Breza

jovana gligorijević

Sedim na tremu svog utočišta i slušam vetar. Zapravo, slušam lišće koje šušti pod naletima vetra i shvatam da svako drvo drugačije zvuči. Jabuka se jedva čujno stresa, orah glasno negoduje, a breza… Breza nežno šapuće: "Sve će biti u redu." Šuškanje njenog lišća zvuči kao šum talasa, umirujući zvuk koji dođe kao melem kad ti se na glavu sruči čitav svet. Sedim na stepeništu, buljim u dve bele breze i čekam da me prođe. Ne znam tačno šta je to što treba da prođe, ali breze izgledaju vrlo ubedljivo u nameri da me ubede kako će proći. Nemam ništa protiv da sve prođe, ali da breze ostanu, onako visoke i graciozne, sa belom korom i ogromnim krošnjama od sićušnih listova. Zato ih, valjda, i volim, što su sačinjene od suprotnosti. Izgledaju krhko i nežno, onako tanane, a opet izdržljive i čvrste.


Pod prozorom mojim
Jedna breza bela,
Blista se u srebru
Svog snežnog odela.

S pahuljastih grana
Sjaji pervaz snežni,
I kićanke pupe
K’o grozdovi nežni.


Ovako počinje Jesenjinova pesma "Breza", navodno prva koju je objavio, a ovo je prevod velikog Nikole Bertolina. Nisam od onih kojima je naročito stalo do poezije, osim kad mi zatreba kao terapija. Ali, sad, dok gledam brezu, shvatam da o njoj samo poezija i može da se piše. "Oduvijek ima tajnih veza između pjesnika i breza", kaže Dobriša Cesarić.

Veselin Čajkanović pisao je da breza ima apotropejsku moć. Kakvu moć? Znam, čudna reč. Apotropej je predmet ili ritual kojim se teraju zle sile. Apotropej može da preokrene zlu sudbinu ili da odvrati "urokljivo oko". Od nje se plaše veštice. Kad svatovi polaze od kuće u crkvu, prelaze preko brezove metle, jer samo ona može da zadrži uroke i zle duše. Kaže Čajkanović da je običaj viđen i u Beogradu, kao da hoće da odbrani brezu od optužbe za praznoverje i primitivizam. "Novokupljenim i čistim brezinim metlama prizivaju se vile na posestrimljenje", piše on. Od brezove kore prave se ‘lile’ (buktinje) kojima se, uoči Ivanjdana ili Petrovdana osvetljava stoka. Čajkanović je ovo primetio na Rudniku, Starom Vlahu i Vlasenici. Nekada su se lile (ime poteklo od rimskih palilija) palile i na Pešteru. Niko više ne pali lile, pisao je nedavno Sinan Gudžević.

U narodnoj medicini, kupanje u vodi u kojoj je kuvano brezovo lišće leči vodenu bolest. Dobro, vodena bolest ne postoji stvarno, reč je o zadržavanju tečnosti kome je uzrok uglavnom nešto drugo. Ali, narodna medicina kaže da sok od breze leči i "probadi u grudima". Eh... Da sam ranije znala, pa da drmnem sok od breze svaki put kad me probode u grudima. A probadalo me mnogo i često, svaki put kad kasni plata, kad prođem pored bosog deteta po ciči zimi, kad me neće onaj za kog mislim da je jedan jedini i da se drugi nikad neće pojaviti.

Pa ipak, sve što je dobro i lepo, mora biti i prokleto. Bar tako kažu skaske. Po jednoj, brezu je prokleo Isus jer je njome šiban. Druga, zabeležio je Vuk Karadžić, objašnjava zašto breza ima belu koru: "Udovica pošla uveče u šumu da nađe šibu za svoju nemirnu decu, i zamoli Boga da joj po onom mraku pomogne naći dobar brezov prut. Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti. I od toga doba breza je bela." Pa, ako je od toga bela, i neka je. Ne, ne opravdavam šibanje dece. Samo tražim milost za udovicu, samu sa decom, umornu i namučenu, ženu kojoj su svi okrenuli leđa. Ni u boga ne verujem, ali po ovoj skaski ispada da i bog voli brezu. Jer breza šapuće: sve će biti u redu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST