Koncert >

Šta ako mašinama uradimo ono što su one uradile nama?

Povodom koncerta njujorškog sastava The Nerve, koji je potčinio tehnologiju u korist stvaralaštva (25. april, Dom omladine Beograda)

Robotizacija i ostali tehnološki uređaji u tolikoj meri utiču na nas da nije na odmet povremeno postaviti pitanje da li smo zaista mi ti koji upravljamo svojim životima. Razvoj tehnologije doprineo je napretku nauke, ali je i neke pojave natkrio pretećom senkom. Tako se često govori da je tehnologija u nekom smislu degradirala kulturološke fenomene, među kojima umetnost zauzima posebno mesto kao izrazito potčinjena i obesmišljena savremenom tehnologijom, koja je možda glavni krivac za nestajanje granice između onoga što je umetnost i onoga što umetnost nije.

Negativan tehnološki uticaj na umetničko stvaralaštvo možda se najbolje ogleda u muzici. Ona se izdvaja kao izrazito artificijelna i robotska tvorevina gde se učešće čoveka svodi na poigravanja softverskim mogućnostima, što dalje vodi do prezasićenja muzikom sumnjivog kvaliteta i s rokom trajanja od nekoliko meseci. Postoji naravno i ona druga, tradicionalna strana, koja je ostala odana analognim stvaralačkim sredstvima i koja se drži tradicionalnih principa i shvatanja, te se gotovo apsolutno radikalno odriče savremene tehnologije i svih dobrih i loših strana koje ona pruža. Dobar primer kako održati balans i kako, uslovno rečeno, potčiniti tehnologiju u svrhu sopstvenog stvaralaštva i sopstvene kreativnosti jeste Njujorški sastav The Nerve.

Nastali kasnih devedesetih godina i to na događaju koji je okupljao vizuelne umetnike, muzičare i di-džejeve, The Nerve su do danas uspeli da iznedre originalan i poseban zvuk, koji predstavlja revoluciju na polju ne samo izvođenja već i shvatanja muzike kao medijuma. Članovi benda su se s vremenom menjali, ali ključna figura pored basiste Džona Dejvisa (John Davis) jeste Džodžo Mejer (Jojo Mayer), jedan od najboljih svetskih bubnjara današnjice, čije shvatanje muzike ne samo da je originalno već nas podseća šta nas to čini ljudima i gde bi trebalo da tražimo snagu i stvaralačku inspiraciju.

Rođeni Švajcarac, Mejer se kao vrlo mlad odselio u Njujork, jer u rodnom gradu nije imao mogućnost da svira džez. Sve do početka devedesetih Mejer je interesovanja usmeravao ka džez muzici te je između ostalih bio i član benda koji je nastupao sa Ninom Simon, a onda je na mesto džeza došla nova opsesija: elektronska muzika i dram end bejs i džangl ritmovi. Nakon nekoliko godina provedenih u pokušaju da oponaša ritmove koje stvaraju razne ritam mašine i kompjuterski softveri, Mejer je došao do zaključka: "Trudeći se da moje sviranje bude identično kao sviranje ritam mašine, shvatio sam dokle sežu ljudske granice, ali sam takođe u tom procesu oponašanja shvatio da u jeziku kojim se koriste mašine (programski, binarni jezik koji koristi samo dve komande, "da" i "ne", odnosno 0 i 1) postoji prostor koji će mašinama uvek biti nedostupan. Čovek funkcioniše na sličnom principu, prilikom sviranja ili ma kakvog procesa stvaranja mi donosimo odluke i odlučujemo da li ćemo ih uneti u svoje delo selektivnim sistemom eliminacije, odnosno sa "da" ili "ne". Postoji međutim dimenzija koja nadilazi pitanje odluke i to je intuicija, i improvizacija kao direktna posledica intuicije. Komunikacija sa publikom i muzika koja nastaje iz tog jednog trenutka razmene energije sa publikom jesu suštinski cilj onoga što mi radimo." Ovu Mejerovu tvrdnju potvrđuje i činjenica da bend insistira da u toku nastupa bude na istom nivou na kojem je publika, što omogućava intenzivniju interakciju i komunikaciju.

Muzika koju ovaj bend stvara znatno je drugačija od većine onoga što se danas može čuti na svetskoj muzičkoj sceni. I ukoliko ih ne vidimo kako sve to izvode uživo, vrlo lako steknemo utisak da se radi o elektronskoj tj. softverskoj muzici. Međutim, Mejer na akustičnom setu izvodi ono što većina današnjih producenata stvara u studiju. Njegov pristup je blizak onome što se u tehnološkim naukama naziva obrnutim inženjeringom (reverse engineering). A osnovna ideja je uraditi mašinama ono što su one uradile ljudima u proteklih tridesetak godina. Kao rezultat te ideje nastao je jedinstven zvuk koji predstavlja veran odraz sadašnjosti. Džez je inkorporiran u džangl ritmove i spoj ta dva, dijametralno suprotna žanra govori o inovativnosti, kao i o hrabrosti sastava da istupi u odnosu na tradicionalne i dominantne muzičke forme. Pored Mejera, bend čine i već pomenuti basista Džon Dejvis, Džejkob Bergson (Jacob Begson), sint i klavijature, kao i Aron Nevezi (Aaron Nevezie) koji je zadužen za audio-dekonstrukciju i manipulaciju zvukom u realnom vremenu. Bend često nastupa u njujorškim klubovima, a iza sebe ima tri studijska albuma (Prohibited beats 2009, Ghosts of Tomorrow 2015 i Nerve 2017). Prošle godine je izašao i dokumentarni film o njima Changing time. Bend je trenutno na evropskoj turneji, a 25. aprila u Domu omladine preneli su dah savremene njujorške scene i u Beograd.

Koncert je najava "Terminal Music & Arts Festival" koji će biti 29. i 30. juna u Somboru.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---