---

Istorijski gledano, u Srbiji nikad nije bila bolja politička situacija za pronalaženje rešenja problema Kosova nego što je to slučaj danas: Vlada je stabilna sa značajnom podrškom u biračkom telu, a opozicija (uglavnom) najavljuje podršku kompromisnom rešenju

Kosovo je naša sudbina! Toliko je godina prošlo od bombardovanja, šizela, potpisivanja Kumanovskog sporazuma, pada Miloševića, ubistva Đinđića, martovskog pogroma, od standarda pre statusa, Ahtisarija i Beča, proglašenja nezavisnosti Kosova, "Kosova za patike" i zapaljenih ambasada, od barikada i Briselskog sporazuma do voza, parka mira i zida na mostu u Kosovskoj Mitrovici. Brzo će proći i godine od Oliverovog ubistva. Duboko su nam urezane u sećanje i godine albanskog bojkota i paralelnih institucija, pojave terorizma i državne represije, Rambujea, ratnih zločina, kidnapovanja i trgovine organima, masovnog iseljavanja stanovništva, prvo jednog a onda i drugog.

Još više vremena je prošlo, ali i dalje dobro pamtimo promene Ustava iz 1974. godine, demonstracije iz 1981, kolektivno iseljavanje kosovskih Srba, masovno trovanje kosovskih Albanaca, osmu sednicu CK SK Srbije, Gazimestan, promene Ustava Srbije i ukidanje autonomije Kosova i Metohije, i četrnaesti kongres SKJ na kome se Jugoslavija raspala. Često govorimo i o represijama na Kosovu tokom komunizma, zabrani povratka srpskih izbeglica na Kosovo i prihvatanju albanskih izbeglica iz Albanije, zločinima iz Drugog svetskog rata; vremenu između dva rata, Vasi Čubriloviću i Dimitriju Tucoviću, Velikom i balkanskim ratovima. Sećamo se i Lava Trockog koji 1912. godine piše o Kosovu kao mlinskom kamenu na vratu prosperiteta Srbije. I Prizrenske lige, i oslobađanja Toplice i ostalih delova Srbije južno od Niša.

Svi se svega sećamo. Puno godina, mnogo istorije, previše mitova, a i dalje smo na početku… Na početku shvatanja da nas godine nisu učinile mudrijim da razumemo da naša sećanja i traume ne treba da prenesemo generacijama koje dolaze, kao što su ih naši preci ostavili nama.

KO ĆE POJESTI ČORBU

Međutim, kakvo god da nam je sećanje i čitanje istorije, realnost je išla svojim tokom – nekad sa nama, a često bez nas. Generacijama unazad političari u Srbiji nisu imali dovoljno hrabrosti za rešavanje problema na Kosovu ili su ih rešavali na način da su izazivali još više problema. Sve su probali, od ignorisanja manjinskih prava kosovskih Albanaca, preko kolonizacije, represije do masovnog proterivanja i ratnih zločina. Po pravilu, uvek su nalazili pogrešna rešenja u odnosu na istorijski trenutak. Sve su probali, osim da demokratizuju društvo, i srpsko i albansko, da jačaju institucije i instrumente za zaštitu ljudskih prava, kako individualnih tako i kolektivnih. Mnogi bi rekli da je to razumljivo, jer je demokratija endemska biljka koja se slabo prima na njivama brdovitog Balkana. Nama to nije neka uteha.

Na Kosovu smo dobili ono što smo sami skuvali. Bilo je tu i drugih kuvara, mnogi su tu čorbu solili i presoljavali, ali mi smo ložili vatru i pustili je da zagori. I sad je pitanje ko će da pojede tu zagoretinu. Mnogi bi ponovo da je kuvaju, mešaju i podele u dve ili više posuda, a neki čekaju da se ugasi šporet i da se dobro ohladi. Međutim, sva je prilika da je čorba skoro gotova i da će nam je uskoro servirati, a mi ćemo morati da je pojedemo pa makar nas na silu hranili.

Ako smo Srbiju izgradili na kosovskom mitu, da li ćemo dozvoliti da nam država propadne držeći se istih mitskih principa? Ili nas uskoro čekaju godine raspleta, kao što nam predsednik Vučić od početka svog mandata najavljuje, u kojima moramo da se pogledamo u ogledalo i rešimo kosovski Gordijev čvor, tako da ne ostavimo teret budućim generacijama.

DIJALOG BEZ RAZGOVORA

Svojim inauguracionim govorom predsednik Vučić je pokrenuo proces vođenja unutrašnjeg dijaloga, sa ciljem dobijanja različitih ideja koje će dati osnov za donošenje predloga rešenja za Kosovo, koji se očekuje u aprilu ove godine. Dijalog je zvanično počeo susretom dekana i profesora pravnih fakulteta krajem oktobra prošle godine i do sada je organizovano nešto manje od desetak skupova, na kojima su diskutovali pripadnici različitih društveno-političkih grupa, od naučno-istraživačkih radnika, preko bezbednosnih struktura i lokalnih samouprava, sportskih klubova i zdravstvenih radnika, do privrednika i pojedinih crkvenih velikodostojnika. Predstavnici opozije su listom odbili učešće u unutrašnjem dijalogu, zahtevajući da se dijalog može voditi jedino u Skupštini Srbije, sa legitimno izabranim predstavnicima naroda.

Kuriozitet leži u tome da su se na tim skupovima učesnici uglavnom bavili mitomanijom i rešenjima koja nemaju značajnije utemeljenje u realnosti, što je upravo suprotno početnim premisama koje je odredio inicijator unutrašnjeg dijaloga, predsednik Vučić. Paralelno sa zvaničnim događajima organizovanim u okviru unutrašnjeg dijaloga, organizuju se i javne tribine i TV debate od strane nekoliko nevladinih organizacija i nezavisnih medija na kojima se mogu čuti nešto liberalnije i kreativnije ideje za rešavanje kosovskog problema, ali na ovim skupovima, po pravilu, ne učestvuju predstavnici vlasti.

Kvalitet debata u okviru unutrašnjeg dijaloga navodi nas na pitanje da li državne institucije nisu u mogućnosti da isporuče ono što je predsednik Vučić od njih očekivao, bilo zbog namerne opstrukcije određenih delova državnog aparata ili zbog nedostatka kapaciteta i iskustva u vođenju smislenog dijaloga? Ili je možda u pitanju strateški pristup u kojem predsednik priča jedno, a ostali nosioci javnih funkcija i učesnici unutrašnjeg dijaloga drugo?! Ovo poslednje se ogleda u dihotomiji vladajuće strukture u Srbiji na način da više puta javno iznesene stavove predsednika Vučića o potrebi za realnim, racionalnim i ozbiljnim razgovorom sa kosovskim Albancima, bez praznih reči i političkog marketinga, niko drugi iz državnog rukovodstva nikada nije ponovio, niti se ponašao u skladu sa ovim principima. Simptomatično je i to da kako se unutrašnji dijalog približava kraju, kosovski jurišni odred Vlade Srbije u sastavu Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i Marko Đurić svojim izjavama začinjava političku scenu u Srbiji i na Kosovu, načinom koji ne doprinosi postizanju društveno-prihvatljivog konsenzusa za bilo koje rešenje.

KLJUČNA GODINA ZA SPORAZUM

Kad predsednik Vučić govori o protivnicima iznalaženja konačnog rešenja za Kosovo, da li misli na otpor koji dolazi iz njemu sopstvenih redova? Jer otpora sigurno nema kod opozicije koja je već duži niz godina u totalnom rasulu, i koja bez ikakve inicijative čeka na konačni rasplet kosovske krize. Otpora nema ni kod kosovskih Srba koji su ga sa većinom glasova podržali u svim izbornim ciklusima od 2012. godine, kao ni kod (marginalizovanih) desničarskih pokreta, koji su više puta pokazali nemogućnost mobilizacije naroda povodom pitanja vezanih za Kosovo. Značajniji otpor nije realno očekivati ni od crkve čiji se poglavar zahvaljuje Gospodu što nam je podario Vučića za predsednika, kao ni od Srpske akademije nauka i umetnosti koja se već duži niz godina nije odredila ni prema jednom društveno-političkom fenomenu u Srbiji. Drugim rečima, nije realno očekivati političku nestabilnost i bezbednosne izazove povodom iznalaženja rešenja za Kosovo, osim ukoliko ona nije izazvana od subverzivnih elemenata unutar državnog aparata ili kroz delovanje stranih službi.

Sve je više pokazatelja koji ukazuju na to da će ovo biti ključna godina u rešavanju kosovskog problema. Nedavno usvajanje Strategije proširenja za Zapadni Balkan otvara mogućnost Srbiji da se pridruži porodici zemalja Evropske unije do 2025. godine. Na tom putu se od Srbije očekuje potpisivanje (i primena) pravno-obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, bez koga evropske integracije Srbije neće biti. Pojačanu diplomatsku aktivnost predsednika Vučića u poslednjih mesec dana takođe možemo tumačiti u kontekstu priprema za novi format pregovora, koji će voditi ka izradi pomenutog sporazuma.

Imajući u vidu kompleksnost odnosa Srbije i Kosova, česte izborne cikluse i (ne)predviđene situacije kojima se vrši opstrukcija pregovaračkog procesa, može se zaključiti da je za postizanje "istorijskog" dogovora između Beograda i Prištine ostalo malo vremena na raspolaganju. Opšti je utisak da se više neće tolerisati odlaganje rada na sporazumu, što je verovatno i saopšteno predsedniku Vučiću tokom nedavnih susreta sa evropskim, a naročito sa nemačkim zvaničnicima. U prilog tome ide i činjenica da ubistvo Olivera Ivanovića nije dovelo do značajnijeg odlaganja pregovora, i pored izjave Marka Đurića da nema dijaloga dok Srbija od Kosova ne dobije odgovore o tom ubistvu.

Srbija se još jednom našla na istorijskoj prekretnici. Pametnom politikom može se postaviti dobra osnova za rešavanje situacije na Kosovu i pristupiti Evropskoj uniji. Gledajući unazad, kad god bismo se nalazili u sličnoj situaciji, naša politička elita nije bila u stanju da razume geopolitički kontekst i istorijsku važnost trenutka, niti je imala političke hrabrosti za prihvatanje kompromisnih rešenja. Posledice ovakvog delovanja vidljive su kako u Srbiji tako i na Kosovu, a naročito su pogubne po populaciju kosovskih Srba. Istorijski gledano, u Srbiji nikad nije bila bolja politička situacija za pronalaženje rešenja problema Kosova nego što je to slučaj danas: Vlada je stabilna sa značajnom podrškom u biračkom telu, a opozicija (uglavnom) najavljuje podršku kompromisnom rešenju. Taj proces svakako neće biti jednostavan i bezbolan, ali nemamo pravo da i ovu priliku propustimo kao sve prethodne. Budućnost računa na nas!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---