---

U moru letnjih pseudotema ponovo je na vrh izbilo "uterivanje ćirilice", ali ovaj put s pompeznim akademskim pokrićem žalosnog dometa

Vidim da vam nije bilo dosadno dok sam ja lelujao među svetovima. Neki su gledali fudbal i s opojnih visina državnog vrha, kao nekakvi serijski monogamisti, navijali čas za Rusiju, čas Englesku, čas Francusku, a drugi su, recimo, u potaji spremali zakon koji će konačno proterati mrsku latinicu sa naših ulica, iz naših medija i iz naših života generalno. Dobro, možda je neće baš proterati, ali će je staviti u ćošak, gde joj je i mesto.

Bar trideset godina traje ova hajka topovima na komarce, s poznatim ishodom, no ovaj će put navodno sve biti drugačije jer ćemo konačno dokinuti ustavnu i zakonsku dvosmislenost o "javnoj" kontra "službene" upotrebe pisma, svešćemo ih na jedno te isto i – бинго! Tuđinskoj i zavojevačkoj latinici, potajice namenjenoj pogibeljnom razređivanju procenta srpstva u našoj krvi, napokon će odzvoniti.

Iskreno, dosadna je ova trakavica do nepodnošljivosti, dosadni su i naporno tupi njeni protagonisti, jalova je njihova rabota, a nije kanda mnogo smislenija ni borba protiv nje, jer se na posletku svodi na ošamućeno vrćenje u istom zatvorenom krugu pseudotema, onih koje su nam nacionalisti svih fela uspešno nametnuli, a mi koji držimo da smo nešto drugo nikada nismo uspeli da u potpunosti iz tog kruga besmisla izađemo, da to pakleno grotlo destruktivne tuposti zatvorimo, zakujemo, zalijemo krečom, i izgradimo betonski sarkofag preko njega. Tako da ono i dalje veselo emituje radijaciju kad god dunu povoljni vetrovi, a kud ćeš povoljnijih od ovog vremena sveopšteg opadanja standarda, kriterijuma, smisla? Ako nam se sa samog vrha društvene piramide cinično krevelji Džoker, kako onda očekujete da ispod vrvi od mudraca?

Saberi-oduzmi, radije bih bio preskočio ovu temu o kojoj sam, kad pogledaš, ionako već napisao celu malu biblioteku, pa koga zanima ima gde da se upozna sa, što bi rekao Kolakovski, "mojim ispravnim pogledima na sve", ali ne lezi vraže, kolege iz zagrebačkog Jutarnjeg lista zamoliše me za tekst o tome, ja ga bezbeli i napisah, da bi ga onda neko vispren preveo s latinice na ćirilicu i tako su njegove probrane froncle osvanule u – Politici, gde bi drugo. Da začine tuđi ćušpajz, inače zbrkan i bljutav. Miloš Kovačević, "profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i FILUM-a u Kragujevcu" (tako je potpisan), jedan od onih koji su dobrovoljno iznajmili svoj lik i delo kao stručno pokriće za nadobudne diletantske eskapade aktuelnog ministra kulture, objavio je tekst "Zaštita ćirilice i Srbi latiničari" (10.8.2018) s namerom da objasni narečenu inicijativu, a usput i da opatrne one koji su njome ostali neoduševljeni, ponajviše moju malenkost, imenom nespomenutu, ali daleko najobilnije citiranu i komentarisanu.

Nedugačak je to tekst, ali ne bi vredelo ljuštiti ga sloj po sloj: od ljuštenja luka vam se plače, ali je bar ukusan i hranjiv, a ovde nema uglavnom ničega. Mada, opet, ne baš sasvim: ponešto (poništa?) od tog Ničega dovoljno je znakovito da se vredi zadržati na nekim mestima, jer nam ona otkrivaju baš ono što je važno znati o prirodi i suštini ovakvih ideja. Kovačević će, recimo, sa visina svoje lingvističke kompetentnosti (do koje dirljivo upadljivo drži), ležerno ustvrditi i ovo: "Ćirilica je jedino srpsko nacionalno pismo, tako da je srpski jezik u potpunosti srpski tek kad se ispisuje ćirilicom". U redu, priznajem sležući ramenima: ovo je stvarno Ništa; ali ipak, šta ovo znači i šta implicira (to što je nešto Ništa, ne znači nužno da ne postoji i da ne izaziva posledice u stvarnosti)? Recimo, da tekst koji upravo čitate u Vremenu nije "u potpunosti srpski" jer je štampan latinicom. Okej, ali ako nije "u potpunosti srpski", to znači da delom jeste srpski. Nije li onda posao jezikoslovaca da utvrde njegov tačan "hemijski" sastav: koliko ipak jeste srpski (dvanaest odsto? Trideset i četiri? Sedamdeset i jedan?) i šta je sa onim preostalim procentima – kome ili čemu oni pripadaju, od kojih se mrskih tuđinskih elemenata sastoje? Ili, šta je sa tekstom samog Kovačevića, koji se, pretpostavljam, na Politikinom sajtu može čitati i u latiničnoj verziji? Koliko je tačno srpskosti on zbog toga izgubio, i čime je ova nadomeštena? Potom: ima li i sadržaj teksta neku ulogu u tome? Recimo, ako je tekst "patriotski", da li on čak i na latinici zadržava viši postotak "srpskosti" od onog koji to – bar po kovačevićevskim merilima – nije? Znamo li meru (ne)srpskosti latiničnog teksta i pre njegovog čitanja, ili upoznavanje s njegovim eventualnim bogougodnim sadržajem može da dovede takav tekst do boljih referentnih vrednosti tijekom laboratorijskog ispitivanja?

Dalje, ako razumu uprkos uložimo nadljudski napor da ovu urnebes salatu od tvrdnje pokušamo da shvatimo ozbiljno i da je razmatramo kao da bi nešto uistinu mogla da znači, to bi nam otvorilo bogatu paletu novih pitanja i nedoumica, sve jednu ubaviju od druge. Recimo, može li se Kovačevićeva tvrdnja postaviti i inverzno, tj. kroatizirati, tako da glasi ovako: "Latinica je jedino hrvatsko nacionalno pismo, tako da je hrvatski jezik u potpunosti hrvatski tek kad se ispisuje latinicom". Meni bi to nekako izgledalo fer, ali možda je to samo zato što sam ja overeno "lingvistički nepismen". Ali opet, čekaj, šta su praktične implikacije toga? Recimo, posedujem ediciju "Izabrana djela Miroslava Krleže" štampanu ćirilicom (IP Sloboda, Beograd 1977) i sad mi je nejasno kako da ih tretiram: jesu li to dela "u potpunosti hrvatska" ili su ipak falična, s ugrađenom greškom, pa bih, ako želim da konsultujem pravog Krležu, morao da posegnem za latiničnom edicijom? Može li Хрватски бог Марс ikada, s "hrvatskog" jezičkog stanovišta, posedovati istu intrinsičnu vrednost i autentičnost kao Hrvatski bog Mars? Prostije rečeno, koliki spiritualni postotak Krleže može uopšte da stane u ćirilična slova, a koliko ga nužno ostaje negde izvan njih, neformatirano, neuhvatljivo i nedosegljivo? I ne bi li onda bilo korektno da se ćirilični Krleža, kad već iz nekog razloga postoji (eh, danak kobnoj jugoslovenštini, crkla dabogda!), prodaje s popustom, recimo tačno onolikim za koliko su njegovi čitaoci esencijalno zakinuti u odnosu na one koji ga čitaju u svoj njegovoj latiničnoj celini i celosti? Ili, šta ćemo s Kiklopom Ranka Marinkovića, po mnogima (pa i po, da prostite, meni) najboljim romanom hrvatske književnosti? Njegovo prvo izdanje pojavilo se 1965. u beogradskoj Prosveti, na ćirilici. Tek je drugo izdanje – kod istog izdavača – bilo latinično. Znači li to da je ćirilični Киклоп bio jezički kentaurska tvorevina, ni riba ni devojka, alfabetski transdžender entitet, skicozni predroman, tranzitno Nešto kao više od Ništa ali manje od Sve, dočim je tek latinični Kiklop uspostavio harmoniju između forme i sadržine, spojio jezik i pismo uz sve svete sakramente i na način kako kovačevići ovoga sveta zapovedaju?

Uostalom, šta biva, u alhemijskom iliti transsupstancijacijskom smislu, kad Kovačević citira moje rečenice iz Jutarnjeg lista? On ih ostavlja u hrvatskom originalu, ali ih Politika, logično, štampa na ćirilici, pa je sad pitanje šta su one zapravo: srpske riječi u gostujućem hrvatskom kontekstu koje su uhvaćene za uši i vraćene kući da im nalupamo šamare, ili hrvatske reči nasilno rekontekstualizovane u neprikladan im ćirilični oblik kao, božmeprosti, onaj ćirilizovani Krleža? Je’l ja to ozbiljno?! Ma jok, samo veselo sledim konsekvence jedne pompezne nebuloze s titularnim pokrićem.

Da, sva ova pitanja dražesno vonjaju na petparačku imitaciju metafizike za seoske jezičke pop Ćire & pop Spire i na jedan palanački esencijalizam vodoinstalaterskog nivoa (uz izvinjenje pravim vodoinstalaterima, ljudima koji se bave samo stvarima koje znaju i razumeju), ali nacionalisti su uvek (loši) esencijalisti, jer su uvek mistifikatori, na ovaj ili onaj način, samo im esencijalizam uvek entropira u otužnu ili pak razgaljujuću trivijalnost, po onoj istoj matrici iliti špranci po kojoj im etički sistem, ma koliko ispočetka pompezno impostiran, u praksi uvek degeneriše do krilatice "Dobro je kad mi otmemo njihovu stoku, zatrujemo njihovu vodu i silujemo njihove žene, a Zlo je kad oni sve to urade nama". I uvek, dakako, izdižu banalnost vlastitih opsesija na pijedestal krucijalnih pitanja Njegove svetosti Identiteta.

Razume se, sve ovo pros... prenemaganje i pijačarski "lukavo" esencijalizovanje pitanja odnosa jezika i pisma ne bi postojalo niti bi iko osećao potrebu za njim kada bi "srpski jezik" i "hrvatski jezik" bili uistinu samostojeći entiteti; dobro, ne baš u "apsolutnom" smislu (jer to ne postoji: svi su jezici povezani na bezbroj uočljivih i skrivenih načina), nego bar na onaj isti način na koji su to, recimo, "poljski jezik" i "italijanski jezik". Ali avaj, nisu, nego "srpski jezik" uvek nosi svog zlog hrvatskog brata blizanca-sijamca na grbači, baš kao i obrnuto, i neće se otresti jedan drugog dok je sveta i veka (a sad su tu još i crnogorski i bosanski dosadnjaković, kuku!), i to stvara silnu frustraciju među državotvornim jezikoslovcima. Oni s hrvatske strane mahom pokušavaju da makar ublaže tu frojdovsku ("narcisizam malih razlika") nelagodu bizarnim leksičkim "stvaralaštvom", a ovi srpski su svoj fetiš Definišuće Razlike pronašli u ćirilici, pa sad teraju kera do iznemoglosti, nemajući problem s tim što u najboljim trenucima ispadaju pomalo naporne zamlate (poput pijanog gosta u kafani koji vas svakih deset minuta iznova gnjavi istom pričom o svojoj bivšoj-ženi-prokletoj-kurvi), a u onim drugim, hm, kao nešto čemu je teško naći pristojno ime.

Zvučnim titulama uprkos i unatoč, prof. Kovačević, na žalost, ne deluje kao neko ko je u stanju da ovaj kompleks pitanja makar počne da nastoji da razume: njegov je svet mnogo svedeniji, i emituje se u crno-beloj tehnici. Zato ovaj tekst ne treba ni shvatiti kao polemiku s njim (za polemiku vam treba sagovornik) nego pokušaj objašnjenja jednog fenomena. Uostalom, ni Kovačeviću nije do polemike jer na mene referiše kao na "srpskog" (navodnici njegovi; bilo bi zanimljivo istražiti istoriju ovakve upotrebe navodnika u brojnim režimima u kojima su ljudi umeli i nestajati u noći i magli jer je njihova nacionalna ili državljanska pripadnost bivala označavana indikativnim navodnicima) novinara koji je, uostalom, kao i njegovi sličnomišljenici, "lingvistički nepismen". Jao, pa ono jeste, svaka bi se gospodža Nikolajevićka složila s tim da između jednog, molim vas, prrrofesora i nekog novinskog škrabala nije teško izabrati "lingvistički pismenijeg" svata... Ne znam sad treba li da se uvredim ili zabavim?! Ali znam nešto drugo, a ne tiče se prolaznih ljudskih sujeta nekog kovačevića, pančića ili bilo koga drugog. Stvar se, naime, tiče samog srpskog jezika, a nije li nam on sve vreme u fokusu? Da zamislimo neki metafizički nesrećan slučaj po kojem se, daleko bilo, profesor Kovačević Miloš nikada nije ni rodio: srpski jezik tu informaciju (o žalosnoj nerođenosti toj) nikada ne bi ni primio ni najmanjim i najbeznačajnijim od svojih bezbrojnih ticala, baš kao što nikada nije primio ni srećnu informaciju o profesorovoj, hajmo reći, rođenosti. Jeziku takve stvari ni u džep, ni iz džepa. On kovačeviće ne oseća ni koliko Zemlja oseti meteorit veličine oraha koji sagori u atmosferi. Naprosto, jezik je ravnodušan prema kastama institucionalizovanih parazita koji žive od njegovog redovnog potkresivanja po pe-esu, kao da je ovaj kakvo bonsai drvce.

Na drugoj strani, ljudi koji stvaraju, obnavljaju i živim i zdravim održavaju i srpski i svaki drugi jezik po pravilu, doduše, nisu profesori lingvistike, ali jesu stvaraoci unutar tog jezika, i jezik bez njih ne može: pisci, pesnici, esejisti, kritičari, novinari... Oni s jezikom žive i jezik živi s njima, i svakog je dana drugačiji (lepši, veći, bolji), jezik ih dobro pamti i voli, s jezikom se odlično razumeju, uzajamno se menjaju, s njim su, da prostite, u intimnim odnosima. Ilustracije radi, jezik će se nekako snaći bez Kovačevića (osim ako nije Dušan u pitanju), a još bolje bez njegovih ministarskih i ministrantskih pokrovitelja (štaviše), ali bez Velikića ili Basare, Vlajčića ili Tirnanića već malo teže. Pa izlazile ovima knjige (i novine) na čistoj, domaćoj, home-made ćirilici-mučenici pečenoj u dvorišnom kazančetu nekog dičnog domaćina i garantovano bez štetnih primesa i konzervansa (džibra je OK), ili na belosvetskoj latinici, nedestilovanoj, genetski modifikovanoj, punoj opasnih virusa, satanističkih poruka puštenih unatraške i uopšte budibogsnama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---