GLEDANJE FINALNE UTAKMICE: Trg bana Jelačića u Zagrebu 15. jula

Srbija–Hrvatska – Svetski kup u fudbalu i posledice >

Više od finala

Da li smo propustili šansu da okončamo sukob star skoro tri decenije za koji se veruje da je počeo na fudbalskom stadionu i da li je uopšte moguće i poželjno očekivati da fudbal i sport mogu da urade ono što generacije političkih lidera u regionu i šire ne uspevaju: da unište šovinizam, oružje iz kog se u Srbiji i Hrvatskoj svako malo zapuca

Ni slutio nisam da bi mi se moglo nešto loše da dogodi kada sam u leto 2017. godine sa dvojicom kolega novinara, jednim iz Novog Sada i drugim iz Temišvara, krenuo na piće u jedan od dva kafića u mestu Mlini na hrvatskoj obali. Te večeri je Crvena zvezda igrala meč u kvalifikacijama za Ligu Evrope u Krasnodaru, utakmicu smo gledali u hotelu "na internetu"; nismo galamili i navijali – samo smo gledali.

Sa dobrim raspoloženjem iz sobe stigli smo u mali kafe na obali u kome je bilo dvadesetak gostiju. Već na ulazu u baštu kafea primetio sam da me neki tip "čudno gleda", ali nisam tome pridavao neki značaj. Međutim, piće u tom lokalu nikada nismo popili jer je upravo tip koji me je "čudno gledao" prišao za naš sto i vrlo odlučno mi rekao da "tu piće nećeš popiti ako ne skineš tu majicu". Nije mi odmah bilo jasno šta mi govori, kakvu majicu i tek onda sam video da na sebi imam majicu sa odšampanim King Kongom koji je zakačen na zgradu Beograđanke i da ispod piše "Beograd". Tip je ponovio zahtev vrlo odlučno u društvu sa još dvojicom prijatelja. Na njegovu "sugestiju" niko od gostiju nije reagovao, kao ni ljudi koji su radili u kafeu.

Da ne bismo izazivali incidente, ustali smo i otišli iz lokala, malo je reći zblanuti. Samo je kolega iz Novog Sada imao razumevanje za takvo ponašanje lokalca:

"To što se vi iz Beograda ložite da je vaš grad Njujork ili Berlin, to nema veze sa realnošću. Vi ste za ove ljude ovde agresori", objasnio je kolega.

Zar je zaista tako? Zar je majica na kojoj piše "Beograd" nešto što vređa nacionalni ponos i osećanja nekih ljudi iz Hrvatske da su oni spremni da se potuku sa vama kada vas vide u "tom izdanju" i da li ja ovog leta, poučen tim iskustvom, treba da budem na strani onih koji su sa gađenjem govorili o građanima Srbije koji su javno podržavali fudbalsku reprezentaciju Hrvatske na njenom pohodu osvajanja najvećeg trofeja u svetskom sportu?

Ne, a evo i zbog čega.

FUDBAL, RAT I MIR

Dvadeset i osam godina posle "Maksimira", utakmice na kojoj je došlo do sukoba navijača Dinama iz Zagreba i Crvene zvezde iz Beograda, događaja koji se simbolički uzima kao početak rata u bivšoj Jugoslaviji, fudbal je opet bio nešto što određuje odnose na tom području sa posebnim akcentom na odnose Srba i Hrvata.

Ovoga leta, na Svetskom kupu u Rusiji, na jednom od najboljih prvenstava decenijama unazad, igrale su reprezentacije i Srbije i Hrvatske, ali sa potpuno različitim ishodom.

Rano ali očekivano ispadanje Srbije, posle nastupa "po grupama" (pobeda protiv Kostarike i porazi u utakmicama sa Švajcarskom i Brazilom), raspršila je nade i očekivanja i najvećih optimista. Srbija se više bavila time da li je nemački sudija bio potplaćen od strane albanske mafije da nas pokrade u duelu sa Švajcarskom (zbog činjenice da za tu reprezentaciju igra nekoliko odličnih igrača albanskog porekla) i načinom na koji su igrači koji su dali golove za Švajcarsku slavili ukrštanjem šaka i pravljenjem simbola orla (amblema sa albanske zastave) nego slabostima i realnim dometima srpskog tima.

To nije umanjilo interesovanje za fudbal i Svetski kup, štaviše: čini se da je narod mogao opušteno da prati igre najboljih timova i da bar ovih mesec dana bude deo sveta. Mesec dana Svetskog kupa u savremenom svetu nalik su Olimpijskim igrama u staroj Grčkoj: nekako se sve zaustavi i svi sve podrede tom nadmetanju.

U nastavku takmičenja, kao i u prvom delu kada se igralo po grupama, reprezentacija Hrvatske je igrala odlično, možda i najbolje od svih. I dok je u susednoj Hrvatskoj podizana temperatura i stvarala se atmosfera da će "vatreni" možda ponoviti uspeh iz 1998. kada je generacija Davora Šukera, Zvonimira Bobana i Roberta Prosinečkog donela bronzu sa kupa u Francuskoj, susedi su sa nesmanjenim interesovanjem pratili igre komšija na turniru.

Kako je prvenstvo odmicalo, sve se više i sve se slobodnije pričalo o tome da mnogo ljudi po Beogradu i Srbiji navija za Hrvatsku i činilo se da je to dobra stvar, da su tenzije popustile, da su godine uspele da izbrišu taj odvratni negativni sentiment i da je "prirodno" da podržiš svog komšiju i na tom "virtuelnom" nivou.

Razume se, velikom broju ljudi koji žive u Srbiji nikada ne bi palo na pamet da navijaju za "vatrene" i to samo zato što se fudbal i sport razumeju kao nastavak neke vrste državne politike ili komponente nacionalnog identiteta; opet, s druge strane, nikada, na sreću, nije postojao otpor prema robi iz Hrvatske ili trgovinskim lancima koji rade a imaju veze sa Hrvatskom. Uglavnom, sve bi se završilo na internet prepucavanju, na "raspravama na društvenim mrežama" da se dvojica važnih ljudi nisu uključila u "debatu".

Nekako u isto vreme, Novak Đoković, najveći srpski sportista u istoriji, i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, javno su "saopštili" šta misle o navijanju za Hrvatsku. Novak je napisao "Napred vatreni", a Vučić je najpre pričao da je jasno da će u susretu između Rusije i Hrvatske da navija za Rusiju, a docnije je govorio da neće da gleda prenose na RTS-u jer komentatori toliko hvale Hrvatsku da je njemu loše od toga.

Posle tih izjava i posle video-poruke poslanika SNS-a i člana glavnog odbora te partije Vladimira Đukanovića u kojoj je Đokovića nazvao kretenom, kao i sve druge koji mogu da navijaju za Hrvatsku, nastala je tarapana koja je na videlo iznela sve ono što znamo o odnosima dva naroda: mržnju, netrpeljivost i želju za osvetom zbog pobijenih predaka.

Nije da reprezentativci Hrvatske i oni oko njih nisu imali "udela": pojavljivali su se snimci na kojima se u svlačionici slavi uz pesme Tompsona, proustaškog narodnog pevača iz Hrvatske, kome je zabranjeno da nastupa u većini država EU, ali, kakve to ima veze sa fudbalom, sportom i ličnim izborom za koga ćete da navijate na prvenstvu sveta u fudbalu?

Došlo je dotle kao da bi Novak, koji se u isto vreme borio u Londonu za svoj opstanak u teniskom vrhu i koji je kasnije na turniru pokazao koliki je šampion, trebalo da objašnjava šta je mislio svojom izjavom, da se on kao nekom izvinjava, da bi on – neka vrsta "srpske zastave" u svetu – valjda trebao da se pravda nekom članu SNS-a i drugu Aleksandra Vučića?

Vučić, zamešavši celu stvar sa svojim timom, nije imao nikakve dileme jer je "da li navijate za Hrvate" postalo centralno medijsko i čaršijsko pitanje koje je zamenilo ono o tome kako je njegov naslednik u društvu kriminalaca pratio utakmice u Rusiji. Kada je već javno rekao da navija za Rusiju u meču protiv Hrvata (baš nas zanima za koga je navijao u utakmici Nigerija – Island), posle je dodao i da je nezadovoljan komentatorom RTS-a koji je valjda takođe bio prohrvatski orjentisan u prenosu. I to toliko da je predsedniku bilo neprijatno i da je morao da utišava ton.

Vučićevu poruku su nacionalisti i mediji ispravno protumačili i krenula je kampanja protiv svih koji su se drznuli da javno ili na društvenim mrežama govore o tome da podržavaju neverovatni fudbalski tim Hrvatske.

Otišlo je dotle da gledaoci RTS-a u naredna dva susreta koji je Hrvatska igrala nisu čuli himnu te države, a glavna zvezda ove TV kuće Aca Stojanović, poznat po uzbudljivim prenosima, polufinalnu utakmicu protiv Engleske prenosio je kao da se radi o šahovskom meču.

Vučić se nekoliko dana posle Đukanovićeve video-svinjarije izvinio Novaku u njegovo ime, ali tek pošto je Dragan Đilas, nekadašnji prvak Demokratske stranke i predvodnik Saveza za Srbiju, na svom tviteru napisao da je sramota da Vučić ćuti na takve izjave svojih drugova i da je sramota da se predsednik države ponaša kao neki tamo Đukanović.

A GDE JE TU SPORT

Politički gnoj koji je iscureo iz nacionalističkih čireva koji muče i Hrvatsku i Srbiju prekrio je neverovatni uspeh koji je postigla ova generacija fudbalera koji nastupaju za reprezentaciju Hrvatske. Plasman u finale Svetskog kupa najveći je fudbalski uspeh na Balkanu, čini se, u istoriji ovog sporta, veći čak i od grčkog osvajanja Evropskog prvenstva 2004. i Zvezdine evropske i svetske titule 1991, te Steauinog osvajanja Kupa šampiona nekoliko sezona pre toga. Veći – jer je postignut u neverovatnoj jakoj konkurenciji i u kontekstu u kome je fudbal nekako određen snagom sistema i novcem koji stoji iza njega.

Hrvatska je najsiromašnija država EU, sa najvećim ekonomskim i socijalnim problemima, potpuno urušena korupcijom i nemogućnošću da iskorači iz narativa "domovinskog rata" po kome je u njemu stekla nezavisnost. Međutim, ovaj tim Hrvatske ima nekoliko neverovatnih igrača, pre svega Luku Modrića, Ivana Rakitića i Ivana Perišića, ljude koji su u najvećim evropskim timovima lideri i koji su svojim znanjem i umećem bili ono što je donelo kvalitet inače napaljenom i dobro pripremljenom timu.

O čudu koje je malena Hrvatske postigla pisali su svi svetski mediji, izređali su se najveći sportski komentatori u najvećim svetskim novinama. Svi su složni u oceni da je ovo čudo postignuto uz pomoć velikog srca, velike volje i velikog znanja koje su demonstrirali igrači na terenu.

Takođe – a po tome je ovaj tim Hrvatske sličan Novaku Đokoviću – istina je da su ekipa koja nikada ne odustaje, "veći Nemci od Nemaca", da igraju do kraja i nikada se ne predaju. Nacionalisti u Hrvatskoj će reći da su to tekovine "domovinskog rata" u kome su oni rođeni ili odrastali, a oni koji nisu antropolozi opšte prakse – da se radi o dobro pripremljenom timu koji je imao cilj, ali i podršku bivših reprezentativaca igračima koji su nekada bili u toj situaciji i mogli igračima da prenesu deo osećanja vezanih za najvažnije i najveće utakmice u karijeri.

Sad, zašto su oni sebe "nadahnjivali" Tompsonovim pesmama i zašto je taj pevač uguran na proslavu dočeka u Zagrebu? To predstavlja odraz hrvatskog društva i dalje zarobljenog u pričama o velikim ratnim pobedama dok se država prazni i propada. Srbija bi mogla da razume takve "ispade" jer ćemo se lako setiti, na primer, dočeka košarkaša sa evropskog prvenstva u Grčkoj 1995. godine kada je tadašnji reprezentativac Dejan Tomašević pevao o "Tuđmanu koji se peče".

Dok se u Srbiji vodila debata o tome da li si i ti ustaša ako navijaš za fudbalski tim susedne države, u Hrvatskoj je zavladala euforija na svim nivoima. Da budemo cinični: izgledalo je da su Srbi mogli ponovo da osvoje Knin, niko ne bi primetio od fudbala, tako je izgledala ta groznica, bar prema onome što se moglo čitati u medijima.

Posebnu dimenziju tome dala je Kolinda Grabar Kitarović, predsednica republike, svojim neformalnim oblačenjem i ponašanjem na tribinama, u svlačionicama i posebno posle finalne utakmice. Internet su preplavile njene slike u kockastom dresu skrojenom za nju, a poseban spektakl su video-snimci iz svlačionica Hrvatske i Francuske posle finala, te slike sa dodele medalja. Predsednica je možda i neplanirano pokupila deo slave igračima koji su "ginuli na terenu", pa je u ovo digitalno doba za nju u svetu sazna svako ko je pratio fudbal – a to su milijarde ljudi. Njen je nastup bio komičan, ali ljudi su je videli, zapamtili i sad će znati da je Hrvatska ona mala zemlja u kojoj se igra najbolji fudbal na svetu i koja ima onako "otkačenu" predsednicu, što je za imidž bolje od nekih drugih stvari.

ŠTA KAŽU DECA NA TO

Poput srpskih košarkaša, čiji su uspesi decenijama nešto što u Hrvatskoj ne može da se razume, tako su i hrvatski fudbaleri ispisali tradiciju svojim uspehom, koji će dugo odjekivati mnogo šire od malene Hrvatske. Oni će postati globalna inspiracija za sve Koreje, Urugvaje ili Islande, možda i Srbije, odnosno "male" države koje vole fudbal, da je moguće biti u finalu najvećeg sportskog događaja na planeti.

Srbija, ako bi nekad htela da nešto uradi u fudbalu, mogla bi mnogo da nauči od Hrvatske. Prvo, pored sve korupcije i kriminala koji postoji oko tog sporta u toj zemlji, razumelo se da reprezentacija ne sme da se "dira" i da time treba da se bave oni koji to zaista umeju i znaju, a ne oni koji hoće da uđu u menadžerske vode ili da ojačaju svoj trenerski CV. To je jedina razlika između ovih razlupanih sistema: u Hrvatskoj se reprezentaciju čuva, u Srbiji je ona privatizovana.

Pored toga, Mandžukić, Rakitić, Modrić, Perišić, Subašić su već sada carevi za decu koja su pratila ovo prvenstvo, osim ako im to roditelji nisu objasnili "da nije u redu". Oni će za nove naraštaje biti ono što su bili Piksi, Dejo, Mijat, Jugović i ostali veliki igrači sa ove strane.

Dok završavam ovaj tekst, na ulici klinci igraju fudbal i čuje se: Modrić, Modrić, baca za Mandžu i Mandžo – gooool! U redu, to su "mala" deca, ali njih je teško prevariti. Jedan šestogodišnjak na pitanje zašto navija za Hrvatsku, kaže: "Zato što dobro igraju!"

To bi, u suštini, bilo sve.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---