Falko (1957–1998) >

Brutalni briljantin

Rođeni Bečlija pod umetničkim imenom Falko, jedna je od najvećih pop zvezda Evrope svih vremena, ako ne računamo otcepljenu Englesku. Sa preko 30 miliona prodatih ploča, u vreme kad se to računalo, spada u gigante svetske muzike, mada je njegov rad vezan pre svega za uski deo istorije – osamdesete godine i etabliranje novog doba globalne pop kulture

Kad se pre dvadeset godina skršio u kolima, sudarivši se sa autobusom u gradiću Puerto Plata, u Dominikanskoj Republici, niko nije smatrao Falka za zvezdu. Tačnije, više ga niko nije smatrao za zvezdu.

Ipak, kad su se podvukle nebeske crte, ostalo je da je Johan "Hans" Helcel najpoznatija i najprodavanija svetska pop zvezda poreklom iz Austrije, pa i iz celog regiona Centralne Evrope, postojbine malograđanskog miljea, kog sa visine raduju tuđe muke dok zabija nos u njih, precizno opevanog beskonačnim mračnim rečenicama u zapaljivoj prozi Tomasa Bernharda.

NAJBRŽI SAN: Rock Me Amadues ostaće njegova najpoznatija pesma, hip-hop pastiš sačinjen od bečkih stereotipa, ali je pravi Falko sa muzičke scene zatočen u njegovom prvom hitu, Der Kommissar, sa svojim zaraznim refrenom i pričom iz gradskog podzemlja.

Na početku osamdesetih, ova pesma nas vodi kroz urbana područja narkotičke dekadencije, najavljujući vreme veličanja gangsta glamura, u kome nije nedozvoljeno snaći se i ščepati pare tamo gde ti se one nude, u brutalizovanom kapitalizmu savremenog doba. Novi gradski heroj, ovde opisan, mangup je koji na sitno diluje pravom društvu – imućnom svetu, cool umetnicima i svakom drugom ko ima neki novac više nego on u džepu ili misli o sebi kao duhovnoj eliti svog grada.

Mnogo pre nego što će film Trainspotting u drugoj polovini devedesetih obelodaniti dolazak novih društvenih vrednosti koje će važiti u digitalnoj bedi, gde je opravdano uzeti novce kako god i kome god, a lopov i sitni diler mogu biti heroji, jer smo svi ionako sa druge strane novih zakona… mnogo, dakle, pre tog ključnog momenta vrednosnog sloma koji prati objavu medijski integrisanog društva i brisanje građanskog – u Falkovoj pesmi Der Kommissar nailazimo na šaljive naznake svega toga. To je, takođe, koju godinu pre nego što je film Scarface postao kultni film beogradskih krimosa.

Der Kommissar ne samo da je bio definišuća pesma svog doba, nego se može smatrati i prvim belačkim repom, uz Kleš – Magnificent Seven (album Sandinista, iste godine, 1981). Frivolna atmosfera te pesme odgovara onom bečkom kabaretskom shvatanju života, koliko i pragmatičnom nihilizmu Trećeg čoveka, filma koji naročito danas treba iznova videti. Falko u spotu izgleda kao autentični mangaš sa ulica tog vremena, kakav je ubrzo postao standard i u Beogradu, jedino mu još fali frizura tarzanka, pošto nije bila izmišljena. U svemu ostalom Der Kommissar najavljuje vreme glamuroznosti sitnih krimosa kao ortaka iz kraja koji žive opasno. Takvih je bilo u svakom kutku Evrope, pa i sveta, ali još nisu doživeli da budu opevani u pop hitu.

To što su se uspešni iz njihovog esnafa posle pretvorili u mega tajkune, vlasnike klubova, graditelje nekretnina i slavne nacionalne ličnosti, nije se ticalo Falka, njegov je heroj iz pesme sasvim sigurno stradao kao i on sam, vozeći prebrzo.

Džil i Džo i njihov cool gang iz Der Kommissar sigurno i dalje sede u svom ćošku, uvek znaju gde su najbolje žurke u gradu, sad kupuju kod novog dilerčića koji je iz provincije dolutao u veliki grad da drugima nađe sreću – i iz separea posmatraju ubrzanu kriminalizaciju Evrope, koja je počela tokom osamdesetih. Uostalom, godinu dana ranije, u svom prvom lokalnom hitu – brilijantnoj Ganz Wien – sam Falko je pevao: "Ceo Beč je na heroinu".

Onako kako je opisana u Der Kommissar, vesela omladina grada Beča videla je tokom svojih noći 80/81. budućnost sveta, dekadentnog, ubrzanog da se sakrije praznina, sveta u kome će sve biti dozvoljeno, a inspektor će uvek gledati na drugu stranu – Falko je, kao pravi stendap šaljivdžija, ispričao ultimativnu priču o tome.

Svet kontroverznog biznisa ubrzo je preuzeo kontinent i zbrisao ideološke razlike, u postpolitičkoj klimi, u kojoj ništa više nije bilo stvarno, osim novca.

RADIKALNO POPULARNA ZVEZDA: Sasvim je jasno da je tokom karijere Falko sve vreme gledao šta rade Dejvid Bouvi sa svojim futurističkim rokom (Helden von Heute, kao namerni omaž Heroes, trebao je da bude singl umesto Der Kommissar, ali je menadžer, srećom, rešio drugačije), te Brajan Feri sa svojim stajliš pop zvukom i odgovarajućim autfitom (sa čime korenspondira Falkova glamurozna bogartovska persona u spotu Brillantin Brutal) – međutim, njegov ubedljivo najveći hit Rock Me Amadeus ipak je bio potpuno originalna tvorevina u kojoj se repovanje meša sa euro-diskom, najavljujući sve naše hitove devedesetih.

Sa stihovima koji slave Mocarta kao istovremeno popularnog i radikalnog, bilo je jasno da Falko sebe vidi u toj ulozi, u retko upečatljivom jedinstvu imidža i stvarne persone. Amadeus koga na ruke dižu pravi bajkeri, Amadeus kog obožavaju napudrane cice u korsetima i na kraju sve to pomešano na motociklima, dok Falko komanduje scenom kao crooner u smokingu, sa sve starinskim mikrofonom – postmoderni pop ovim je dobio svog kolažnog kralja. Kad se kao prva rep pesma našla na vrhu "Bilbordove" liste u SAD, ali istovremeno i na čelu top-lista u Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Japanu, Južnoj Africi, Rusiji, Nemačkoj i Austriji, bilo je to kao da je jednim hitom otpočelo novo poglavlje istorije, ispričano univerzalno prepoznatljivim globalnim pop jezikom koji su svi mogli da shvate.

Posle sledećeg uspešnog lokalnopatriotskog hita Vienna Calling, uz temu povratka sopstvenom gradu bar u mislima, Falko kao da je morao da se vrati na mesto svojih najboljih trenutaka – u podzemlje Beča – sledećim velikim singlom koji je izazvao kontroverze širom sveta, pa čak bio i otvoreno izbegavan u nekim radio-programima, bez obzira na svoju popularnost.

Hodnici bečke kanalizacije kao citat Trećeg čoveka igraju veliku ulogu u Jeanny, postavljajući mračni ambijent u kome skončava devojka pod tim imenom. Ovo je prizor jednako snažnog vizuelnog romantizma u pratećem spotu, kao i klavir prekriven svećama, godinama pre nego što će taj motiv postati opšte mesto. I jednako upečatljiv kao i slika Falka u ludačkoj košulji, poremećenog od svoje beznadežne ljubavi prema slatkoj i neosvojivoj Dženi, koja uvek beži od njega.

Ako pustimo spekulativnoj mašti na volju, možemo se zabaviti praveći sledeću paralelu: kao i Dženi u pesmi, u stvari je Evropa ta koja je večno zavodljiva i dekadentna, čak i kad je siluju i ubiju, ona se opet vraća neuništivo i jednako… lepa. Možda baš zato što je mrtva, njen ubica iz strasti sve vreme joj opsesivno peva baladu koja ledi krv u žilama: "Prestani da živiš u snovima, život nije ono što se tebi čini / Tako usamljena devojčica, u hladnom hladnom svetu" – ali Evropi, u njenoj nadmoćnoj samozaljubljenoj začaranosti, nema spasa. Ni nama, koji smo, posle svega, ipak zaljubljeni u nju.

Na kraju, kao u spotu, nalazimo se u ludnici, dok Falko peva isti refren, a mrtva Dženi / Evropa se smeje i poigrava sa nama.

I neka je sve ovo samo maštanje, neka je Jeanny samo ono što se čini da jeste – priča o sveprisutnom nasilju u velegradu – ukoliko zaista pažljivo pogledate njegove spotove, sve vreme će vas obuzimati utisak da je Falko u muziku uvek unosio više toga nego što se na prvi pogled čini, i ta višeslojnost donosi vanvremensku uzbudljivost pop umetnosti kakvom ju je pravio dečko iz bečkog radničkog predgrađa Margareten.

Falko je svim svojim pop iskazima uvek davao jednu rokersku otpadničku notu, kao i romantičnu fatalnost koja bi zamirisala iz ugla svakog spota u kome se pojavio. Beskompromisno sklon razobličavanju malograđanštine, on se zabavljao svim njenim stereotipima dovodeći ih do ekstrema, smeštajući u nju kao tempiranu bombu snažnu poruku o jednom svetu zatupelom od neživota, u kome je tako teško biti svoj.

FALKO SAM NA SVETU: Svi su izgledi da je Falko bio od onih koji su na nebeska vrata kucali celog svog života.

Njegova majka je nosila trojke i – u čudnoj paraleli sa Elvisom – Falko je imao susret sa smrću pre nego što se rodio: pobačaj je zbrisao njegovu braću blizance, a on je preživeo u separatnom ovumu i ipak doživeo porođaj. Elivisov brat blizanac je umro čim je video ovaj svet, samo da Kralj ostane sam – na sličan način, Falko je od rođenja bio usamljenik, bez igde ikog svog.

Kao dečak sa apsolutnim sluhom, pokušavao je da nađe svoje mesto u sistemu, uključujući studiranje na Bečkom konzervatorijumu, ali nije mu išlo igranje po tuđem taktu, pa se ubrzo obreo u vojsci, u to vreme obaveznoj. Tamo je razvio svoj stil kratke zalizane kose, te shvatio važnost uredne izbrijanosti i finog odela, uz dodatak dobrih crnih naočara, po čemu je odudarao od razbarušene i svesno dronjave artističke scene na kojoj se kasnije kretao. Tu je upoznavao ljude koji su dovodili do ekstrema shvatanje šta se sve sme raditi u ime umetnosti – svirajući bas sa grupom Dradivaberl, poznatom po svojim šokantnim montipajtonovskim političko-satiričnim kabaretskim tačkama, koje su uključivale striptiz i umetnost performansa, mali Hans je na povremenim nastupima polako izmišljao svoj lik, koji će kasnije postati poznat kao Falko. U opštoj hladnoratovskoj depresiji, jedino je izmišljanje svoje sreće obećavalo izglede na uspeh.

I u tome je samo naizgled nešto postigao: u isto vreme kad je Rock Me Amadeus postajao najslušanija pesma na svetu godine 1986, Falko je sa Izabelom Vitkovic dočekao bebu po imenu Katarina Bjanka Vitkovic. Srećni roditelji sa fotografija rasutih po štampi venčali su se tek 1988, ali je napeti bračni okvir potrajao svega dve, a san o ulozi tate sedam godina – brz razvod doveo je kasnije do sumnji u očinstvo, a majka nikad nije otkrila ko je pravi otac njenog deteta, jer je DNK test pokazao da to nije bio Falko, bez obzira što mu je prvobitno tako bila predstavljena stvarnost.

Posvađan sa svojom ženom, a potom se sam udaljivši od ćerke, Falko je nadalje živeo poremećenim životom, koji je pokušavao da učini snošljivim već uobičajenim navikama vezanim za konzumaciju alkohola i narkotika, s vremena na vreme probajući da se okuša u još jednom povratku… pa još jednom, pa još jednom. Kako to obično biva, njegove priče o prošlosti polako su postajale zanimljivije od trenutne delatnosti, te su počeli da ga zovu u medije više da govori o tome šta je nekad bio nego šta planira.

Mesto njegove smrti je Dominikanska Republika – omiljena karipska država nekih naših turista, nalazi se na ključnom koridoru kojim se droga iz Kolumbije doprema u SAD transport ide do nje, pa potom ilegalno preko uzburkanog moreuza pravo na susedno ostrvo Portoriko, koje je, kao što znamo, već američka teritorija, što sa kopnom trguje bez carinskih formalnosti. Zemlja je takođe alternativni tropski raj, ne preterano skup, pa se Falko tamo preselio 1996. i navodno se skinuo sa svih stimulativnih sredstava, radeći na novom projektu, kako tvrdi njegov menadžer Hans Rajniš. Po ovoj priči, do konačnog sloma došlo je zbog nesrećne ljubavi sa Selinom, ćerkom lokalnog gradonačelnika, koji je svoju naslednicu savetovao da ga izbegava. Ako je mitska verzija tačna, kad je odbijen, Falko se vratio starim, lošim navikama, te je stradao u saobraćajnoj nesreći krajnje intoksiniran od tuge.

Ljudi umiru onako kako sanjaju, a ono što mu se nije moglo oduzeti bilo je da sanja brzo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---