BEOGRAD NEKADA: Zeleni venac 1965...

---

"Radničke novine" iz 1913. godine pišu: "Nama su u Beogradu Arnauti poznati: oni su vrlo valjani i izdržljivi radnici na obali Save i Dunava gde istovaruju i utovaraju velike terete, oni su drvoseče, bozadžije, salepčije itd. I još nijednog Beograđanina nije bilo da se na lenost Arnauta požalio." Posle Drugog svetskog rata gotovo svako koga sam poznavao u Beogradu imao je "svog Albanca". Nisu bili samo fizikalci, bili su i naši "privatni bankari" od kojih smo bez kamate mogli da pozajmimo novac ili kupimo devize

U okviru javne rasprave o "razgraničenju" Srbije od Kosova ili Srba od Albanaca, pojma za koji nismo dobili objašnjenje šta konkretno znači, postavljeno je, pored ostalog, i pitanje šta će biti sa Albancima u Beogradu, ako se to, što ne znamo šta je, jednog dana dogodi. Naravno da ništa spektakularno neće da se desi, jer Albanci u Beogradu žive veoma dugo. Iako je grad rastao i postao metropola, a društvene i političke prilike, vlasti i granice države se menjale, oni su pod raznim sistemima, u svim prilikama bili i ostali naši sugrađani. Tako će i ostati.

Neki kažu Albanci, nekada se govorilo Arnauti, danas se za narod koji živi u Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj, na Kosovu i u užoj Srbiji kod nas sa pogrdnim prizvukom koristi i naziv Šiptari. Mi smo posle Drugog svetskog rata govorili "Albanci". U Beogradu se ustalio izraz "moj Albanac" koji je imao posebno značenje.

BESKAMATNE POZAJMICE: Naime, šezdesetih i sedamdesetih godina u Beogradu je gotovo svaka porodica imala "svog Albanca". U najmanju ruku, ja nisam poznavao nikoga ko ga nije imao. Čak su i ustanove, na primer Savez književnika Jugoslavije, imale "svog Albanca". Navešću samo dva konkretna primera. Poznati psihijatar i publicista i njegova supruga vrhunski prevodilac pred kraj svakog meseca bi ostajali bez prebijene pare. Imali su četvoro dece, veliki stan, čekove i kreditne kartice na kojima su večito bili u minusu, pa su novac pozajmljivali od "svog Albanca", koji im je inače dovlačio ogrev, čistio podrum i obavljao za njih razne druge fizičke poslove.

Pre nego što se udala za mene, i moja žena Dragana, balerina u Savremenom pozorištu, kada bi joj ponestalo para silazila je u podrum zgrade u kojoj je stanovala, izvinjavala se što smeta ako bi desetak i više Albanaca zatekla kako večeraju u tesnoj prostoriji u kojoj su živeli, i zatražila od "svog Albanca" pozajmicu dok joj ne stigne plata. Kamate nisu zaračunavali, činili su uslugu svojim komšijama. Pošto sam se vratio iz diplomatske službe 1978. godine, ja sam svoje devizne transakcije vršio preko jednog takvog Albanca.

STRAH OD NEPOZNATOG: Dragana se nimalo nije ustručavala da sama siđe u polumrak među desetak muškaraca. Albance, koji su u Beogradu masovno živeli u podrumima i suterenima, niko nije smatrao opasnim. Opasnim nam se često čini ono što nam je nepoznato. Kao mlad novinar, u Ohridu sam pravio intervju sa jednim majstorom za izrezbareni nameštaj u antičkom stilu kakav je stajao i u Titovom kabinetu. Bio je Albanac, odlično je zarađivao.

Kada smo završili zvaničan deo razgovora, upitao me je da li sam Vojvođanin. Pošto sam potvrdio, reče da ima rodbinu u Subotici, da namerava da ih poseti i da im odnese dosta novaca, te upita da li je to opasno. "Zašto bi bilo opasno?", uzvratio sam začuđeno. "Pa tamo ima Mađara, oni su opasni." "Nisu", rekoh, "kod nas misle da ste vi Albanci opasni." "Mi?", zgranuo se majstor. "Pa mi smo najpitomiji narod na svetu. Ne, Mađari su opasni i svi su oni razbojnici!" Ispostavilo se da nikad u životu još nije video nijednog Mađara, ali tako se u njegovom društvu pričalo i verovalo.

HASANI, RUGOVA I IMAMI: "Naši Albanci" u Beogradu nisu samo unosili drvo i ugalj u stanove, već bi i kupovali ogrev za nas. Nisu bili samo fizikalci, bili su i naši "privatni" bankari, zamenjivali su devize za dinare ili dinare za devize i, kao što rekoh, beskamatno su nam pozajmljivali manje svote novca. Živeli su veoma skromno, često više njih u jednoj prostoriji, a zarađeni novac slali svojim porodicama na Kosovo i školovali svoju decu. Tako je to bilo do pre četrdesetak godina. Voleo bih da znam šta deca ili unuci "naših Albanaca" u Beogradu danas misle o tom vremenu.

Za nas se ta "društvena uloga" jednog dela Albanaca podrazumevala, nismo videli ništa loše u tome. Sa druge strane, bili su Albanci kao danas u Srbiji posve zaboravljeni Sinan Hasani (1922–2010), pisac, partizan, učesnik narodnooslobilačkog rata, jugoslovenski ambasador, a od 15. maja 1986. do 14. maja 1987. godine predsednik Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, znači šef države. Kada sam otišao da mu čestitam i rekao da sad najzad imam predsednika države sa kojim sam "na ti", nasmejao se i odgovorio: "Da, sada, kada to ništa ne vredi."

Na IX kongres Saveza književnika Jugoslavije u Novom Sadu Hasani je došao samo sa jednim pratiocem, nije pristao da sedne u prvi red, nego negde pozadi, objasnivši da nije važan, nego osrednji pisac i da mu je tamo mesto. A bio je autor osam romana, na osnovu dva snimljeni su filmovi, većina njegovih dela prevedena je na srpski jezik. Kad je došlo do užasa ostao je i umro u Beogradu.

Mnogo mlađi Ibrahim Rugova (1944–2006) bio je član predsedništva Saveza književnika Jugoslavije. Za razliku od Hasanija koji je bio Jugosloven, Rugovu sam doživljavao kao nacionalistu, u ono vreme sam ga nazivao "albanskim Vukom Draškovićem".

Rugova, recimo, nije voleo mog dragog komšiju Petrita Imamija, rođenog 1945. godine, dugogodišnjeg profesora Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, vrhunskog eksperta za filmski i televizijski scenario, vrsnog poznavaoca ne samo maternjeg albanskog, nego i srpskog jezika, autora značajnih stručnih radova u koje spadaju i "Filmski i TV englesko-srpski rečnik" i "Beogradski frajerski rečnik".

Kada sam Rugovi jednom rekao da živimo u istom soliteru, prezrivo je rekao: "Kakav je on Albanac? Majka mu je Mađarica!" Kao Sinan Hasani i ja, i Petrit Imami je pre svega bio Jugosloven.

SKENDERBEG: Izvesna bura se nedavno podigla u Crnoj Gori, a donekle se prenela i na medije u Srbiji, zato što crnogorski Albanci nameravaju da podignu spomenik Skenderbegu u Ulcinju. Po mom mišljenju, mogao bi mirne duše da se podigne i u Beogradu, evo razloga.

Otac Đerđa Kastriotija (1405–1468) koji se proslavio kao Skenderbeg (Skanderbeg) borio se pod knezom Lazarom na Kosovu. Njegova majka bila je Srpkinja Vojislava Branković. Srpkinja je bila i jedna od njegovih snaja. Za mene nisu bitni ti detalji njegove biografije, niti da je vojničku karijeru počeo kao osamanlijski borac, a sultan mu, pošto se istakao, podario zvanje bega, nego što je veći deo svog života proveo u borbi protiv Osmanske imperije. Iako ga današnji albanski nacionalisti svojataju, ne bi tek tako trebalo da im ga prepustimo. Glavni saveznik mu je bila Venecija, odlikovao ga je i papa. Prema religiji je bio ravnodušan, islam, katoličanstvo i pravoslavlje za njega su bili politički pojmovi.

ALBANSKA BESA ZA SRPSKE MANASTIRE: Za vreme turske vladavine srpske manastire u Metohiji čuvali su Albanci, to se odnosi i na Pećku patrijaršiju i na Dečane i na mnoge druge. Najbliže albansko selo biralo je manastirskog vojvodu. On bi se predstavio nadležnom igumanu, a ako bi ga on prihvatio, preuzimao bi dužnost, što se smatralo velikom čašću. Neki od njih primali su od manastira izvesnu naknadu, drugi nisu, bitno je bilo da bi u ime svog plemena dali besu da će ako treba i životom braniti srpsku svetinju. Znalo se da je besa – albanska "časna reč" – svetinja. Turske vlasti bi obično prihvatile takvu situaciju. Postoji mnogo tačnih podataka o imenima tih manastirskih vojvoda koji su potrajali sve do balkanskih ratova.

Bokove srpske vojske koja je sa kraljem Petrom Karađorđevićem prolazila kroz Albaniju čuvali su albanski vojnici pod komandom Esad-paše Toptanija (1863–1920). Po njegovom naređenju, albanska sela su snabdevala srpsku vojsku hranom. Mnogo bi moglo da se napiše i o Esad-paši. U početku je bio komandant turske žandarmerije, zatim je tri puta pokušavao da osnuje nekakvu albansku državu. Sa Nikolom Pašićem je potpisao sporazum, diskutovalo se čak i o budućoj uniji Albanije i Srbije. Ubio ga je albanski, nacionalistički atentator. Ovde je za mene bitno da bi "albanska Golgota", povlačenje srpske vojske kroz snegom zavejane planine, bila još strašnija bez uloge tog vojnog vođe i političara koji se suprotstavljao Turskoj, mnogim albanskim plemenima i Austrougarskoj. I njega bi Srbija mogla da se seća s poštovanjem.

BEOGRAD I ALBANCI KROZ VEKOVE: Italijanski diplomata Aleksandar Gičoli je u svom dnevniku 25. aprila 1905. zapisao: "... u Beogradu, gde zapravo ne postoje društvene klase, gde još nisu nikle fabrike niti bilo kakva industrija, gde zapravo radi samo nekoliko stotina Albanaca i Bosanaca...". O njemu nisam našao preciznije podatke. Iako znamo da to nije istina, ipak mi se takvo zapažanje čini zanimljivim, u najmanju ruku što govori o delatnosti Albanaca u Beogradu početkom prošlog veka.

U to vreme Beograd polako poprima vizuru evropskog grada. Prva električna centrala podignuta je na Dorćolu 1893. godine i osvetljavala je jedan deo grada. Kroz centar je prolazio električni tramvaj, a pre toga je postojao tramvaj na konjsku vuču. Geograf Dragan Petrović precizno navodi osnivanje štamparije, kožarske industrije, parnog mlina, topolivnice, fabrike čoje, dve fabrike piva (jedna od njih je ona slavna Bajlonijeva), mada su sve te firme zajedno zapošljavale samo oko 500 radnika.

Za sliku Beograda tog vremena bitno je i što se od 1852. godine pravio i prodavao sladoled. Prvu sladoledarnicu otvorio je Goranac Mustafa Pelivan. Poslastičarnica "Pelivan" postoji još i danas u Beogradu, ostala je u vlasništvu porodice, današnji gazda je Suhaib al Šukeir, direktni potomak osnivača. Prema popisu iz 1900. godine, tada je u glavnom gradu Srbije živelo oko 69.100 stanovnika, dobrom većinom Srba. U tom popisu se Albanci posebno ne pominju, što izaziva zabunu ako se uporedi sa Gičolijevom tvrdnjom.

U svojoj studiji "Srbi i Albanci kroz vekove", Petrit Imami piše: "Prema podacima Privredne komore u 1893. godini na području grada od ukupno 7632 privatnika, albanske nacionalnosti ih je bilo blizu tri odsto. Najviše ih je bilo poslastičara, oko dve trećine, zatim pekara i buregdžija, nešto više od petine, među njima Elez Nuredini, ‘kralj bureka’ u Beogradu, kome je 1983. godine oduzeta dozvola za rad na izlazu glavne železničke stanice, tada najposećenije buregdžinice u gradu. (Elez Nuredini je sinu Akiju pomogao da otvori italijanski restoran ‘Sole’ u Beču koji je postao glavno mesto okupljanja umetnika, zbog čega mu je 3. jula 2009. Grad Beč dodelio zlatnu medalju). Od 570 samostalnih ugostitelja u Beogradu, Albanci su bili vlasnici njih dvadesetak, isto toliko je bilo privatnih kamiondžija, trojica su imali auto-mehaničarske radnje, pet-šest kujundžija i zlatara itd."

"Radničke novine" iz 1913. godine pišu: "Nama su u Beogradu Arnauti poznati: oni su vrlo valjani i izdržljivi radnici na obali Save i Dunava gde istovaruju i utovaraju velike terete, oni su drvoseče, bozadžije, salepčije itd. I još nijednog Beograđanina nije bilo da se na lenost Arnauta požalio." "Radničke novine" bile su glasilo srpskog socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji pokrenute 1897. godine. Režim Obrenovića ih je zabranio, ali su ponovo počele da izlaze 1902. godine pod uredništvom Dimitrija Tucovića.

VARLJIVI POPISI: Prizrenska liga je osnovana 1878. Izričito je zahtevala autonomiju za Albance unutar Osmanske imperije, obratila se Berlinskom kongresu koji se sastao te iste godine i povukao nove granice na Balkanu, priznao Kraljevinu Srbiju i Kneževinu Crnu Goru. Albanci su odbijeni, oni su imali zahteve baš u vezi s granicom sa Crnom Gorom. Posle te odluke došlo je do oružanog sukoba između pristalica Prizrenske lige i Crne Gore.

Te istorijske činjenice i razvoj srpsko-albanskih odnosa od osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca do danas, ovde ne mogu da analiziram, a i podatke o tome manje-više svi znamo, samo što postoje različita mišljenja, suprotstavljena tumačenja. Ja sam hteo da naglasim šta zbližava dva naroda držeći se jednog stiha Oskara Daviča da budemo "slepi za razlike, vidoviti za sličnosti".

Nikako ne uspevam da saznam koliko danas Albanaca živi u Srbiji van Kosova, koliko u Beogradu. Prema popisu stanovništva za Srbiju bez Kosova i Metohije iz 2002. godine, 63.835 lica, ili 0,85 odsto, izjasnilo se da im je albanski maternji jezik, a 2011. godine 1040 lica ili 0,14 odsto. To ne može da bude tačno, uveren sam da ih je znatno više, biće da su mnogi Albanci u Srbiji bojkotovali te popise. U novembru 1999. beogradski "Glas javnosti" i banjalučke "Nezavisne novine" objavili su da "trenutno" u Beogradu živi oko 50.000 Albanaca. Petrit Imami ne veruje tim podacima i u pomenutoj knjizi piše: "Očigledno da su mnogi novinari poverovali u laž o velikom broju Albanaca u Beogradu, pa su je godinama ponavljali i servirali domaćoj i svetskoj javnosti kao dokaz albanske ekspanzije." Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu 2001. tvrdio da u Beogradu živi 70.000 Albanaca.

Ja u popise baš i ne verujem. U Srbiji se, recimo, izjasnilo 1185 lica da su Jevreji. Iako sam po Hitlerovim rasnim zakonima "stoprocentni" Jevrejin, uvek sam se izjašnjavao kao Jugosloven. Nas Jugoslovena još uvek ima više od vanzemaljaca, nije šala, 183 lica su se na popisu stanovništva 2011. izjasnila da su vanzemaljci, a jadni popisivači su morali to tako da zabeleže. Moja žena ("stopostotna" Srpkinja rođena u Beogradu) prvo se izjasnila kao "biciklistkinja", a pošto je popisivač očajno pogledao u mene kao "ozbiljnog čoveka" ipak se ispravila i rekla da je Jugoslovenka.

Bez obzira na to koliko Albanaca danas živi u Beogradu, gotovo sam siguran da danas niko više nema "svog Albanca". Kredite uzimamo od banaka, ili sa karticama i čekovima idemo u minus, devize kupujemo i prodajemo u menjačnicama kojih ima na svakom ćošku, malo se ljudi u Beogradu još uvek greje na ugalj i drva.

BUDITE ZAGRLJENI, MILIONI: Ja nisam ni pokušao da dam odgovor na pitanje šta bi moglo da bude posle "razgraničenja", za koje nam vlast ne daje tumačenje šta pod njim podrazumeva.

Ali, čak i da su Vučić i Tači i njihovi saradnici idealni, a daleko od toga da to jesu, i da su idealni i oni koji će naslediti njihove fotelje, svi oni sa svojim delegacijama i savetnicima ništa konačno ne mogu da postignu, ne mogu izjavama, ugovorima i ko zna kojim fermanima da ponište uzajamno nepoverenje, predrasude, da ne kažem mržnju između Srba i Albanaca, koju su i sami podstrekivali i za koju su delom odgovorni.

Ne nemačkom jeziku postoji posebna reč Erbfeindschaft (nasledno neprijateljstvo) koja se odnosi na nemačko-francuske odnose od vremena Luja XIV kroz razne ratove i vojne pohode sve do kraja Drugog svetskog rata. U mnogim pametnim studijama naći ćemo podatak da je takvo stanje prevaziđeno Jelisejskim ugovorom iz 1963. godine koji su potpisali De Gol i Adenauer. To je svakako bio lep i pozitivan čin. Ta dugovekovna mržnja je zaista nestala, današnje generacije u obe zemlje ne mogu ni da zamisle da je tako nešto stvarno postojalo. To, međutim, nije zasluga mudrih političara, pa ni Angele Merkel i Emanuela Makrona, već posledica zalaganja generacija nastavnika u svim mogućim školama i medija, putovanja, uzajamnih poseta mnogih, mnogih pojedinaca, međusobnog upoznavanja, nakon čega se ne naseda tako lako predrasudama, kao što je naseo onaj albanski stolar-rezbar iz Ohrida, koji me je uveravao da su Mađari opasni razbojnici, ili kao što danas nasedaju mladi Srbi i mladi Albanci.

Hteo bih da verujem da će jednog dana biti svejedno ko je Srbin, Albanac, Jevrejin, vanzemaljac ili biciklista, kao što je Fridrih Šiler napisao u svojoj Odi radosti koju peva hor u Betovenovoj Devetoj simfoniji: "Budite zagrljeni, milioni!" Toliko o "razgraničenju".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---