Intervju – Slobodan Nakarada >

Muzej mora da inspiriše

"Za početak, za nas je jedan od suštinskih problema sa kojim ćemo morati da se suočimo po otvaranju muzeja – kako vratiti publiku nazad. Ovih deset godina nisu samo bile pogubne za nas jer nismo izlagali, već i zato što srpska javnost nije dugo mogla da vidi najbolja dela koja imamo u depoima. Izgubili smo generacije koje stvarno više ne znaju šta je muzej. Čitao sam istraživanje u kojem su srednjoškolcima postavljali pitanja, na primer, šta je / ko je Lubarda, a oni su odgovarali ‘poslastičarnica’, zatim da je ‘Pijana lađa’ kafana..."

Verovatno da je malo šta izgledalo tako sablasno kao oni satovi što su odborajavali koliko je ostalo do otvaranja Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. I jedan i drugi godinama nisu primali posetioce. Oni koji su ove godine postali punoletni, mogli su da ih poslednji put posete kada su kretali u prvi, drugi razred osnovne škole.

U petak 20. oktobra, izložbom "Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti", zgrada Muzeja savremene umetnosti ponovo počinje sa radom. U nedelji koja sledi potom, do 27. oktobra, publika će moći u bilo koje doba dana i noći da obiđe izložbu, kao i da isprati nešto od bogatog pratećeg programa. Izložba inače obuhvata oko 300 radova koji su obeležili period od početka 20. veka do današnjeg dana. Autor koncepcije je dr Dejan Sretenović, a pored njega kustosi izložbe su i mr Mišela Blanuša i dr Zoran Erić.

Sa Slobodanom Nakaradom, v.d. direktora Muzeja, razgovaramo o odluci da se organizuje otvaranje dugo 168 sati, o tome šta sve treba da se menja da bi ovdašnji muzeji odista oživeli, o potrebi da se ulaže u mlade kao i da se shvati da je odlazak umetnika iz zemlje istinski tragičan za jedno društvo.

„VREME": Kada je reč o Muzeju savremene umetnosti (MSU), prethodne godine bi se najpre mogle nazvati mučnima. Bilo je tu smena, optužbi, kašnjenja... Tako da je možda bolje da započnemo ovaj razgovor nekom daljom prošlošću i vremenom kada je Muzej nastajao. Priča se da Tito nije bio nimalo oduševljen gradnjom najpre Moderne galerije, pa da je izgradnja sadašnjeg Muzeja mogla biti zaustavljena jer je zgrada proglašena "suviše ružnom", pa da je Krcun spasio čitavu stvar. Čega još tu ima?

SLOBODAN NAKARADA: Da, Miodrag B. Protić je u svojoj autobiografiji pisao kako je imao velike probleme oko izgradnje muzeja, odnosno oko toga kako ubediti tadašnju nomenklaturu da prihvati da se Moderna galerija pretvori u Muzej savremene umetnosti. On je bio pod velikim uticajem tadašnjeg direktora MOME i bio je upravo u poseti Njujorku kada je dobio vest da se zabranjuje stavljanje mermera, već da će biti upotrebljena cigla. Brzo se vratio u Beograd i krenuo da obilazi političare, gradske i savezne, ubeđujući ih da zgrada zaslužuje mermer. I izborio se. U jednom trenutku mu je bilo rečeno da će lično snositi odgovornost za tu ružnu građevinu na Ušću.

Kroz istoriju vidimo da je ružno pače dobilo silne nagrade i da je priznato kao jedna neverovatna zgrada, namenski građena za muzej. Bilo je kritika sa stanovišta da je više orijentisana ka skulpturi, da ima puno stakla, što je komplikovano za izlaganje slika. Stoga smo sada u rekonstrukciji o tome vodili računa pa je podjednako odgovarajuća za sve vidove umetnosti. Mislim da bi Protić bio zadovoljan.

Kako će izgledati otvaranje? U dnevnim listovima se ovih dana moglo pročitati da neće biti oficijalnog otvaranja, već umesto toga – sedam dana umetnosti.

Ovo je stvarno izuzetan događaj i važna stvar za srpsku kulturu – da imamo ponovo otvoren MSU. Imajući to u vidu, mi smo sedeli i razmišljali kako otvoriti zgradu, a da to bude prijemčivo za sve građane. I najbolje rešenje je bilo da nema svečanog otvaranja, već je publika ta koja je otvara, njoj je potrebno da se odužimo. Voleo bih da ljudi dođu i da vide šta je urađeno. Unapredili smo mnogo toga, među najvažnijim stavkama je mikroklima, koja je bila suštinski problem jer su se nama na petom nivou slike topile već u maju ili junu.

Pomenuli ste jednu važnu reč, a to je prijemčivost. Čini mi se da našim muzejima često nedostaje baš to – veća prijemčivost, komunikativnost sa publikom, privlačnost za različite generacije...

Za početak, za nas je jedan od suštinskih problema sa kojim ćemo morati da se suočimo po otvaranju muzeja – kako vratiti publiku nazad. Ovih deset godina nisu samo bile pogubne za nas jer nismo izlagali, već i zato što srpska javnost nije dugo mogla da vidi najbolja dela koja imamo u depoima. Izgubili smo generacije koje stvarno više ne znaju šta je muzej. Čitao sam istraživanje u kojem su srednjoškolcima postavljali pitanja, na primer, šta je / ko je Lubarda, a oni su odgovarali "poslastičarnica", zatim da je "Pijana lađa" kafana...

I to je bilo jedno bolno otrežnjenje koje je svima nama pokazalo da mi jako puno govorimo o kulturi, ali suštinski veoma malo radimo za nju. Klasična je priča da je u zemljama u tranziciji prva koja strada kultura, najteže se sredstva i novac vraćaju tamo. Evo, nama je trebalo deset godina i uspeli smo. Ali sada moramo da iskoristimo tu šansu, da animiramo publiku, da je edukujemo, da dovodimo svetske izložbe i odlazimo sa našim izložbama u svet, da mnogo sveobuhvatnije sarađujemo sa mladim umetnicima. Jer muzej nije samo mesto gde se baštini umetnost, već je i obrazovni centar.

Što se vidi kada po svetskim muzejima sretnete gomilu dece koja leže po podu, studenata koji sede i slikaju.

To je ono što mi hoćemo, ujedno svesni da to podrazumeva promenu celokupne politike, uključenost Ministarstva prosvete i drugih institucija. Želeli bismo da se Muzej savremene umetnosti ne doživljava kao dosadno mesto gde se nešto izlaže, pa vi dođete i pogledate, već mesto u kojem možete da provedete ceo dan i da uživate. Trudićemo se da sadržajima oplemenimo ceo ambijent.

Takođe, o tome smo sad govorili, muzeji imaju puno mogućnosti da stvaraju razne interaktivne sadržaje i na pravom smo putu da to uradimo. Moramo da pravimo programe za mlade, da razumeju umetnost. Savremena umetnost se bitno promenila od 1965. godine naovamo, postoje video-radovi, drugi materijali i neminovno sledi razmišljanje o muzeju 21. veka. Muzej mora da bude institucija koja inspiriše, a ne samo prostor u kojem ljudi gledaju nešto što je neko drugi uradio kada je bio inspirisan. Konačno, mladi umetnici moraju da imaju svoje mesto i način da se izraze. Svi ovi segmenti su neophodni da bi muzej živeo.

Da li se edukacija koju više puta pominjete odnosi i na kadar koji radi u muzejima?

O da, kako da ne! To je jedno od ključnih pitanja – imaćemo novu zgradu, fantastične uslove, a da li kadrovski možemo da iznesemo sve što to zahteva? Mislim da smo mi kao Muzej savremene umetnosti po kadrovskom pitanju stara institucija i da je neophodno da se podmladimo, potrebni su nam mladi i njihove ideje. MSU nije radio deset godina, neminovno je da se uđe u neku učmalost. Mi sada dobijamo mnogo novih scena i izazov je ispuniti ih. Moramo i da motivišemo ljude unutar muzeja da promene sistem razmišljanja. Ova zgrada će zahtevati bitne promene i u sagledavanju svega što se dešava u muzeju i oko njega. Neophodno je ubediti i državu da nam omogući da zaposlimo kustosa edukatora koji bi se bavio mladima, dečijim i omladinskim programom.

Da se vratimo na otvaranje, šta se sve očekuje?

Reći ću vam samo nešto od svega planiranog: 21. oktobra uveče, od 19 sati, biće održan džez koncert na otvorenoj bini ispred muzeja, a nakon toga slede dva vrlo popularna di-džeja koji će do jedan, dva ujutru puštati dobru muziku. Nikada se nije desilo da se jedna institucija ovakvog tipa otvara sedam dana i noći. Smatramo da je srpska publika zaslužila tako nešto, da je zaslužila da kada god joj padne na pamet ode i poseti muzej, pritom da uživa u mnoštvu pratećih sadržaja gde će sve naravno biti besplatno. Za prateće programe nam je pomogao i Beogradski festival igre, oni su nam obezbedili Jakoba Godanija, koji će doći sa svojom plesnom trupom i prirediti 20. oktobra predstavu u koju su uključeni i naši igrači. A potom će naši igrači nastaviti svakog dana da izvode koreografiju koju je Godani osmislio. Beogradska filharmonija će imati takođe nekoliko svojih iznenađenja.

Tehnologija koja sad postoji u zgradi je zaista nešto posebno, verujem da nijedan muzej u okruženju nema takve mogućnosti. Imajući u vidu da smo 10 godina čekali na otvaranje, smatrali smo da je prava prilika da napravimo spektakularno otvaranje.

Ja nekako strepim od reči spekatkl i najbolji u regionu...

To je valjda ovde trend, svi smo najveći i najbolji (smeh). Što se muzeja tiče, on je bio i ostaće referentna tačka u regionu, sada još osnaženiji nego pre, a što se bojazni od spektakla tiče biće to primereno onome kakva smo mi institucija. Nismo hteli nikakav cirkus, balone...

Pravilo je ipak da su ovdašnja višegodišnja – a mislim na zaista dugi niz godina – ulaganja u kulturu veoma mala. Ona je često u zapećku, a kada se nešto uradi, to često služi za prikupljanje političkih poena. Šta sve gubimo lošom kulturnom politikom?

Jedna od ključnih stvari je činjenica da nas naši umetnici napuštaju. Kao i u svim segmentima društva, tako i u ovom, jako puno mladih umetnika odlazi i pravi neverovatne karijere u inostranstvu. Tamo dobijaju bolje uslove, imaju mnogo više mogućnosti da apliciraju za sredstva, mogu da žive normalnim životom i da se bave onim što vole. To su krucijalna pitanja koja moraju sistemski da se reše. Mi nemamo jasno definisana pravila igre u vezi sa kulturom, a i ona koja imamo ne poštujemo do kraja. Drugo, polarizacija koja je zahvatila društvo napravila je haos i na kulturnoj sceni. Mi smo potpuno svesni da će, na primer, u našem slučaju, ljudi sad reagovati i kazati: "Eh, da sam ja ovo radio, uradio bih to mnogo bolje." Poznata priča, svi smo selektori, predsednici... Dolazimo tako do onoga što je ključno, a to je pitanje odgovornosti. Za rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti trebalo je imati hrabrosti, za mnoge promene unutar same zgrade, ali i u sistemu razmišljanja. I sa time mnogi nisu hteli da se uhvate u koštac. Moram da kažem da smo mi imali jako dobru saradnju sa Ministarstvom kulture i oni su nas podržavali iz sve snage da ovo završimo do kraja.

Vrlo retko, nažalost, čujemo sa vrha žal za odlaskom umetnika ili, recimo, ljudi koji se bave društvenim naukama, ili bilo koga ko nije matematičar i informatičar čija je produktivnost materijalno merljivija. Kako to promeniti?

Umetnici su odraz društva, oni vide, kritikuju, prenose šta osećaju na svoja dela. Mi smo imali nekoliko značajnih izložbi naših savremenih umetnika koje smo prikazali u Kelnu, Njujorku i Vašingtonu i reakcije su bile neverovatne. Ali, onog trenutka kada pozovete političare da dođu, sama činjenica da je možda jedna slika ili jedna instalacija kritički orijentisana prema zbivanjima u sopstvenoj zemlji, njih automatski odbija. Kritika je potrebna. I dok to ne shvatimo, nećemo prepoznati ono što u ovoj zemlji postoji, već će stranci mnogo bolje moći da uoče kvalitet naših umetnika. Tako ćemo biti na stalnom i velikom gubitku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---