Gos’n drug

Šest godina je prošlo, a kao da je još koliko juče naša jutarnja kancelarijska četvorka sa njim popila kafu i – ako je još kome ćef osim njemu – nešto. Bez tog rituala kao da nam nije bio radni dan. Ni nama, ni saksijskim biljkama koje smo posle naših jutarnjih sesija zalivali restlovima kafe i onog nečega.

Naš tadašnji šef oslovljavao ga je sa gos’n G. Neupućeni bi pomislili da je to zbog godina, jer bio je najstariji među nama. Međutim, svi smo znali da čak i on, (drugi budžovan u Pokrajini, kako jedan moj pijani drug onomad reče) to čini iz nepatvorenog poštovanja prema šeretu temerinskom.

Na prvi pogled, naročito onima koji bi ga najpre upoznali službeno, delovao je upravo suprotno, kao oličenje namćora. Imala sam peh da mi pri prvom zajedničkom službenom zadatku gunđajući prigovara svih onih dvesto metara od Banovine do Radija Novi Sad i nazad zbog toga što je morao uživo da govori u programu. Nije mi bilo jasno šta sam to u njegovim očima tako strašno zabrljala. Retko koje naše službeno gostovanje u medijima je bilo tako zapaženo, slušateljstvu razumljivo, a ekipi u studiju zabavno. Po povratku je uleteo pravo kod našeg glavnog šefa, ostavivši me u uverenju da sam obrala bostan. Oberšef mi je posle, ne shvativši da je matoro gunđalo još uvek u susednoj kancelariji, objasnio:

‘Gos’n G. ne voli medije. To što je otišao sa Vama ravno je čudu!’

Utom predmet našeg razgovora dobaci iz susedne kancelarije:

‘U pravu ste u jednom: čudo je jer više tamo neću ići ni sa kim. I molim Vas prestanite da me oslovljavate tom buržoaskom titulom. Ja sam u duši Titov prvoborac i molim da se prema tom mom sentimentu odnosi s dužnim poštovanjem.’

Tako i bi. Svi ga, čuvši šta se zbilo, počeše zvati drug G. Nije im teško palo jer su u međuvremenu već bili naučili i par drugih prigodnih fraza za jutarnje odobrovoljavanje omiljenog nam mrguda: jó napot (dobar dan), viszlát (‘đenja) i nahát (š’a ima). Ova epizoda pročula se i preko granice. Tako mu se nekom prilikom i jedan zvaničnik iz Mađarske obratio sa G. Elvtárs Úr (gos’n Druže G.). Sva je sreća da je to bilo tokom malo opuštenijeg službenog ručka.

Meni je ipak i narednih par nedelja bilo neprijatno zbog onog njegovog gunđanja. Delovalo je da ga je prošla huja, al’ šta ja znam... Reših da budem skrušena, ali proaktivna. Jedno jutro ga oslovih sa tisztelt G. elvtárs (poštovani druže G, na maternjem mu jeziku). Pun pogodak! Zatečen, ali sav srećan uzvratio mi je jednakom počašću. Postala sam ono što nikada pre – a ni posle! – njegovog vremena u toj kući nisam bila: poštovana Drugarica. Ova epizoda je do te mere zabavila kolektiv da me je posle za njegovog vakta jedva tek neko oslovljavao krštenim imenom. Svi su znali koga traži kada bi uleteo u kancelariju upitavši:

‘Hun a tisztelt Elvtársnő? (Di je poštovana Drugarica?)’

Obožavao je kada neko zna običaje i tradiciju naših bratskih naroda i narodnosti, bez obzira na region ili period iz kog ona potiče. Logično, kada mu je išlo uz portfelj. Svaka zgoda bila je vredna pošalice na ovu temu. Tako je sa posebnim oduševljenjem uoči jednog Božića prihvatio i moj prigodni pozdrav, smišljen specijalno za njega:

‘Ajisten, G. elvtárs! (u lokalnom dijalektu: Pomozbog, druže G!)’

Naravno da je posle ceo kolektiv i ovo naučio. Od druga G. naučili smo štošta i o politički korektnom izražavanju. Vozimo se tako službeno kroz neko selo, kad će on pokazati na neku čestarom obraslu kuću ukraj puta:

"Jaaaj, ala je ovde nekad bila dobra čarda! Završimo pos’o, svratimo na pálinku (rakiju) i birkapaprikás túrós csuszával (ovčiji paprikaš i nasuvo sa sirom), a moji štićenici", kaže dok pokazuje kao da svira tamburicu, "praše k’o da će im sutra sudnji dan!"

Vol’o je, lola jedna, druženje, al’ da ne mora da se mrda dalje od Temerina. Zato smo bili van sebe od sreće kada je pristao da ide sa nama na dvodnevni timbilding u Hajdukovo. Kreće uvod, upoznajemo se sa trenericama, a one nas sve redom i pojedinačno pitaju sledeće: šta nam je hobi, još nešto, krajnje nezanimljivo, kao i šta bismo uradili kada bismo na lutriji osvojili deset miliona dolara. Dođe red i na druga G, a on će u svom stilu:

"Hobi mi je popodnevna dremka, što ovde, kako vidim po programu, neću moći da praktikujem. A za ove novce: jedan mali deo dao bih deci da kupe stanove i da me ne gnjave više. Onaj preostali", reče dok mu se brk smejao, "donirao bih našoj tisztelt Elvtársnő da nam pravi žurke i druženja!"

Pre šest godina u tom istom Hajdukovu sam, usred godišnjeg odmora, dobila i jedan od najtužnijih službenih poziva: da organizujem i dođem da vodim komemoraciju u njegovu čast. Putnici i vozač kloparavog lokalnog busa zbunjeno su me i krišom pogledavali dok su od Malih Pijaca do Novog Kneževca prisluškivali kako plačući rezervišem veliku skupštinsku salu, dok su u pozadini sa lokalne radio-stanice, kao u nekoj čardi, na mađarskom i onako svatovski veselo podvriskivali njegovi štićenici...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---