Intervju – beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar >

Svaki strah je loš savetnik

Vratimo u čitav društveni život pravu vrednost antropologije, a posebno filozofije i istorije. U čitavoj našoj široj regiji bolujemo od parcijalne, selektivne istoriografije. Svetije su nam granice prošlih konflikata od perspektiva budućeg jedinstva, sinergije i nade. Stranačka politika ima prevlast nad politikom, to jest brigom za opšte dobro. Toj shemi podvrgavaju se i mnogi mediji

Razgovarajući na okruglim stolovima i konferencijama o odnosu crkve i medija, beogradski nadbiskup je nekoliko puta kazao kako ga novinari zovu samo za Uskrs, Božić, kada je reč o (ne)dolasku pape ili kanonizaciji Alojzija Stepinca. A tema o kojima bi se moglo i valjalo govoriti je mnogo više. Otuda se razgovor koji sledi, a koji smo vodili pismenim putem, bavi tim drugim temama – odgovornosti intelektualaca, zadatku Crkve, o medijima i onome što bi trebalo i što ne bi smeli da predstavljaju, o odlivu mozgova, opštem dobru...

Takođe, pre nekoliko meseci izašla je knjiga "Predeli verovanja", intervju novinara Miloša Jevtića sa nadbiskupom Stanislavom Hočevarom, u kojoj nadbiskup govori o svom detinjstvu, odrastanju pod komunizmom, o veri koju živi i koja se širi ličnim susretima, dolasku u Beograd iako je želeo da bude misionar u Africi, o Balkanu koji često pati zbog puta inertne pseudotradicije, o podelama i zajedništvu...

"VREME": U nedavnom istraživanju, koje je britanski ogranak Ipsosa radio u 11 evropskih zemalja, Srbija je na prvom mestu kad je reč o proceni građana da je njihova zemlja podeljena (čak 93 odsto ispitanika naše društvo smatra podeljenim). Čiji je to sve poraz? Odnosno, čija je odgovornost za to veća nego drugih?

STANISLAV HOČEVAR: To je pre svega poraz svih nas, zajedno s čitavom Evropom. Ali zbog toga se ne treba predavati pesimizmu. Ovakve konstatacije su važne jer nam otvaraju – ako to želimo – mogućnost isceljenja. Kako? Pre svega tako da sebe iskreno geostrateški proučimo, a ne ideološki anesteziramo. Vratimo u čitav društveni život pravu vrednost antropologije, a posebno filozofije i istorije. U čitavoj našoj široj regiji bolujemo od parcijalne, selektivne istoriografije. Svetije su nam granice prošlih konflikata od perspektiva budućeg jedinstva, sinergije i nade. Stranačka politika ima prevlast nad politikom, to jest brigom za opšte dobro. Toj shemi podvrgavaju se i mnogi mediji. Među nama se na neki način nastavlja prava odeljenska bitka, đački metež. I ko bi se u tom stalnom boju osećao dobro...?

Mislim da intelektualci danas imaju najveću odgovornost. Oni su prvi pozvani na to "intus leggere" (čitanje iznutra) društvenih događanja; jer ako su pravi intelektualci, lišeni su robovanja ideologiji i zato su svima bliski i u dobrom smislu "neutralni" prema ateistima, agnosticima i verujućim. Događaji poslednjih godina na području univerzitetskih studija ukazuju na važnost autentičnog pristupa poziva intelektualca. Sveti Toma Akvinski govori da ljubav zahteva pravu spoznaju. Edukacija je istinski nosilac budućnosti.

Gde su u tome Crkve i verske zajednice?

Prilično toga da se razumeti iz prethodnog odgovora. Dalje, zna se zašto se toliko zauzimam za integralni dijalog, pogotovo ekumenski, međureligijski i socijalni, bez kojeg pojedinačna Crkva – verska zajednica ne može mnogo da učini. Sve hrišćanske denominacije prihvatile su 2001. godine u Briselu važan dokument "Charta Ecumenica". U njemu se sve jasno predviđa. I ko uopšte danas piše ili govori o tome...?

Koja je po vašem mišljenje granica između nezdrave okupiranosti prošlošću, koja nam ne da da sagledamo celinu, i zdrave svesnosti o onome što je bilo, kao svojevrsne smernice i duga prema stradalima...?

To pitanje mogu da reše, po mom skromnom mišljenju, samo oni državnici koji ne brinu samo za svoje mandate nego za svoje građane, kao i one državne strukture, kao, na primer, akademije nauka, koje po svojoj prirodi svuda i uvek moraju da teže objektivnosti i celovitosti. Naša velika nesreća u tome je što nemamo dovoljno nezavisnih intelektualaca, pre svega ekonomski nezavisnih, koji bi imali snage da prevaziđu granice stereotipa. Svaka nacija onoliko je bogata koliko ima slobodnih ličnosti u istraživanju "istine u ljubavi". Kod nas je istoriografija pretežno faktografija. Treba se više baviti filozofijom, teologijom i teleologijom istorije, a ne samo nabrajati ratove i konflikte. Ako se ne postavljaju prava pitanja – ne može se doći do pravih odgovora. Na te stvarnosti mogu pravilno da ukažu samo autentični proroci i sveci. Pravi modus vivendi ne nalazi se teorijom, nego samim životom. Mnogo toga očekujemo od monaštva, istočnog i zapadnog, i neka se, dakle, susreću i traže životom…

U vezi s prethodnim, kad je reč o Crkvama – kako poštovati tradiciju, a ne zapasti u tradicionalizam?

Već više puta istakoh da o tome sjajno govori teolog istorije pater Iv Kongar. Još iščekujemo objavljivanje njegove knjige posvećene toj temi. A ovde samo vrlo kratko: bez dobre filozofije i teologije – i duhovnost postaje čista imitacija prošlosti i više ne može da bude izvor "stvaralačkog načina života". I na tom području je preko potreban životni dijalog Istoka i Zapada. Pravo rešenje bilo bi ako bi Srbija – čija je teritorija iznedrila Konstantina Velikog, koji je sazvao prvi vaseljenski sabor u Nikeji (325. godine) – preuzela ulogu da za godinu 2025. promoviše ideju novog "vaseljenskog sabora" povodom 1700. godišnjice tog događaja.

Zašto često nismo preterano uspešni u iznalaženju srednjih puteva?

Mislim da rekoh: samo duhovno i intelektualno slobodni ljudi pronalaze proporcionalnost – tu najlepšu harmoniju života. Zato se govori o "zlatnoj sredini". Vrlina još od antike stoji "u sredini"...

Kako vidite svoju ulogu, ulogu nadbiskupa, u ovom društvu?

Upravo onako kako kaže grčka reč "episkopos": gledati integralnom ljubavlju na celinu u vidu zdravog napretka; sve što je dobro – učvrstiti, što nije dobro – ispravljati; što je bolesno – isceliti. Biskup je harizma za rast – napredak svih; za rast zajednice i zajedništva. Voleo bih zaista da kao episkop mogu da "intus – leggere"… "intus amare"...

U knjizi "Predeli verovanja", na pitanje o odnosima s Pravoslavnom crkvom, na jednom mestu kažete: "Pritom ne može doći do prave saradnje s obzirom na to da je mnogo onih – sa svih strana – koji više gledaju na granice, na ‘vaše’ i ‘naše’, na nacionalnost i selektivnu istoriju, a ne na večnost, Boga i Njegov najveći projekat: projekat integralnog spasavanja čovečanstva. I svaka strana hoće da ima svoje svetitelje, svoje mučenike, svoje ‘proroke’, one koji će tumačiti njihova stremljenja, a ne Božju volju." Kako smatrate da treba prići onima koji su zatvoreni u svoja partikularna viđenja, a da se ne izazove otpor, da ne budete viđeni kao deo napada na njihov svet? Može li se to uopšte? Kako malo-pomalo kruniti takve zatvorene građevine?

Da nije lako, to svi znamo. Ali ako želimo da budemo stvarno slobodni (jer "gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda"), onda otkrivamo da je to suštinska dimenzija mog bića i uslov za moju sreću. Inače, ostajemo zatvorena kula bez vrata i prozora i polako izumiremo… Sigurno je da je današnji mentalitet nošen ne samo individualizmom, nego – na našu veliku nesreću – čak narcisoidnošću. Negativna demografija i "odliv mozgova" to samo potvrđuju...

Mislim da treba da se setimo: niko od nas nije usamljeno ostrvo. Deo smo velike celine. Ako gledam na celinu, na globus, na totalitet života, tako i ja – kao pojedinac – mogu da budem srećan na tom globusu, u tom totalitetu… Srećan, jer sam postao biće odnosa. Svaki novi odnos beskonačno umnožava sreću.

Danas se mnogi boje gubitka svog identiteta Ali do svog identiteta ne mogu da dođu bez odnosa. Imaju alternativu: ili "dijaloški identitet", ili "kula bez izlaza" u kojoj su osuđeni na umiranje.

Svaki strah, znamo, loš je savetnik. Potrebno je dodati – otvorenost ne znači naivnost.

U knjizi često pominjete važnost medija, a i vi i ja smo nemali broj puta, u različitim prilikama, razgovarali o tome. Kako vidite položaj novinarstva danas u Srbiji?

Mediji ne smeju da budu prvenstveno instrument trgovine; sredstvo za dobijanje para, nego moraju da budu posrednici povezivanja, druženja, zajedništva… Danas zato volimo da govorimo o "društvenom komuniciranju"; to znači da baš svi mogu da se uključe u traženje opšteg dobra za čitavo društvo.

Svuda – pa i kod nas – postoji opasnost da mediji budu samo u službi vlasnika (koji traži profit), partije (važna joj je stranačka pripadnost), ideologije (propagiranje egocentričnosti hedonizma itd.) i sličnog… Moje iskustvo mi govori: tražimo svi najpre dobro svog bližnjega, svoga komšije, jer tako ćemo uvek "spavati na udobnom krevetu". Prestizanje drugih u činjenju dobra, u brizi za njihovu sreću, jeste jedini garant i moje sreće.

Kojim temama se mediji ne bave, a smatrate da bi trebalo?

Možda bih dodao: integralno proučavanje opšteljudskih, antropoloških činjenica u našoj regiji (ali zbog toga niko ne bi smeo da izgubi život). Dalje, istraživanja koja mogu da budu tipični doprinosi naše regije zajednici evropskih naroda. Prilično su zanemarena područja ljudskih prava, demokratije, religije, edukacije, filozofije i teologije. Gde se, naime, marginalizuju filozofija i teologija, tamo se uvek fragmentiše sam život. Želim da naglasim da filozofija i teologija nisu isto što i izveštaji o pojedinim crkvenim događanjima, a posebno ne izveštavanje o skandalima. "Razbijena posuda" ne donosi vino sreće i budućnosti.

Kad se sve sagleda, koliko ste danas zadovoljni odnosom SPC-a i Rimokatoličke crkve, odnosno države prema verskim manjinama i konačno odnosom društva prema manjini kao takvoj?

Da se ne bih previše ponavljao s porukama koje već dadoh u prošlosti ili drugim medijima, rekao bih samo: nedostaje nam dimenzija organskog. Stablo naše stvarnosti kao da nema sa svih strana dovoljno svetlosti i kao da nema sve vitamine. Ali među nama ima izuzetno mnogo dobrih, čak izuzetnih elemenata. Mnogo čemu se treba diviti. Mislim da bi bilo odlično kad bi postojalo "međureligijsko veće", koje bi moglo redovno da se sastaje i s odgovarajućim parlamentarnim i vladinim većem ili grupom. Tako bi se tekuće rešavala i sva akutna pitanja odnosa većina–manjine na svim područjima. Svakako, treba dobro promisliti o adekvatnom sastavu tog tela.

Svakih nekoliko godina, pa i češće, čuje se da će se promeniti status veronauke, da će biti izbačena iz škola... Kakvo je stanje danas, odnosno kakva je njena budućnost?

Neobično! Uvek dolaze glasine... Je li to plod autentične demokratije, ili nedostatak onoga što rekoh u pređašnjem odgovoru? Jesmo li se odlučili za pravu antropologiju, po kojoj je religija konstitutivni deo ljudskog bića, ili i tu više volimo parcijalnost, selektivnost?

U poslednjem intervjuu koji ste dali kazali ste da nije neobično što nam najpametniji odlaze. Nisam mogla a da ne pomislim i na nedavni intervju vladike SPC-a Jovana Ćulibrka, koji je rekao da je odliv mladih ljudi suštinski problem sutrašnjice. I tu ekonomski momenat sigurno igra važnu ulogu, ali opet sam sigurna da nije jedini. Mislite li da su Crkve u regionu, i Pravoslavna i Katolička, dovoljno svesne toga?

Da, već sam govorio o premnogim razlozima zašto ljudi – a što je posebno bolno – zašto mladi odlaze. Međutim, umesto panike ili selektivnih, parcijalnih odgovora, potražimo integralne procese menjanja naše stvarnosti. Pre svega pazimo da nas ne vode nacionalističke i trijumfalističke tendencije – da nas bude više – nego pravi, pa dakle i transcendirajući razlozi. I na ovo pitanje možemo da odgovorimo samo svi zajedno. Da ponovim simboliku: ni ptica ni avion ne mogu da se uzdignu i polete samo jednim krilom. To mogu samo društvo/vlada i Crkva zajedno! Društvo koje je samo u sebi "pomireno" i ispunjeno nadom, može da "rađa" budućnost.

Šta bi moglo da se uradi pa da najpametniji ipak ostanu? Makar neki...

Svako društvo u opasnosti je da traži samo hleba i igara. Ali među nama ima i mnogo umnijih i zahtevnijih pojedinaca, koji to nikako ne mogu da svare i ne dolaze na igranku. Svima je poznato da društvo koje se ne posvećuje dovoljno najsposobnijima, nužno rađa kriminalce, korupciju… S druge pak strane, društvo bez socijalnog osećaja rađa bedu i diskriminaciju. Uz jednake mogućnosti za sve, svaka zajednica mora posebnu pažnju da posveti "ekstremima", onim sposobnima, da ih u punoći osposobi i učini odgovornima – jer primili su darove za druge; da se posveti i ugroženima – putem takvih socijalnih planova preko kojih svi stanovnici mogu da postanu volonteri. Bez volonterstva u korist najugroženijih, nijedna država ne može integralno da napreduje.

Konačno, u knjizi na jednom mestu veoma lepo kažete "U Beograd sam došao bez ikakvog programa, sem jednog – ‘Voleti svaku dušu kao celokupnu biskupiju’ (Sveti Franjo Saleški). Došao sam da svedočim da je Bog na strani svakog čoveka; da svedočim da Bog zna da broji samo do jedan; da je svako od nas izuzetan original i da ne može da se sabira ili upoređuje s drugim originalom. Došao sam u Beograd s jasnom svešću da nemam nikakvih prava da sabirem ili žanjem, nego da smem samo da sejem." Koliko ste zadovoljni onim što ste dosad učinili i kako vam Beograd vraća?

Ako se držim onoga što zapisah u knjizi – ne smem da prosuđujem Beograd; a ako se držim "duha kralja Davida" koji uvek sve pripisuje Bogu, a upravo taj stav mi je vrlo blizak, ne smem da prosuđujem ni samog sebe. Što god da je s moje strane bilo dobro, to je Božje delo. I što god da je bilo loše učinjeno, ili uopšte nije bilo učinjeno a trebalo je da bude – to je moje. To je moj greh... Ipak, srce i razum zahtevaju da Beograđanima i svim stanovnicima Srbije najiskrenije zahvalim za svu pažnju i da sve njih ujedno molim za oproštaj. Svi oni mogu da računaju na moj "memento", kako se to kaže na latinskom...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---