na atinskom konzervatorijumu tumačila je Santucu u operi Kavalerija rustikana, sledeće godine Ameliju u Verdijevom Balu pod maskama, a te iste godine imala je i prvi profesionalni nastup sa sporednom ulogom Beatriče u operi Bokačo. Internacionalnu karijeru počela je ulogom u Ponkijelijevoj Đokondi u Areni u Veroni. U milanskoj Skali je bila primadona od 1954. godine, pevala je Ledi Magbet, Alkestidu, Jelisavet, Rozinu, Ifigeniju na Tauridu, Ameliju, Imogenu... Sarađivala je sa najvećim rediteljima toga vremena. U Pariskoj operi 1964. godine Normu je pevala 89 puta, a iduće godine je tumačila Tosku u londonskom Kovent Gardenu u režiji Franka Zafirelija. Paolo Pazolini je režirao film Medeja 1970. godine sa njom u glavnoj ulozi. Decembra 1973. Marija Kalas je poslednji put pevala u Pariskoj operi. Publika ju je deset puta zvala na bis i skandirala "Viva Maria!", a na izlasku iz zgrade su je zasipali cvećem. Imala je 53 godine kada ju je u njenom pariskom stanu opruženu na krevetu našao njen umetnički direktor Majkl Glok i svoj utisak preneo u javnost: "Bila je to slika Travijate koju je igrala 1956. u milanskoj Skali. Njeno lice nije imalo nijednu boru. Izgledala je kao da je malo prilegla da se odmori." Na pariskoj kući u kojoj je stanovala i danas stoji tabla na kojoj piše: Ici est decedee Maria Callas le 16 septembre 1977. Telo je kremirano, a pepeo je po njenoj želji prosut u talase plavog Egeja.

Kalasova je od malih nogu mnogo vežbala unapređujući glas. Njeni visoki i zahtevni kriterijumi doprineli su da postane suverena u prostoru opere koji je, pre nje, bio rezervisan samo za Italijane i Nemce. Pedesetih godina prošlog veka, kada su se žene borile za svoju emancipaciju i sticale politička prava, svetska publika je bila fascinirana divom – Kalas, ali i ženom – Marijom, pa je fama o njoj prešla granice opere. Obožavali su je ljudi koji nikada nisu kročili nogom u operu, pretvorila se u simbol apsolutne umetnice i žene. Lični život Marije Kalas je još više hranio mit o njoj. Njen brak sa od nje mnogo starijim milanskim industrijalcem Đovanijem Batistom Meneginijem, njena opsesija dijetom (izgubila je 35 kila za godinu dana), devetogodišnja ljubav prema Aristotelu Onazisu, zatim veze sa rediteljem Paolom Pazolinijem i tenorom Đuzepeom di Stefanom, sve su to bile česte teme u life style magazinima. Bila je poznata i po svojim napadima besa i zlovolje i po strasnoj devetogodišnjoj ljubavnoj vezi sa poznatim brodovlasnikom Aristotelom Onazisom, koji ju je napustio da bi se oženio najpoznatijom udovicom na svetu – Džeki Kenedi. Poslednje četiri godine života patila je od depresije, nije javno nastupala, nije izlazila iz stana, viđala je samo svog batlera, frizerku i par najbližih prijatelja. Nije više ništa očekivala od budućnosti, jer sve što je želela već joj se desilo u prošlosti. Glas joj već odavno nije bio ni blizu onome kakav je ostao zabeležen na njenim pločama koje je svakodnevno slušala.

Danas živimo u vremenu zvezda i poznatih, ali sa malo pravih diva, kakva je bila Marija Kalas. U svom poslednjem intervjuu ona je proročki izjavila: "Znaš, veoma čudno je osećanje što sam postala živi mit, a još uvek sam na zemlji. Možda bi bilo bolje da svi ovi ljudi koji se dive mom glasu odluče da budem besmrtna posle smrti. Kad bi tako bilo, ja bih sedela na nekom oblaku, gledala bih dole i uživala u spektaklu, umesto da sada sedim ovde i brinem da li ću uspeti da otpevam svoje visoke note."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---