VELIKA BINA I PROGRAM PRVOG DANA FESTIVALA: Koktebel

Reportaža – Džez festival na Krimu >

Muzikom protiv sankcija

Od trinaest gradova-heroja Otadžbinskog rata u Sovjetskom Savezu dva su na Krimu – Sevastopolj i Kerč. Na ovom politički i istorijski trusnom području sukobi i dalje traju, makar se vodili oko benignih stvari kakav je Koktebel džez festival

Za "Vreme" sa Krima

Aerodrom "Simferopolj" je prvi susret sa Krimom. Odnedavno je moguće doći na poluostrvo iz pravca Novorosijska preko impozantnog Krimskog mosta, ali je malo verovatno da će se neki stranac baš tuda zaputiti. Aerodrom je nov, moderan, kao i most napravljen za manje od dve godine. Fasada od isprepletanih metalnih profila i stakla propušta veliku količinu prirodnog svetla. Na jednom zidu zelenim listovima nekih puzavica "iscrtana" je mapa Krima. Jedan od prvih utisaka je i da za strane operatere mobilne telefonije nema signala, samim tim ni rominga.

Na nekoliko izložbenih panela na aerodromu krimska kompanija "Acons Pro" pohvalila se kako je u rekordnom roku završila novu aerodromsku zgradu. Ukupan iznos investicija iznosio je 32 milijarde rublji, oko 406 miliona evra. Kompanija navodi i da je to "najzeleniji aerodrom u državi" sa u Evropi rekordnih 30.000 biljaka u zatvorenom prostoru. "Zelena stena" je ogroman unutrašnji zid površine 1600 kvadratnih metara skoro potpuno pokriven zelenilom. Razočarano sam utvrdio da su te "biljke" plastične.

Na aerodromu upoznajemo našu domaćicu Kristinu koja radi u odeljenju za međunarodnu saradnju agencije Rosija sevodnja, jednog od organizatora džez festivala održanog poslednjeg avgustovskog vikenda u Koktebelu, turističkom gradiću na istoku Krima. Tu su i Italijanka Serena i Meksikanac Orlando, oboje agencijski novinari, mlada novinarka iz Nju Delhija Mudita i urednik hrvatskog džez portala Davor, jedini pravi poznavalac i ljubitelj džeza među nama. Nas petoro smo bili jedini strani novinari koje su organizatori pozvali.

Nekih 120 kilometara Od Simferopolja do Koktebela pažljivo nas je (za neke isuviše sporo) vozio Oleg, tridesetčetvorogodišnji pričljivi muškarac plavih očiju sa slamnatim šeširom ispod koga su diskretno virili repići kose na vratu. Već nakon desetak kilometara vožnje kroz smeđu ravnicu oivičenu niskim brdima, kraj oronulih sovjetskih autobuskih stajališta sa ostacima umetničkih mozaika koji veličaju komunističke vrednosti, Oleg se zaustavio na benzinskoj pumpi. Kaže da je gorivo skuplje nego u Rusiji, kao i skoro sva druga roba. Razlika u ceni iznosi svega pet-šest dinara po litru, i benzin je i dalje upola jeftiniji nego u Srbiji.

"Odakle si?", upitao me je Oleg dok smo protezali noge na pumpi. "Iz Srbije." "Onda mi možemo da razumemo jedan drugoga", zaključio je Oleg, skrenuo pogled ka horizontu krimske visoravni i dodao: "Srbija je bratska država."

CENA PRIKLJUČENJA RUSIJI: Na izlasku iz Simferopolja, glavnog grada Autonomne republike Krim (prema ukrajinskim zvaničnicima), odnosno Republike Krim (prema ruskim), sa desne strane nizale su se glomazne sovjetske stambene zgrade nalik novobeogradskim Paviljonima. Slično kao kod nas, ta stara komunistička naselja su i tiha i tužna i šarena: neke terase su zastakljene, neko je menjao prozore, a neko nije, neko je preko spoljnih zidova stavio dodatnu izolaciju ne vodeći računa o boji fasade, negde su se ćoškovi okrunili, negde su ulice i parkinzi zapušteni.

Oleg se sa porodicom preselio iz Kazanja u Simferopolj kada je imao dve godine. Njegova starija sestra je imala hroničnu bolest pluća, pa su lekari predložili da bi najbolje bilo da živi negde gde ima više sunca i gde je vazduh zdraviji. Serena ga pita da li je život bolji posle referenduma o priključenju Rusiji iz 2014. Oleg odgovara da je to retoričko pitanje, ali pošto je Rus, za njega je najnormalnije da živi u Rusiji. Priznaje je sada sve skuplje, kaže da je dok je radio kao vozač funkcionera iz Privredne komore ukrajinskog Krima, zarađivao 2000 dolara mesečno, a danas samo 1000. Dodaje da prosečna plata na Krimu iznosi oko 300 dolara, ali ostavlja utisak čoveka koji je svesno napravio izbor svojim glasom na referendumu za spajanje sa Rusijom i da se zbog toga nimalo ne kaje.

Pitamo čiji pasoš ima. Kaže da mu ukrajinski važi još nekoliko godina, da ima i ruski, ali da sa njim ne može da putuje u inostranstvo. Čini se da mu to preterano ne smeta jer izgleda da ionako nikuda ne putuje. Kako bi mogao da produži ukrajinski pasoš? "A, to je lako. Odeš u Ukrajinu, tamo počneš da nešto pričaš protiv Putina, kažeš ‘Slava Ukrajini’, i dobiješ pasoš", izgovara tonom kao da mu je svejedno, ali je jasno da to nikad ne bi učinio.

NEBESKOPLAVI VAŠAR: Posle tri sata vožnje duž sprženih livada sa zrelim vinogradima, niskih i suvih brda sa zelenim, oštrim planinama vulkanskog porekla stižemo u Koktebel. Tamo nas smeštaju u jedan od najboljih hotela u gradu, dvesta metara udaljen od Crnog mora.

Uveče nas Kristina vodi u šetnju promenadom dugom skoro tri kilometra duž plitkog zaliva. Glavna bina festivala smeštena je skoro na samom kraju plaže, blizu našeg hotela. Odmah iza bine počinje deo plaže namenjen nudistima. Kristina kaže da je i tu do pre nekoliko godina bila jedna mala festivalska bina.

"Nudistički stejdž?", skoro istovremeno pitamo. "Nije. Izvođači su bili obučeni, ali publika nije", odgovara Kristina i dodaje da su posetioci s pivom u rukama slušali džezere njišući se u ritmu i vrckajući golim guzama.

Promenada izgleda kao da su SPO (na Zvezdari) i SRS (u Zemunu) bili sto godina na vlasti. Ostali su samo obrisi urbanizma: promenada je nejednake širine, različito popločana, jasno je da je godinama dograđivana bez neke posebne ideje kako bi konačno trebalo da izgleda. Plaža je prilično uredna, suncobrani i ležaljke se u talasima smenjuju po svom dizajnu, kao i pokoji nakaradni kiosk.

Sa druge strane promenade ima svega nekoliko većih objekata, sve ostalo deluje kao privremena gradnja. Smenjuju se kafići, kafane, klubovi, restorani, jeftini i luksuzni, silni fast fudovi, štandovi sa suvenirima. Gužva kao u Igalu oko prvog avgusta. U svemu tome izdvajaju se dvojica mladića. Konstruisali su metalnu platformu veličine pola metra sa pola metra. Platforma je okačena lancima na stubove čvrste konstrukcije. Mušterija se popne na platformu, stave mu naočari za virtuelnu realnost i puste kratki film koji simulira vožnju rolerkosterom. Momci znaju film napamet i odokativnom metodom u ključnim trenucima ljuljaju, cimaju, koče, ubrzavaju platformu stvarajući utisak koji se dobija u profesionalnim 7D bioskopima.

Većina lokala ima živu svirku: šlageri, nešto popa i nešto što dosta liči na naš novokomponovani folk. Sve ruska muzika, na svega dva-tri mesta mogla se čuti neka pesma na stanom jeziku. Kuhinja je uglavnom turska, kavkaska i centralnoazijska. Krim je dugo bio deo Otomanskog carstva, sve do kraja 18. veka, tako da je i Koktebel reč turskog porekla i znači "nebeskoplave planine". A planina oštrih vrhova i grebena nadvijena nad gradom zove se Kara Dag, što znači Crna gora.

Magistralni put koji prolazi kroz naselje i dve ulice u centru su asfaltirani, sve ostale ulice su ili pokrivene prefabrikovanim betonskim pločama od kojih su mnoge utonule čineći saobraćajnice izazovnim za vožnju, ili su izgrađene od nabijenog tucanika ili su jednostavno zemljane, prekrivene prašinom. Takav je i auto-kamp: usred grada, usred oblaka prašine, bez ijednog drveta, bez ijedne travke. A onda se, gotovo nadrealno, izbija na kratku asfaltiranu ulicu sa pristojnim apartmanima, skoro vilama, preko puta povelikog akva-parka. Ako skrenete u neku sporednu uličicu, naći ćete se u jedva metar i po širokim prolazima, izrovanim bujičnim potocima i limenim ogradama koja odvajaju dvorišta.

KO TO TAMO SVIRA: Na konferenciji za novinare prvog dana festivala govorili su suosnivač festivala i generalni direktor Rosija sevodnja Dimitrij Kiseljev, predsednik krimske vlade Sergej Aksionov i umetnički direktori Sergej Golovnja i Mihail Ikonikov. Dobili smo satnicu planiranih konferencija i program festivala samo za to veče. Oba papira su bila samo na ruskom, za prevod niko nije bio zadužen. Pet stranih novinara dobilo je neku tabelu u koju su, očigledno još dok je festival bio u fazi pripreme, upisana imena gostiju.

Najzanimljiviji je bio program manifestacije koja je počinjala svega osam sati kasnije, u čijoj satnici je bilo navedeno samo jedno ime izvođača: u 19.15 je trebalo da nastupi "sastav iz SAD (Nju orleans džez/fank)", zatim u 20.45 "Rajeev Raja Combine (Indija, fjužn/etno)", u 22.30 "sastav iz SAD (post-bap)" i u 00.15 "sastav iz Velike Britanije (esid-džez)". Forenzičkom istragom utvrđeno je da su dva američka benda Rebirth Brass Band i Rick Margitza, a sastav iz Britanije niko drugi do čuveni bend Incognito. Kriptični naziv britanskom bendu možda nikad ranije nije tako dobro stajao. To što se ne zna program ni za prvo veče, o ostalim danima da i ne govorimo, nikom nije bilo naročito neobično.

Upitali smo se kako li posetioci znaju šta ih očekuje kada dođu na koncert, ako novinari imaju ovako oskudne informacije. Organizatorima je bilo malo neprijatno što stranim novinarima nisu mogli da daju osnovne informacije, ali niko se tu nije nešto preterano sekirao, kao da su duh bradatog Uljanova i brkatog Džugašvilija još uvek prisutni.

PATRIOTE I IZDAJNICI: Na konferenciji za novinare glavnu ulogu je imao Dimitrij Kiseljev koji je uz Ljilju Mlinarič, Vladimira Soljanika i Kirila Višinskog osnovao festival 2003. Višinski je ostao u Ukrajini gde je radio kao šef ruskog dopisništva RIA Novosti sve dok ovog proleća nije uhapšen pod optužbom za veleizdaju. Ukrajinska služba bezbednosti ga, između ostalog, tereti da je od ruskih izvora primao 53.000 evra mesečno preko jedne firme u Srbiji. Preti mu kazna od petnaest godina zatvora. Napominjući da mu je Kiril Višinski prijatelj, Kiseljev je rekao da je on uhapšen samo zato što je obavljao svoju dužnost.

"Ovo pokazuje slabost nelegalnog ukrajinskog režima. Ovo je sramota za Ukrajinu, ovo je srednjovekovna inkvizicija koja muči svoje neprijatelje", rekao je Kiseljev. Izrazio je ubeđenje da je Kirilu suđenje namešteno jer nisu imali dokaze protiv njega, te da je optužen za veleizdaju, a da je on samo novinar koji je mnogo pisao. Rekao je i da su zajedno radili skoro dvadeset godina, da je Višinski značajan novinar u Ukrajini koji je vodio i jedan političko-humoristički televizijski šou. "Višinski odlično govori ukrajinski, on je ukrajinski patriota i zato je nezamislivo njega optužiti za veleizdaju. Njega su naterali da da izjavu da se odriče ukrajinskog državljanstva i traži ruski pasoš. Verujem da će Kiril, kao odvažna ličnost, izdržati, a mi novinari moramo da ga podržimo. Ovo su veoma teška vremena za njega," zaključio je Kiseljev.

SAMOODRŽIVA DISCIPLINA: Pres-centar sa prostranom terasom koja gleda na binu tokom večernjeg programa pretvarao se u VIP salon u koji novinari nisu bili pozvani. Bar ne strani. Tu ni uvek uporna Serena nije uspela da se provuče. Stiče se utisak da kod Rusa svaka organizacija – od koncerta pa do državnih manifestacija – prvo pretpostavlja zabranu, a tek onda dozvole.

Serena i ja smo nekako uspeli da dođemo do pola stepenica koje vode do VIP terase. "Dalje ne može", rekao nam je ljubazni čuvar. Suprotno tome obezbeđenje ispred i iza bine gotovo da nije postojalo: posetioci su prilazili na metar do izvođača, a kroz bekstejdž smo mogli neometano da prođemo, samo da se dugo ne zadržavamo.

Ispred same bine postavljena je platforma sa oko hiljadu stolica, ograđena od ostatka plaže da oni sa jeftinijim ulaznicama ne mogu da priđu. Na plaži su ljudi uglavnom sedeli ili ležali i uživali u džezu. Nigde se ne puši, osim u blizini kanti za otpatke iako to nije zvanično naglašena pušačka zona. Disciplina zaista fascinira: svuda se samoinicijativno formiraju redovi, većina ih poštuje iako se pojavi pokoji padobranac kome niko ne prebacuje za njegov bezobrazluk. Jedan takav samoorganizovan i samoodrživ red bio je i ispred desetak montažnih WC kabina. Za svaki slučaj i tu je stajao član obezbeđenja, a bilo je i nekoliko policajaca koji su se brinuli da oni koji nisu imali ni za jeftinu kartu ne preskoče ogradu.

Međutim, čak i oni su kristalno jasno čuli muziku. Nikad bolje ozvučenje nisam doživeo na koncertu. Gde god da ste se zadesili, zvuk je bio savršen: do same bine muzika nije bila preglasna, a mogli su da uživaju i oni nekoliko stotina metara udaljeni, zaklonjeni ljudima, ogradama, kioscima i dvama restoranima. Jednom od njih pristup su imali samo novinari i tu nas je za omalenim šankom služio Arsen, verovatno najsporiji i najšarmantniji šanker na svetu. Serena je u jednom trenutku upitala Kristinu i Muditu da li imaju dečka. "Znači, sve tri smo slobodne", utvrdila je Serena i upitala Kristinu: "Koliko ti imaš godina?" "Dvadeset sedam." "A, pa ti si mlada, ima za tebe još vremena." "Drugačije je to kod nas", sa uzdahom je odgovorila Kristina: "Po našim kriterijumima, ja sam već zakasnila."

DŽEZERI I POLITIKA: Sav prihod od karata (1500 dinara skuplje i 750 jeftinije) bio je namenjen osnovnoj školi u Koktebelu. Izgleda da je festival pre svega bio namenjen ruskoj televizijskoj publici i da je najvažnije da mediji prenesu poruku kako su se na Krimu, uprkos sankcijama, okupili sjajni strani džez muzičari. A da je program bio kvalitetan potvrdio je Davor navodeći da Vanesa Rubin, Don Brejden i Jakov Okun spadaju u sam vrh džez muzike. Još ako neko od njih za bilo koju rusku televiziju izjavi da nju ili njega politika ne zanima i da je tu zbog ljubavi prema muzici i ljudima, onda je to melem za uši ruske javnosti.

Najviše su ipak cenjeni oni zapadnjaci koji, poput Rodžera Votersa iz Pink Flojda dva dana uoči svog koncerta u Moskvi 31. avgusta, daju izjave tipa da su "u Ukrajini na vlasti fašisti". Navodno je konspiracija oko programa smišljena da strani muzičari ne bi snosili neke posledice kod kuće zato što su svirali na Krimu. Da su te sankcije tako oštre kao što su bile u našoj zemlji pre 26 godina, oni ne bi ni dolazili ili bi tvrdoglavo, poput Bobija Fišera kojeg je Gazda Jezda doveo 1993. da odigra reprizu meča protiv Borisa Spaskog, pljunuli na zvanično upozorenje matičnih država da krše međunarodne sankcije zbog čega mogu snositi posledice.

ITALIJANI U KERČU: Serena i ja smo krenuli u obilazak Krimskog mosta i italijanske zajednice u Kerču. Italijani su počeli da se naseljavaju početkom 19. veka kada je Krim prestao da bude deo Otomanske imperije i prešao u ruke Ruskog carstva. Prvobitni doseljenici su bile siromašne porodice iz oblasti Pulje. Drugi talas naseljavanja desio se posle poslednjeg Krimskog rata, sredinom 19. veka, kada su Rusi odlučili da unaprede ekonomiju Krima i tražili ljude vične uzgajanju vinove loze i proizvodnji vina.

Naš vozač do mosta i Kerča bio je Artem, ponosni krimski Tatarin. Kaže da je to njihova zemlja, njegovih dedova i pradedova. Serena ga pita da li zna engleski, kaže da govori ruski, ukrajinski i krimsko-tatarski. Ima 49 godina, sina od šesnaest koji uči za građevinskog radnika i ćerku od devetnaest koja će biti medicinska sestra. Supruga mu je doktorka u Koktebelu i po broju njenih pacijenata dnevno zna da se tokom sezone grad sa svojih 5000 stanovnika utrostruči. Pokazuje Sereni privezak na retrovizoru – Kuran u drvenoj kutijici. Njemu je bilo bolje dok je Krim bio u Ukrajini, zarađivao je 100.000 dolara po sezoni izdajući apartmane, sad ne može ni približno toliko. Na referendum nije izlazio, nisu ni ostali krimski Tatari.

Staje na magistrali koja prolazi duž plaže da kupimo nešto za jelo. U jednom restoranu-pekari nemaju još ništa spremljeno, nije još ni pola osam ujutro. U drugom ista situacija. "Ne vole ljudi pare", razočarano širi ruke i odmahuje glavom Artem.

Na ulasku u Kerč čeka nas Igor, jedan od tridesetak Italijana na Krimu koji govore italijanski. Nikome od njih italijanski nije maternji jezik – čak ga ni Igorovi baba i deda nisu govorili. Ovaj tridesetosmogodišnji agent nekretnina jezik je učio na kursu u Kerču, a bio je i tri puta u Italiji zahvaljujući stipendijama italijanske vlade. Kaže da je od sankcija vrednost rublje pala za pedeset procenata, ali da se većina cena nije mnogo menjala. Ipak, odlučio je da se ove jeseni preseli u Moskvu zbog bolje zarade.

Dok prelazimo devetnaest kilometara dug krimski most, Igor kaže da Italijana ima veoma malo, oko 500, u kulturnom društvu aktivno je njih dvestotinak, a na popisu iz 2014. samo njih 77 se tako izjasnilo. Njima je bolje od kada je Krim u Rusiji i glasali su tako na referendumu. Igor kaže da su Italijani sada zvanično prepoznati kao manjina i dodaje da je ranije Ukrajina uzimala novac od Krima, a sad je drugačije: Rusija stalno i mnogo ulaže u Krim. Gradi se autoput koji će povezati Sevastopolj sa Kerčom i dalje sa Novorosijskom. Do Moskve se kolima ili autobusom stiže za 23 sata, mnogi tako putuju jer je tri puta jeftinije.

STRATEŠKI VAŽAN GRAD: Kerč je i ranije bio strateški važan grad, glavna luka koja povezuje Crno sa Azovskim morem, ukrajinsko i rusko kopno, a izgradnjom mosta postao je još važniji za komunikaciju i ekonomiju. Pored drumskog mosta kojim još uvek ne idu kamioni, gradi se železnički sa kojeg će pogled zasigurno biti mnogo lepši. Sa mosta ne može bogzna šta da se vidi jer je zaštitna ograda visoka. Samo iznad najdubljeg dela Kerčkog prolaza postoji lučni most koji se izdiže nekoliko desetina metara uvis omogućavajući nesmetanu plovidbu brodovima. Igor naglašava da je strogo zabranjeno zaustavljati se na mostu i da je kazna 5000 dinara. Skupo za jedan selfi.

Sa mosta Igor nas vodi na Mitridatovu goru, uzvišenje iznad Kerča sa kojeg se pruža pogled na ceo grad i zaliv. Mitridat VI, po kome je uzvišenje nazvano, bio je krajem drugog i početkom prvog veka pre Hrista kralj Ponta, države na teritoriji današnje severne Turske i skoro kompletne obale Crnog mora, i žestok suparnik trojici rimskih vojskovođa kasne Republike Suli, Lukulu i Pompeju Velikom.

Igor kaže da je Kerč najstariji u kontinuitetu naseljen grad osnovan još u VI veku pre Hrista. Kasnije nam u centru grada pokazuje Crkvu Svetog Jovana Krstitelja napominjući da je to najstarija ruska crkva. Od novije priprate vizantijskim stilom razlikuje se oltar sagrađen u osmom veku, pune dve stotine godine pre nego što je knez Vladimir ukazom preveo Ruse u hrišćane. Danas Kerč ima 150.000 stanovnika, a u Drugom svetskom ratu je četiri puta padao iz jedne u drugu ruku. U tim borbama 85 procenata grada je razrušeno. Nemački okupatori ubili su oko 15.000 civila. U aprilu 1944. Crvena armija je konačno oslobodila grad. U tom periodu Staljin je naredio raseljavanje krimskih Tatara i ostalih manjina, tako da su oni zajedno sa malobrojnim Jevrejima, Poljacima i Italijanima sledeće četiri decenije živeli na severu Kazahstana. U toku "destaljinizacije" Sovjetskog Saveza krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka Tatarima i ostalim manjinama dozvoljeno je da se vrate, ali je taj proces išao sporo. Sve do 1989. na Krimu je živelo manje od dva posto Tatara. Tek nakon pada komunizma ubrzao se proces povratka manjina na Krim. Kerč je 1973. proglašen za Grad-heroj.

KRIMSKI TATARI POZDRAVLJAJU SRBIJU: U Kerču idemo do Đulijane. Ona je predsednica italijanskog kulturnog društva, napisala je i knjigu o Italijanima na Krimu. Njen stan je u naselju kakva na prostoru SFRJ mogu da se vide u malim rudarskim mestima. Zgrade izgledaju kao iz pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka, pristupne saobraćajnice još uvek imaju tragove asfalta, izgleda da tu dugo niko ništa nije renovirao.

Đulijana se teško kreće iako ima samo 47 godina. Već je neko vreme obolela od multiple skleroze. Predstavljamo se, Artem kaže da je krimski Tatarin, Đulijana ga pozdravlja sa: "Selam alejkum". Obradovala se vidno gostima iz daleka, nudi kafu, čaj, kolače, trudi se da Sereni što više ispriča o istoriji krimskih Italijana. Stan u kojem živi je trosoban, prostran, nalik nekom jugoslovenskom stanu od pre 40 godina. Skoro svaki kvadratni centimetar poda prekriven je tepisima i ponjavama, nameštaj čine regali, vitrine i kredenci, na zidovima obavezne tapete. Jedino prisustvo savremenih električnih uređaja i kompjutera daje utisak modernog izgleda.

Nešto kasnije stiže i Paola. Ona živi u Milanu i profesorka je na Univerzitetu Komo, na odseku za slavistiku. Ovo je njena peta poseta Krimu, prati život italijanske manjine još od 2012. dok je bio deo Ukrajine. Ona potvrđuje da Italijani radije žive u Rusiji, da se struktura stanovništva izmenila: pre krize na Krimu je živelo 58,5 odsto Rusa, 24,4 odsto Ukrajinaca i 12,1 odsto krimskih Tatara; sada se 10 procenata više izjasnilo kao Rusi, a za toliko manje kao Ukrajinci. Krimski Tatari su manje-više bojkotovali popis, ali se procenjuje da ih ima isto koliko i ranije. Problem sa Tatarima je i što je njihovo rukovodstvo napustilo Krim i otišlo u Ukrajinu, a novo se još nije do kraja formiralo. Na Krimu je uvek bio dominantan ruski jezik, ali ranije je bilo nekoliko škola u kojima se učilo na ukrajinskom i krimsko-tatarskom jeziku. Sada su ukinute.

"Ja sam kao studentkinja imala priliku da jednu godinu studiram u Moskvi", kaže Paola i dodaje: "Bilo je to 1989. Uhvatila sam poslednji voz pred pad Berlinskog zida. Nekako me atmosfera na Krimu i među ljudima podseća na to komunističko vreme. U Sovjetskom Savezu ljudi su stalno čekali da se nešto desi, da vide šta im je činiti. Tako je sad ovde."

Na povratku upadamo u popodnevnu gužvu. Artem vozi, cima, pretiče kolone, ali nas bezbedno vraća u Koktebel i dovozi do hotela. Zahvaljujem mu se u Serenino i svoje ime na očajnom ruskom. Artem sa osmehom uzvraća: "Svi Krimski Tatari pozdravljaju Srbiju."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---