Intervju – Ersan Mondtag, reditelj >

Probijanje zida tiranije

"Postavlja se pitanje imaju li pozorišta strpljenja da sa njima sarađuju na duže staze, ili ih samo zanima to novo, što iskoriste i potom odbace"

Najčešće pominjano ime na konferenciji za medije na kojoj je predstavljan program ovogodišnjeg, 51. Bitefa, bilo je Ersan Mondtag. S razlogom: akcenat ovogodišnje selekcije umetničkog direktora Bitefa Ivana Medenice je pozorište nemačkog govornog područja, čija je zvezda u usponu – Ersan Mondtag, tridesetogodišnji Berlinac turskog porekla.

Na Bitefu će biti prikazane dve Mondtagove predstave, što će za njega biti velika prilika da postane međunarodno poznat, a za festival da nastavi svoju izvornu ulogu – promovisanje novih imena. To su predstave Sneg, po romanu Orhana Pamuka (Talijateatar iz Hamburga, Nemačka, ironično političko pozorište o sukobu između islamističke i sekularne Turske, koje se poigrava prepoznatljivim elementima turske kulture) i predstava Istrebljenje, po tekstu mlade dramske autorke Olge Bah (Koncertteatar iz Berna, Švajcarska, o mladima koji iskušavaju i zloupotrebljavaju sve slobode savremenog zapadnog društva), kojom će se završiti ovogodišnji Bitef.

"VREME": U vašoj biografiji piše da ste počeli s učenjem režije tek pre pet godina, ali i da ste napustili školovanje. Da li to znači da bi se moglo reći da ste samouki?

ERSAN MONDTAG: Sad kad se osvrnem, sve deluje savršeno logično. Kao da je ovaj sadašnji reditelj u meni nekada bio student koji je svojevremeno odlučio da napusti akademiju Falkenberg. Samoga sebe može da podučava samo neko ko je ili svetac ili čudovište jer to podrazumeva povlačenje u samoću i prezir prema međuljudskoj komunikaciji. Ja sam se svesno opredelio da učim mimo neke jasno definisane strukture, ali ne zato da bih strukturu kao takvu izložio kritici (mada to često radim), već zato što je za moje istraživanje taj korak bio neophodan da bih znanje mogao da crpim iz nekih drugih izvora, a ne iz onoga što nudi akademija.

Po čemu se neformalna pozorišna grupa Kapitæl zwei kolektif, koju ste osnovali nakon napuštanja akademije, razlikuje od drugih?

K2K je mreža koja traga za alhemijom koja nastaje kada dođe do saradnje između raznih umetnika vizuelnih, izvođačkih i muzičkih umetnosti. Razliku između nas i drugih neformalnih pozorišnih trupa ne volim da objašnjavam – kao da smo mi nešto posebno u odnosu na njih. Naš cilj su predstave koje opovrgavaju opšteprihvaćene zakone percepcije. Umetnost se suprotstavlja zavisnosti od rutine, ona atakuje na zavisnost od svega na šta smo navikli. Rutina podrazumeva život na autopilotu, ona nam, zapravo, oduzima sposobnost donošenja odluka sve dok u jednom trenutku ne shvatimo da nam se čitav život bazira na raznim oblicima autopilota, a upravo to leži u osnovi fašizma. Samo jedna jedina istina i ništa drugo, ništa novo. Umetnost suočava publiku sa novim vidovima pojavnosti, sa mogućnošću da se preispita do čega bi dovelo odustajanje od uobičajenih vidova percepcije. Zato smo devet dana nastupali u minhenskoj Novoj Pinakoteci, zato smo suđenje zbog rasističkog neonacističkog ubistva predstavili kao žurku, zato smo naterali publiku da uvidi šta se događa sa percepcijom kada njihova zavisnost za stalno novim pričama i lepim narativima više ne biva zadovoljena. Tišina ume da bude zaglušujuća.

Rođeni ste u Berlinu, u turskoj manjinskoj zajednici. Vaš uspeh kao reditelja i popularnost u Nemačkoj dokazuju da u toj zemlji nije bitno nečije poreklo, već kvalitet. Kakvo je vaše iskustvo po pitanju multikulturalnosti nemačke kulturne sredine?

Ja sebe nikada nisam posmatrao kao turskog reditelja. Činjenica je da potičem iz Turske, ali se ne bavim nekim specifičnim turskim temama. Moje teme prevazilaze granice nacionalnog. Sada bismo se, naravno, mogli upustiti u frojdovska tumačenja o tome u kojoj meri ova moja izjava predstavlja podsvesnu borbu sa mojim poreklom. Nemačka je zemlja koja pokušava da multikulturalizam predstavi kao bitnu temu i izuzetno je ponosna na sebe zbog toga. Može se reći da je to ispravno, ali je isto tako činjenica da često nismo u stanju da uočimo kulturni kapitalizam, da činimo ono što nam omogućava da se dobro osećamo. Zato je multikulturalizam neka vrsta dekora.

Na nekom od prošlih Bitefa učestvovalo je pozorište Gorki čija je direktorka turskog porekla, pozorište koje neguje tursku i tradicije drugih manjinskih naroda. Da li turska tradicija utiče na savremeno nemačko pozorište?

Ne vidim da prava turska tradicija na bilo koji način utiče na nemačko pozorište. Pozorište nemačkog govornog područja je jedna vrsta ogromne laboratorije koju finansira država, tako da je komercijalni uspeh manje bitan nego u drugim zemljama. Iz tog je razloga teško utvrditi šta predstavlja konkretan uticaj jer ne postoji dominantan centar ili dominantan stil, kakvi su zastupljeni u drugim zemljama kojima je u prošlosti vladao apsolutizam. Poslednji zaista veliki uticaj su na nemačko pozorište izvršili poljski dramaturzi tokom sedamdesetih godina prošloga veka. Kada je o turskom pozorištu reč, pretpostavljam da je ono sa nemačkim usko povezano u velikim gradovima. A turski pisci, pesnici i glumci poseduju jedinstvenu genijalnost i perspektivu kojom ne obogaćuju tursko ili nemačko pozorište, već pozorište kao takvo. Zvanično pozorište u Turskoj je krajnje tradicionalno, često slavi istoriju. Takav stil je pozorištu nemačkog govornog područja stran.

U momentu kad razgovaramo, vaše predstave još nisu viđene u Beogradu. Na trejleru za predstavu Sneg primetni su turski elementi u muzici. Da li će ih biti u još nekom elementu predstave?

Hoće, ali u nekom nadrealnom smislu, u vidu ironičnog citata. Ideja mi nije bila da dostignem neki vid preciznosti u inscenaciji tog romana koji se odigrava u Turskoj, već da u njemu otvorim neku vrstu nadrealne ključaonice, jedan fiktivni, a samim tim i univerzalniji svet, kakav je, na primer, Prag u Kafkinim romanima.

Zašto ste izabrali da inscenirate roman velikog Orhana Pamuka koji su mnogi pročitali, pa samim tim imaju svoju sliku, svoje tumačenje njegove teme? Zar to nije rizično, šta ako im vaše tumačenje ne odgovara?

Pa, isto tako mnogi ljudi imaju neku ideju o Šekspirovom delu. Moja interpretacija jeste jedinstvena, ali tu nije reč o tome jesam li ja u pravu ili ne. Umetnost ne bi trebalo da zadovoljava ono što je poznato, već bi trebalo da provocira ono što je poznato. U dijalog se ne ulazi sa očekivanjem da se mišljenje druge osobe ne razlikuje od našega. Traganje za istomišljeništvom osnovna je karakteristika fašizma.

Godinama unazad pozorišne predstave nastoje da publici ukažu na neku društvenu pojavu, problem, fenomen. Šta je akcenat vaše predstave Sneg?

Lagana smrt čovečanstva.

Koja je danas svrha pozorišta? Da li možda da menja svest ljudi? Da li pozorište uopšte ima tu moć?

Pitanje je da li bi to uopšte trebalo da bude njegova namera. Možda svaki umetnik mašta o tome da njegovo delo pozitivno utiče na svet. Romani Čarlsa Dikensa su, na primer, izvršili veliki uticaj na temu socijalne nepravde u Engleskoj. Ja, međutim, ne mislim da to treba da bude pristup pozorišta. Kao što ne bi trebalo da se po svaku cenu trudimo da prikažemo nešto skandalozno. Ako mi pozorište smatramo političkim, ako ono izazove političke posledice, možemo slobodno reći da danas političkog pozorišta nema. To da revoluciju može da pokrene pozorišna predstava, to je, smatram, romantičarska iluzija. Vi, prosto, prikažete ono što smatrate da je ispravno i to probije zid tiranije. A publika se često sastoji od ljudi koji imaju moć da menjaju stvari. Umetnost često moćnicima pokazuje stvarnost kakvu ne mogu da poreknu.

O čemu je vaša druga predstava Istrebljenje koju ćemo videti na završetku Bitefu?

O rizicima i žrtvama kojima ljudi izlažu svoje telo da bi se osećali živima.

I vi i Olga Bah, autorka drame Istrebljenje, mladi ste. U Srbiji mladima nije jednostavno da dobiju priliku i pokažu svoje vrednosti. Kakva su vaša lična iskustva o tome?

Ponekad imate utisak da pozorišta vape za mladim talentima i da im drže vrata širom otvorena. Postavlja se, međutim, pitanje imaju li ona strpljenja da sa njima sarađuju na duže staze? Ili ih samo zanima to novo, što iskoriste i, potom, odbace? A interesantan mlad autor padne kao ljubavnica starijeg aristokrate. Pozorišta treba da im pruže šansu, ali treba i da budu svesna da je potrebno vreme da se pokaže ono što je vredno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---