PROTESTI POSLE PREDSEDNIČKIH IZBORA: Ugasnula iskra pobune

Politički život 2017. >

Godina koju je pojeo Aleksandar Vučić

Mada je spisak zahteva demonstranata posle predsedničkih izbora bio podugačak, mada se spontanost isprečila pred njih kao ozbiljnija prepreka, protesti protiv diktature bi, u slučaju da biramo politički događaj godine, svakako bili u najužem izboru. Zato što su baš njihove mane, dugačak spisak zahteva i spontanost, istovremeno bile i njihove glavne vrline

Bila je izborna, po kalendaru. Počela je s kampanjom i završila se s kampanjom, baš kao što je i sve između bila kampanja za predsedničke, beogradske, lokalne i parlamentarne izbore u Srbiji. Svejedno jesu li po kalendaru ili po Aleksandru Vučiću, samo kad on odluči o njima. I to bi bio taj tekst od cele četiri rečenice o godini koju je pojeo Aleksandar Vučić da poneki skandal, afera, javna nabavka, protesti ili scene u Skupštini ne izbiju ispod sveže polepljenih plakata sa Vučićevim likom.

TRI JANUARSKA SKANDALA: Hit meseca januara bio je išarani voz srpske železnice koji je iz Beograda 14. januara krenuo za Kosovsku Mitrovicu. U to se vreme još nije znalo hoće li Aleksandar Vučić biti kandidat za predsednika, ali se nekako osnovano sumnjalo jer su akcije Tomislava Nikolića za drugi mandat vrtoglavo padale. Ukratko, tadašnji premijer Vučić tvrdio je da uopšte i nije znao kako izgleda voz koji je spolja bio ispisan parolom „Kosovo je Srbija" na različitim jezicima, a iznutra ukrašen slikama čuvenih fresaka kosovskih manastira pod zaštitom Uneska. Malo ko je Vučiću poverovao da, dok se spremao za otvaranje mumbajske berze (bio je u Indiji od 9. do 13. januara), nije znao za državne poslove Marka Đurića (Kancelarija za KiM). Pride, zvanični Beograd tih dana zahteva od Francuske da mu izruči Ramuša Haradinaja, uhapšenog 4. januara po međunarodnoj poternici koju je Srbija raspisala još 2006. zbog sumnje da je počinio ratne zločine 1998. i 1999. godine. A u Prištini se protestuje zbog hapšenja Haradinaja. Na vezi Beograda i Prištine, dakle, sve napeto ko mider, Francuzi puštaju Haradinaja 12. januara, a Srbi voz dva dana kasnije. Iz Prištine stižu upozorenja da je voz srpska provokacija i da na teritoriju Kosova – neće ući. Na kraju je Vučić ipak dobio aplauz. Federika Mogerini i Johanes Han čestitali su mu jer je sprečio sukob Srba i Albanaca zaustavivši voz u Raškoj i vrativši ga za Beograd.

Napeto je bilo i u Beogradu. Velimir Ilić je (pošto je shvatio da neće od Vučića dobiti „Koridore Srbije") na konferenciji za novinare obelodanio fotografiju Zlatibora Lončara, ministra zdravlja, u zagrljaju sa Dušanom Spasojevićem, vođom Zemunskog klana koji je ubijen 2003. u akciji „Sablja". Vučić je morao da pravda svog ministra. O vezama aktuelnog ministra zdravlja sa jednim od najbrutalnijih mafijaša u regionu javnost je imala prilike da bude informisana još 2004. tokom suđenja za ubistvo srpskog premijera. Navodno, kao saradnik Klana Lončar je pomagao u likvidaciji mafijaša, neprijatelja "zemunaca" koji su, još živi, dovoženi u Urgentni centar na intervenciju, i kao nagradu za usluge dobio je stan na Novom Beogradu.

Još jedan skandal iz sfere kriminala potresao je Nemanjinu 11 u januaru. Naime, u blizini Kraljeva je uhapšen Marko Jablanović sa 2,8 kg skanka u službenom vozilu Vlade Srbije, tačnije automobilu Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja. Marko je rođeni brat Aleksandra Jablanovića, državnog sekretara u ministarstvu koje je tada vodio Aleksandar Vulin. Ministar Vulin je prvo rekao da je sve „brutalna laž", posle je priznao da se ipak tako dogodilo. Aleksandar Jablanović, čovek od velikog Vulinovog poverenja, ubrzo potom je podneo neopozivu ostavku.

SRETENJE: Prvih dana februara, u iščekivanju da Aleksandar Vučić obznani svoju kandidaturu za predsednika Srbije, saznajemo za još jedan skandal. Vojni sindikat Srbije podnosi krivičnu prijavu protiv visokih oficira VS, osumnjičenih da su „licima iz kriminogene sredine, javnosti poznatim kao Vučko, Sale Mutavi i Velja Nevolja, kao i drugim licima koji nisu pripadnici Vojske Srbije, omogućili da u vanredno vreme koriste strelište, naoružanje i municiju Vojske Srbije kako bi uvežbavali gađanja iz vatrenog oružja". U saopštenju VSS navodi se da su osumnjičeni „zloupotrebljavajući svoj službeni položaj (...) pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od milion dinara". "Javnosti poznati" Vučko, Sale Mutavi i Velja Nevolja su redom: Vučko – Nenad Vučković, pripadnik Žandarmerije čije su se inkriminišuće fotografije sa Mutavim i Nevoljom pojavile u medijima, Sale Mutavi – kasnije ubijeni Aleksandar Stanković, osuđivani narko-diler u javnosti poznatiji kao jedan od vođa navijača Partizana i Velja Nevolja – Veljko Belivuk, i on vođa navijača, uhapšen kao osumnjičen da je učestvovao u ubistvu Vlastimira Miloševića, čije je telo pronađeno na tramvajskim šinama u Ulici kraljice Marije u centru Beograda.

Vučić je konačno priznao da hoće da bude predsednik države (14. februar) i teatralno pribavio podršku stranke, pa se konačno razišao sa Tomislavom Nikolićem. U stvari, izgledalo je kao da se to dogodilo mnogo ranije, ali tadašnji predsednik to nije hteo da shvati, izgledalo je – do poslednjeg trenutka. Nikolić je na predsedničkoj funkciji bio do 31. maja, a od tada je u penziji, ali i na čelu Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom.

MARTOVSKI KUNIĆ: Zvanična kampanja je počela blokadom parlamenta. Maja Gojković, predsednica Skupštine, po nalogu premijera Aleksandra Vučića – suspendovala je rad parlamenta. Tačnije, pozivajući se na mogućnost određivanja pauze predviđene Poslovnikom Narodne skupštine, nakon pola sata okončala je prvu sednicu prolećnog zasedanja parlamenta kako bi se sačuvali „stabilnost Srbije, dostojanstvo parlamenta i demokratija". Opozicioni lideri su tvrdili da je time izvršen državni udar. Bilo je jasno da je iz Vlade Srbije direktno miniran parlament za potrebe kampanje jednog kandidata.

Tih se dana nije moglo ni čuti ni pročitati, sem na Internetu i u nekoliko preostalih medija koji nisu pod uticajem Vučićevog režima, kako se dogodilo visokoj predstavnici EU Federiki Mogerini da učestvuje u predizbornoj areni srpskog parlamenta, čiji je rad prethodno suspendovao premijer, niti zašto Evropski parlament misli da bi Rezolucijom o Srbiji (u kojoj se od Beograda tražilo hitno rešavanje slučaja Savamala) bio narušen demokratski izborni proces, pa su odlučili da Rezoluciju usvoje posle predsedničkih izbora. Teško da je u tom trenutku bilo poznato da se još negde u Evropi dogodilo da je neko s pozicija predsednika vlade bio u kampanji za predsednika republike zloupotrebljavajući sve resurse vlade, i pritom imao značajnu pomoć međunarodne zajednice. Ovaj tekst je prostorno ograničen, pa nema mesta za detalje kao što je onaj da je u Smederevu otkazan koncert Vlade Georgijeva zato što se usudio da javno podrži drugog predsedničkog kandidata. Fabulozna je bila potreba premijera-predsedničkog kandidata da se obračuna i s pevačem i s građanima koji su protestovali na Trgu u Smederevu i objasni da je sve to bilo zato što Georgijevu „karte ne idu najbolje".

IZBORI, PROTESTI I BATA GAŠIĆ: U makar jednoj stvari su izbori za predsednika države održani 2. aprila bili pravedni: ako je opozicija pristala na medijski mrak i tabloidni linč, na blokadu parlamenta, na to da je Aleksandar Vučić s premijerskog mesta učestvovao u predsedničkoj kampanji, ako je opozicija pristala na uprezanje većine medija i svih državnih resursa u kampanju jednog kandidata (uključujući i REM i RIK), SNS trojke u džipovima, javnu tajnu o fotografisanju glasačkih listića i ostalim "bugarskim vozovima", ako su, ukratko, opozicioni kandidati pristali na to da budu pozorišna kulisa za Vučićevu predstavu o višestranačkim izborima, onda su i oni i njihovi glasači morali da pretpostave i da rezultat glasanja nije mogao biti drugačiji, bez naknadnih priča o propuštenim šansama i izneverenim očekivanjima. I da prihvate taj rezultat jer su učestvovali na takvim izborima. Aleksandar Vučić je osvojio 55 odsto glasova, Saša Janković 16,36%, Beli Preletačević 9,43%, Vuk Jeremić 5,65%, a Vojislav Šešelj 4,51 odsto glasova.

Po završenim izborima, 3. aprila, počeli su studentski i građanski protesti protiv diktature. Ti ljudi nisu pristali ni na šta od navedenog i zato su izašli na ulice Beograda, Novog Sada, Niša i Smedereva, Čačka, Kragujevca. Mada vlast u to nije verovala, mogli smo saznati da su se organizovali spontano preko Fejsbuka. Mada je spisak zahteva demonstranata bio podugačak, a spontanost se isprečila pred njih kao ozbiljnija prepreka, protesti protiv diktature bi, u slučaju da biramo politički događaj godine, svakako bili u najužem izboru, zato što su baš njihove mane, dugačak spisak zahteva i spontanost, istovremeno bile i njihove glavne vrline. Odavno se u Srbiji nije dogodila iskra sveopšte pobune koja se osetila na ovim protestima, i to je njihov najveći kapital.

U maju je hit meseca svakako bila Vučićeva odluka da za direktora BIA postavi Bratislava Gašića, potpredsednika SNS, autora skandaloznog obraćanja jednoj novinarki: „Volim novinarke koje ovako lako kleknu."

DVE INAUGURACIJE, ALI BEZ STERIJE: Aleksandar Vučić je 31. maja na svečanoj ceremoniji u Domu Narodne skupštine preuzeo dužnost i položio zakletvu, na Ustavu Srbije ispod kojeg je stajalo Miroslavljevo jevanđelje, što se u našim prezidencijalnim zakletvama ranije nikad nije dogodilo. Za tu priliku je posebno štampan i uvezan primerak Ustava Srbije, ceremonija je podrazumevala i predaju državnog pečata i raport načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Posle ceremonije u Skupštini, na Andrićevom vencu je ispred zgrade Predsedništva upriličena vojna parada. Ali, ispred Narodne skupštine se dogodilo i nekoliko incidenata, bilo je učesnika skupa koji su maltretirali novinare i građane koji su pratili Vučićevo polaganje zakletve i udaljavali ih sa skupa. Policajci koji su tu bili baš da obezbede skup, nisu ni pokušali da spreče očigledno nasilje. Tek kada su posle dve nedelje mediji objavili fotografije krupnih muškaraca koji su novinare i građane držeći za ruke ili stegnute „kragnom" udaljavali sa skupa, a Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu uzelo izjave od maltretiranih novinara i od policije zatražilo da što pre identifikuje napadače, oglasio se i MUP. Najavili su da će izveštaj dostaviti tužilaštvu u najkraćem roku. Slučaj je, međutim, zapeo negde između tužilaštva i policije, i nikada ništa nismo saznali o neobičnoj privatnoj policiji koja je svojim metodama obezbeđivala skup naprednjaka.

Svečana inauguracija na kojoj je bilo, kako se govorilo, 5000 gostiju održana je u Palati Srbija, a o „raskošnom" prijemu kojem će prisustvovati lideri i zvaničnici zemalja regiona, Evrope i sveta danima se raspredalo.

Još jedan događaj između polaganja zakletve i inauguracije obeležio je mesec jun – na 62. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, zvanični žiri odlučio je da ne dodeli nijednu nagradu. Jedan deo zainteresovane javnosti se pitao da li je ovakva odluka, prema obrazloženju žirija, stvarno bila pokušaj da se srpska kultura otrgne od za umetnost ubistvene osrednjosti, ili su, ponovo, politički razlozi po sredi, sprečavanje da nagrada dođe u ruke onima koji javno kritikuju vlast u Srbiji?

Skupština Srbije je odmah posle inauguracije nastavila da se bavi izborom nove vlade. Aleksandar Vulin imenovan je za ministra odbrane, nova premijerka Ana Brnabić postala je ubrzo prepoznatljiva po svojim izjavama, poput one da je štrajk radnika fabrike „Fijat Krajsler automobili" – politički motivisan.

U julu su, u nedelju dana, ubijene dve žene i jedno dete: Olga Lovrić, Maja Đorđević i njen sin Mihailo (4). Obe žene su ubili bivši supružnici ispred centara za socijalni rad, a Mihailov otac je pred majku bacio na asfalt svog sina bez svesti, a potom je ženu usmrtio nožem. Porodično nasilje je, makar tog trenutka, prestalo da bude samo izolovani slučaj crne hronike i postalo društveni problem za koji je odgovorna država. Postavljeno je pitanje odgovornosti institucija koje prave propuste. Obe žrtve su više puta tražile pomoć od sistema – policije, tužilaštva, sudova, centara za socijalni rad, ali očigledno nisu dobile ni adekvatnu pomoć ni zaštitu, pa su njihovi grobovi danas slika i prilika zemlje nefunkcionalnih i razvaljenih institucija u kojoj živimo.

ANI BDP I „TETKA", A „VRANJSKIM" KATANAC: Tih dana jula je, međutim, Aleksandar Vučić promovisao „unutrašnji dijalog", svoj „letnji politički hit", kako je to negde napisao poslanik Đorđe Vukadinović, pa je sve drugo gurnuto u stranu kao manje važno. U autorskom tekstu u „Blicu" od 24. jula definisao je svoju predsedničku misiju, zato što je svoju omiljenu bajku „rast BDP-a" prepustio Ani Brnabić. U tekstu „Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu" objašnjava da on ima rešenje, ali da ne želi da preuzme odgovornost za konačni status Kosova, dok je u intervjuu za „Alo" nekoliko meseci kasnije kuražniji. Vučić tu ambiciozno sebe delegira kao onog koji će, nada se, „imati dovoljno snage i znanja da posle više vekova reši kosovski čvor". Namere su u delu patriotske javnosti odgonetnute dosta brzo. Episkop raško-prizrenski u egzilu Artemije rekao je da je Vučićeva osnovna postavka da je spas Srbije u žrtvovanju Kosova.

Za sve to vreme, jedna od najvažnijih tema i režimsko-tabloidnih kalkulacija, koja ne jenjava od završetka predsedničkih izbora, jeste hoće li vanredni parlamentarni izbori biti spojeni sa redovnim beogradskim; ni kampanja, redovno stanje ove vlasti, ne jenjava uz tu temu.

Predsednika Vučića nije mnogo uznemirila ni poslednja, septembarska afera „tetka iz Kanade" jednog od njegovih omiljenih ministara i saboraca – Aleksandra Vulina. Ne samo zato što više nije predsednik vlade, pa ne mora da odgovara za baš svaki pasjaluk iz Nemanjine 11, nego i zato što je, s godinama vlasti, pokazao da je imun na afere svojih najlojalnijih ljudi i nema ama baš nikakav problem sa njima. KRIK (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije) objavio je kako je Vulin Agenciji za borbu protiv korupcije rekao da je novac za stan u Beogradu vredan nešto više od 200.000 evra dobio od ženine tetke koja živi u Kanadi. Slučaj je prosleđen Tužilaštvu za organizovani kriminal koje nije uspelo da dokaže da je Vulin počinio krivično delo. Vulin je KRIK-u, pak, objasnio da je novac unosio u zemlju na rate, devet po devet hiljada. Svi su se, čini se, zabavili i nasmejali, pa i predsednik lično. I njemu se dogodilo da se malo opusti, pa je priznao kako je pitao brata Vulina: „Gde se seti tetke?" I opet su svi nastavili da se kikoću, kao nema veze.

Sva beda srpskog društva je još jednom bila ogoljena. Nedeljnik „Vranjske" ugašen je posle 23 godine postojanja, a direktor i glavni i odgovorni urednik ovih novina Vukašin Obradović odlučio je da otpočne štrajk glađu. Za ono što se dogodilo „Vranjskim" odgovorna je vlast koja je podelila medije na podobne i nepodobne, koja podobnima ne dozvoljava da propadnu i daje im novac i na predviđene i na potpuno nepredviđene načine, dok nepodobne čizmom šutira niz liticu. Premijerka Brnabić se izvinila da nije najpozvanija da priča o tome.

KOSOVSKI IZBORI I SPOMENIK ĐINĐIĆU: Samo je Aleksandru Vučiću, koji ima usavršene izborne metode ubeđivanja u Kosovskoj Mitrovici isto kao i u Rakovici, moglo poći za rukom da ubedi Srbe sa Kosova da 22. oktobra glasaju za one (Srpsku listu) koji su dva meseca pre toga podržali za premijera Kosova čoveka sa poternice, bivšeg komandanta OVK – Ramuša Haradinaja. I da skandiraju uz to: „Aco, Srbine!" Srbi su u istoj godini kad je Interpol po nalogu Beograda uhapsio Ramuša Haradinaja ušli u njegovu vladu i institucije (ne)priznate Republike Kosovo, prihvativši da rade po kosovskom zakonodavstvu i Ustavu, a 40 sudija i 13 tužilaca položili su zakletvu u kancelariji kosovskog predsednika Hašima Tačija. Kome sad nije jasno čemu je poslužio januarski šinobus oslikan freskama, neka sedne. Jedan.

Skoro istovremeno, 21. oktobra, na međunarodnom konkursu za idejno rešenje spomen-obeležja Zoranu Đinđiću izabrana je skulptura – izvijena strela koja je u jednom delu nepovratno prekinuta, ali nezaustavljivo leti u visine. Autor prvonagrađene skulpture je Mrđan Bajić. Skulptura je izazvala polemiku da li će to biti spomenik Zoranu Đinđiću ili spomenik Aleksandru Vučiću, za života.

Prvu polovinu decembra pamtićemo po mučnim slikama okrvavljenih huligana sa derbija Partizan-Zvezda. Učešće najamnika iz Hrvatske u haosu prebrzo je zaodenuto u plašt međunarodne zavere protiv države i Vučića lično.

Opozicija se poslednjih meseci 2017. provetravala, prestrojavala i odmeravala snage. Drugoplasirani na predsedničkim izborima Saša Janković se pred kraj leta pozdravio sa Demokratskom strankom, koja ga je na izborima podržala. I poslednjih dana decembra deluje da su iz Pokreta slobodnih građana otišli svi koji su to želeli, te da je odluka Dragana Đilasa da uđe u trku za gradonačelnika Beograda na trenutak zaustavila osipanje u PSG-u koji se za Đilasa uhvatio kao proletos za DS, pa kako bude. Vuk Jeremić je takođe stao u kolonu koju predvodi Đilas. DS je u četiri opštine 24. decembra napravio dobar rezultat na lokalnim izborima uprkos nefer i nedemokratskim izbornim uslovima na koje su pristali, pretnjama, ucenama i zastrašivanjima – prepoznatljivom folkloru svih Vučićevih izbora. U Negotinu su osvojili skoro 20 odsto, 14 odsto u Mionici, u Kostolcu 12, a više od 8 odsto u Pećincima, i kažu da bi rezultat bio i bolji da izbore nisu bojkotovali Saša Janković i Vuk Jeremić.

U podnošenju godišnjeg izveštaja naciji, dan posle ubedljive pobede u četiri opštine, predsednik Aleksandar Vučić je rekao da ga je pozdravio Ratko Mladić, osuđen u Haškom tribunalu na doživotnu robiju.

I jelka od 83.000 evra u Knez Mihailovoj.

Sad Srbija može mirno da spava.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---