Intervju – Katarina Zdjelar, umetnica >

Politika glasa

"Dobijanje novog akcenta, koji je neka vrsta glasovne maske, dozvoljava do tada ‘štrčećem’ imigrantu da se uklopi u novu sredinu, da postane neprimetan. Pokušavam da zabeležim tu ambivalentnost u svom delu"

Za "Vreme" iz Holandije

Katarina Zdjelar – umetnica, teoretičarka, profesorka, aktivistkinja – živi i radi u Roterdamu i Beogradu. Njen najnoviji rad, instalacija Not a pillar, not a pile (Tanz Für Dore Hoyer) kandidovan je za najprestižniju nagradu Kraljevine Holandije na polju umetnosti – Prix de Rome, što se u svetu umetnosti smatra izuzetnim dostignućem. S tim u vezi, prošlog petka otvorena je u roterdamskoj Kunsthali izložba Prix de Rome.

Katarina Zdjelar je predstavljala Srbiju na Venecijanskom bijenalu gde je njen video rad Savršen zvuk (2009) privukao internacionalnu pažnju. Savršen zvuk je deo nove postavke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Nedavno je dobila nagradu Dolf Henkes grada Roterdama. Na tim povodom organizovanoj izložbi radova nominovanih umetnika u centru za vizuelnu umetnost Tent, Zdjelarova se predstavila video radom AAA (Mein Herz) (2016). Ovih dana je javljeno da je AAA (Mein Herz) izabran za beogradski Oktobarski salon.

"VREME": Da počnemo od najnovijeg: u delu Not a pillar, not a pile (Tanz Für Dore Hoyer), koje je upravo izloženo u Roterdamu, bavite se ženskim identitetom, koreografijom i politikom moći u kontekstu Drugih (Istoka spram Zapada, Žena naspram Muškaraca itd.). Da li taj rad delom proističe i iz potrebe da se ispita sopstvena geostrateška-politička pozicija?

KATARINA ZDJELAR: Polazna tačka mog novog rada je umetnički susret između vizuelne umetnice Kate Kolvic (Käthe Kollwitz) i plesačice i koreografkinje Dore Hojer (Dore Hoyer), kao i njihova politička i socijalna stremljenja. Njihov susret je formalizovan Plesom za Kate Kolvic, koreografijom Hojerove koja je zasnovana na radovima Kolvicove, nastale (misli se na koreografiju) u posleratnom Drezdenu 1945. godine. Arhivska građa ove koreografije služi kao magnetno polje koje je prošireno i stavljeno u dijalog sa ostalim istorijskim referencama, ali i savremenim umetnicama. Jedna od odlika dela je, na primer, dizajn tekstilne šare Pausa tekstilne fabrike iz Mosingena koja je organizovala prvi antifašistički štrajk i zapošljavala žene ne samo kao tekstilne radnice, već i kao dizajnerke. Mnoge saradnice različitih generacija i iz različitih konteksta doprinele su formiranju ovog dela na različite načine, uključujući domaće umetnice Jasnu Veličković, Milanu Zarić, Branku Parlić i Sonju Vukićević. Sučeljavajući prošlost sa sadašnjošću moj rad se bavi aktom majčinskog (proto)feminističkog pacifizma, solidarnošću i kolektivnom transformacijom kroz barijere vremena, klase i socijalnih razlika.

Vaš vídeo rad AAA (Mein Herz) sugeriše da svi imamo različite identitete za različite kontekste. Kako i da li ta šizofonija odslikava svet danas?

Video je načinjen u Varšavi i snimljen je u jednom kadru. Delo pokazuje mladu ženu koja istovremeno izvodi četiri kompozicije. Čuvajući originalni stil, tempo, trajanje ili ritam, ona čuva srž svakog pojedinog dela. Tišina, muzika, zvuk i reči se smenjuju i sučeljavaju. Upravo je ta kompleksna, uslojena, polivokalna perspektiva ona za koju sam uvek zainteresovana, i to u aranžiranju susreta individualnog i društvenog. Postoji nešto osetljivo u društvenom i arhitektonskom materijalu Varšave i to je na neki način odslikano u glasu i izvođenju ove pevačice. Često u mom radu govore prekidanja – interesuju me forme života koje otvaraju pitanja politike, etike i estetike prekida.

Što se tiče pitanja o šizofoniji, da, ona je relevantna baš kao i višeglasnost sveta danas, kao i istorija glasa. U vreme kada se osnažuju nacionalističke tendencije svuda unaokolo, istovremeno odrasta jedna potpuno nova generacija mladih Evropljana koji su multinacionalni, multilingvalni i koji već kao takvi preispituju i izazivaju politiku identiteta koju poznajemo.

Bavite se glasom i na umetničkom i na teorijskom polju. Kako definišete glas? Kako objašnjavate odnos između glasovnog i telesnog? Da li se može govoriti glasom drugog?

Mnogi od mojih radova bave se pitanjem kada to naš glas postaje naša privatna svojina, gde glas počinje i gde se završava. Ko govori kada mi govorimo i kome je odobreno da govori? Imam nekoliko radova povodom ovih pitanja. Savršeni zvuk (The Perfect Sound) je jedan od njih, drugi je Glas (Stimme) koji prikazuje sesiju glasovne modulacije tokom koje je klijentkinji obećano da će dobiti svoj prirodni glas, glas koji je oslobođen od postojećih socio-kulturalnih markera i zabrana. Delo kruži u vremenu i prostoru, i nikada ne stiže na željenu destinaciju. Stimme se fokusira na granični glas, teški rad u kome se produkuje prirodni zvuk. Nalazimo se u središtu borbe za moć koja se odvija na bojnom polju jezika i glasa, sa svom svojom utvrđenom i involviranom istorijom.

Prvi javno poznat primer modulisanja glasa je Margaret Tačer koja je prepoznala potrebu da spusti visinu svog glasa da bi dobila na autoritetu i zadržala političku moć. Tekuća primena ovih metoda je uglavnom rezervisana za žene čiji su cilj vodeće poslovne pozicije. Jednom kad neko počne da govori sopstvenim glasom, čitavo telo rezonira. Posebna vrsta prisustva je omogućena glasom, moguće je postići osećaj celine i kompletnosti. Teško je reći da li postoji glas bez svih svojih istorijskih, kulturnih i društvenih obeležja, pre svega zato što je odredište glasa govor. Ali ako bi i postojao takav glas, da li bi sa njime uopšte nešto moglo da se uradi? Da li je takav glas operativan? I šta ostaje kada su svi markeri otklonjeni? Da li postoji glas izvan predstavljačkog i da li glas može da se čuje bez svojih društvenih obeležja?

Glas je trenutno veoma eksploatisan kao teorijski objekt, čak je postalo i neka vrsta mode baviti se studijama glasa. Kako to komentarišete?

Postoji duga tradicija u kojoj glas dobija posebno značenje u okviru umetničke prakse. Tu je, na primer, čuvena scena na balkonu iz Romea i Julije u kojoj je glas zapravo garant identiteta jer ljubavnici ne vide lice jedno drugom, nego se prepoznaju po glasu. Ova scena je postala realna, u na primer, činjenici da prisustvo akcenta služi kao sredstvo za prepoznavanje i identifikaciju. Nečiji glas je uvek društveni jer uvek pripada grupi. Ovaj tzv. šekspirovski primer je na neki način mnogo praktikovan oko pitanja u vezi sa našom bivšom zemljom. Naime, da li je neko bio Romeo ili Julija u tribunalu za ratne zločine u Hagu, često je bilo inicirano pitanjem: kako je govorio? Kao da je glas bio označitelj prepoznavanja i razdvajanja.

Jedna od linija vašeg stvaralaštva govori o muzičkom svetu i njegovim neuzglobljenostima koje često imaju političku i socijalnu dimenziju. Koja su to čvorišta u društvu i politici koja pobuđuju vaše interesovanje?

U Savršenom zvuku sam se detaljno bavila fenomenom odstranjivanja stranog akcenta koji se sprovodi u Engleskoj. Prikazala sam dva glasa: mladog emigranta, klijenta, i njegovog vokalnog trenera čiji je maternji jezik engleski. Mi nikada ne vidimo da klijent stiže na lingvističku destinaciju, ali osećamo da on želi da postane neko drugi, barem da prođe kao neko ko nije on sam. Njegova posvećenost ovom invazivnom procesu odstranjivanja akcenta pokazuje ogromnu ličnu investiciju. Jezik tu nije samo lingvistički fenomen, on postaje prizor lične transformacije. Dobijanje novog akcenta, koji je neka vrsta glasovne maske, dozvoljava do tada ‘štrčećem’ imigrantu da se uklopi u novu sredinu, da postane neprimetan. Ja doživljavam ove normativne i asimilativne prakse razvijene i nametnute od strane našeg takozvanog liberalnog i razvijenog sveta kao simbolično "krštenje" za izmeštenu individuu. Oni olakšavaju ambivalentnu graničnu poziciju u kojoj je neko napustio neko mesto ili državu, ali još nije ušao ili se pridružio drugoj. Pokušavam da zabeležim tu ambivalentnost u svom delu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---