Privatizacija PKB-a >

Država protiv države

Daleko od toga da je privatizacija PKB-a bila "za primer" – ima tu mnogo "zašto", na koje javnost nije dobila odgovore, a sva je prilika i da neće. Najpre, onako na prvu loptu, postavlja se pitanje zbog čega je PKB privatizovan na ovaj način – ucelo – a ne, na primer, tako što bi se isparcelisalo zemljište koje pripada kompaniji, pa prodavalo na parče. Ili, da se zasebno prodaju funkcionalno povezane celine. Međutim, ono što je mnogo problematičnije u privatizaciji PKB-a jeste unošenje državnog zemljišta u imovinu kompanije "ispod žita"

U petak, 14. septembra Ministarstvo privrede proglasilo je Al Dahru iz Iriga za kupca PKB-a (ponuđena i prihvaćena cena bila je 105,055 miliona evra), a na tu cenu će – neposredno pre uvođenja kupca u posed – biti dodata cena stada u tom trenutku.

Odbornička grupa "Savez za Srbiju" u beogradskoj skupštini zatražila je "hitno poništavanje tendera" jer smatra "da je namešten i da će imovina kombinata biti prodata po ceni koja je četiri puta manja od realne".

U javnosti je moglo da se čuje još mnogo kritika – da je Al Dahra kupila PKB da bi od poljoprivrednog pravila gradsko građevinsko zemljište i potom ga prodavala "na parče" po mnogo većoj ceni od one po kojoj ga je kupila, da je tender problematičan jer je imao samo jednog učesnika, da zemlja ne sme da se prodaje jer je "jedini resurs koji beskonačno traje", da nije trebalo da se prodaje imovina, već celo pravno lice, da radnici na taj način neće moći da prenesu nijedno stečeno pravo kod novog poslodavca, odnosno, da prestaje da im važi kolektivni ugovor, dosadašnji minuli rad, regres...

Takođe, kritikovana je činjenica da Al Dahra treba da zadrži 1000 od ukupno 1700 radnika, kao i da je u obavezi da zadrži isto poslovanje kompanije samo tri godine.

Jedan od glavnih zagovornika teze da PKB uopšte nije trebalo privatizovati jeste Dragan Đilas, lider Saveza za promene i nekadašnji gradonačelnik Beograda od 2008 do 2013. godine.

"Prodaja prirodnih resursa – rudnih bogatstava, zemljišta i vode je ugrožavanje nacionalnih interesa. Svako ko dobije vlast na izborima, dobio je pravo da tim i ostalim resursima raspolaže, ali ne i da ih otuđi. Kako će bilo koja vlada sutra upravljati Srbijom, razvijati je, kada ne bude imala mogućnost raspolaganja onim što predstavlja njen najveći potencijal i bogatstvo? Pa, nije još pre mnogo mnogo decenija izmišljen pojam koncesije da ako nemate dovoljno sredstava za ulaganje, prepustite na određeno vreme drugima korišćenje tih resursa kako bi se ekonomski razvijali, ali u isto vreme i sačuvate u svom vlasništvu ono što pripada državi, tj. njenim građanima", kaže Đilas za "Vreme".

On dodaje da – s obzirom da je prodata samo imovina PKB-a – u cenu nije ukalkulisan profit budućeg vlasnika, odnosno potencijal biznisa: "Sama imovina vredi mnogo više nego što je procena 209 miliona evra. Hektar zemljišta u ovom delu Srbije trenutno se plaća 15-20 hiljada evra i ta cena će rasti što se lako vidi kad se pogledaju cene u zemljama EU. Ono što dodatno i sada diže cenu hektara jeste 70km kanala za navodnjavanje, ali i mnogo važnija činjenica da je u pitanju zemljište u komadu. Svi koji se bave ovim poslom znaju da je u Srbiji skoro nemoguće naći 100 ha u komadu, a kamoli skoro 20.000 ha na jednom mestu. To cenu zemljišta diže nekoliko puta u odnosu na običan hektar. Na to treba dodati sve ostalo što PKB ima – mehanizaciju, naučne laboratorije, farme, silose za pšenicu, suncokret, soju i kukuruz, fabriku stočne hrane, fabriku za doradu semena, centar za reprodukciju stoke i dobićete cenu mnogostruko veću samo kad je imovina u pitanju. Zar neko zaista misli da su vrednost i potencijal Aerodroma Beograd veći nego PKB-a, a vlast se hvali da je za aerodrom dobila 1,46 milijardi evra i to za koncesiju na 30 godina? Pa, što tu nisu prodali samo zgradu, toranj, pistu i aerodromsko zemljište, nego su cenu odredili na osnovu potencijala biznisa", pita Đilas.

ŠTA JE PRODATO: Međutim, kakvu je to kompaniju za 105 miliona evra kupila Al Dahra, čija je direktorka Jelena Sandić? Prema finansijskom izveštaju za 2017. godinu, PKB je imao neto gubitak od 18 miliona evra, odnosno ukupno 40 miliona evra u poslednje tri godine (2015–2017). Takođe, 2017. bila je "rekordna" kada je reč o poslovanju PKB-a, s obzirom da je gubitak iz poslovanja bio čak 12,3 miliona evra (poslovni rashodi bili su za toliko manji od poslovnih prihoda) – najgori rezultat još od 2010. godine.

Ujedno, PKB je u izuzetno nezavidnom stanju i kada je reč o obavezama. Obrtna imovina (30 miliona evra) gotovo je dvostruko manja od kratkoročnih obaveza (57,8 miliona evra), što kompaniju neprestano tera da podiže nove (nepovoljne) kratkoročne kredite za izmirivanje kratkoročnih obaveza. Ili, kako piše u izveštaju o poslovanju kompanije za 2017. godinu:

"Likvidna kratkoročna sredstva pokrivaju svega 5,61 odsto kratkoročnih obaveza, a koeficijent likvidnosti govori da su kratkoročne obaveze skoro 18 puta veće od likvidnih kratkoročnih sredstava, što znači da će preduzeće i u buduće biti primorano da koristi kratkoročne, a samim tim i nepovoljne kredite."

Ujedno, Vlada je svojim zaključkom preporučila nadležnim državnim organima "da ne izdaju naloge za blokadu računa, odnosno ne sprovode postupak naplate svojih potraživanja, kao i da povuku sredstva obezbeđenja koja dospevaju na naplatu" prema PKB-u.

S obzirom da je na prodaju otišla samo imovina PKB-a (poljoprivredno zemljište, građevinski objekti, zalihe i vlasništvo u zavisnim preduzećima), pretpostavka je da će dugovi – po modelu Železare iz Smedereva – otići građanima na naplatu. Prema podacima iz izveštaja o poslovanju za 2017, neto dugovanje grupe na kraju prošle godine (ukupne obaveze bez kapitala, umanjene za gotovinske ekvivalente i gotovinu) iznosilo je 13,6 milijardi dinara, odnosno oko 115 miliona evra.

Ako pogledamo poslovanje kompanije od 2010. naovamo, vidimo konstantan minus u milionima evra. Formalno, PKB je u periodu 2011–2013. ostvarivao neto dobit, ali samo zahvaljujući velikim otpisima obaveza od strane države, koji se vode kao prihodi firme: nominalno, dobit PKB-a u te tri godine bila je 23,6 miliona evra, ali su istovremeno otpisane obaveze u iznosu od 62 miliona evra. Ukupno, ne računajući ovakve knjigovodstvene "prihode" u ove tri godine, u periodu od 2010. do 2017. PKB je imao neto gubitak od 116,8 miliona evra, odnosno prosečan gubitak od 14,6 miliona evra godišnje.

"Sedamnaest hiljada hektara mora da pravi minimum 500 evra neto dobiti po hektaru, a ljudi prave i po 1000 evra. A PKB, hajde da uzmemo da su malo nesposobniji, mora da ima bar 7,5 miliona evra čistog profita godišnje. Pritom, oni imaju i govedarstvo, to je dodatni prihod ako znaš da radiš. A njihovi rezultati su katastrofalni", kaže za "Vreme" Goran Ješić, nekadašnji potpredsednik Vlade Vojvodine i pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

PROCENA VREDNOSTI: Očigledno je iz prethodnih podataka da je poslovanje PKB-a već niz godina neodrživo, uprkos izvesnom poboljšanju u poslovanju u periodu 2011–2013 (neophodno, mada nedovoljno smanjenje broja zaposlenih, povećanje poslovnih prihoda). Međutim, daleko od toga da je privatizacija PKB-a bila "za primer" – ima tu mnogo "zašto", na koje javnost nije dobila odgovore, a sva je prilika i da neće.

Najpre, onako na prvu loptu, postavlja se pitanje zbog čega je PKB privatizovan na ovaj način – ucelo – a ne, na primer, tako što bi se isparcelisalo zemljište koje pripada kompaniji, pa prodavalo na parče. Ili, da se zasebno prodaju funkcionalno povezane celine.

Tako, tokom 2015. raspisan je javni poziv za prodaju kompanije PKB, gde je procenjena vrednost 17.677 hektara zemljišta, građevinskih objekata, opreme i svih zavisnih kompanija 303,9 miliona evra. Početna cena bila je 155 miliona, a uslovi za potencijalnog kupca bili su da je registrovan za obavljanje poljoprivredne proizvodnje (uzgoj muznih krava), te da je u poslednjoj poslovnoj godini ostvario prihod od poljoprivredne delatnosti od najmanje 50 miliona evra. Ta prodaja nije uspela, a privatizacioni savetnik bila je kompanija Dilojt.

Na ovoj poslednjoj – uspeloj – prodaji, vrednost 16.785 hektara zemljišta – dakle, oko 900 hektara manje nego prilikom prve prodaje – procenjena je na 208,5 miliona evra, odnosno, za 94 miliona evra manje. Nije jasno otkud ovoliki pad cene – ako je samo zbog tih 900 hektara, to bi značilo da je svaki taj hektar vredeo 106.000 evra. Početna cena je bila 104,6 miliona evra, a privatizacioni savetnik ponovo je bio Dilojt, koji se jedini javio na konkurs za savetnika.

Između ova dva kruga privatizacije nije samo smanjena cena preduzeća, nego je i znatno pooštren uslov za potencijalnog kupca: morao je da samostalno ili na konsolidovanom nivou ostvari prihod od najmanje 400 miliona evra u poslednjoj poslovnoj godini. Ovime su praktično iz igre izbačeni domaći privrednici.

Još je u 2013. PKB izdvojio poljoprivredno zemljište koje će prodati kompaniji u kojoj bi Al Dahra imala 80 odsto vlasništva (ostalih 20 bilo bi vlasništvo Republike Srbije). Ova prodaja zemljišta PKB-a bio je samo deo predugovora u vezi sa projektom investicionog ulaganja u poljoprivredu između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a po tom predugovoru PKB bi prodao 2.329 hektara u okviru gazdinstva "7. juli" u Surčinu za ukupno 28 miliona evra, odnosno za 12.000 evra po hektaru.

Međutim, od cele ove priče sa Al Dahrom (tada) nije bilo ništa, to zemljište "7. jula" se "vuklo" po finansijskim izveštajima, pa je na kraju 2014. "prestalo opravdano verovanje da će do završetka posla doći".

Ovako, sada je Al Dahri prodato 16.785 hektara za oko 105 miliona evra, odnosno za nešto iznad 6200 evra po hektaru, ne računajući zgrade i opremu.

Stoga, bilo je prirodno da se Dilojtu, između ostalih, upute sledeća pitanja: U čemu su se razlikovali saveti Dilojta u ondašnjoj, neuspeloj, i sadašnjoj, uspeloj privatizaciji PKB, te zbog čega Dilojt nije (a prema obavljenoj privatizaciji se može zaključiti da nije) predložio drugačiji privatizacioni model, po kojem bi se zemljište isparcelisalo i prodalo "u delovima", jer je izvesno da bi država tako dobila znatno veći novac?

Iz službe za marketing i komunikacije Dilojta odgovorili su da nemaju ovlašćenja da daju komentare za svoje projekte.

ZEMLJIŠTE: Ono što je mnogo problematičnije u privatizaciji PKB-a jeste unošenje državnog zemljišta u imovinu kompanije "ispod žita". Naime, iz finansijskog izveštaja za 2015. godinu saznajemo da je PKB uknjižio državnu zemlju, koju je koristio, kao sopstvenu imovinu, odnosno, konvertovao ga iz prava korišćenja u pravo svojine. Po tom osnovu, vrednost nekretnina, postrojenja i opreme PKB-a na kraju 2015. uvećala se za oko 28,5 milijardi dinara, odnosno za 234,1 milion evra po kursu s kraja 2015. godine. Na taj način je "izigran" zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji striktno propisuje način na koji se može otuđiti poljoprivredno zemljište u državnoj svojini.

"Vreme" je došlo u posed zanimljivog dokumenta – Zaključka Vlade Srbije od 18. decembra 2015. godine (broj 731-13724/2015) u kome piše da je "Vlada saglasna da Državno pravobranilaštvo ne pokreće upravne sporove, odnosno da odustane od tužbi za pokretanje upravnih sporova protiv konačnih akata Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture kojima je odlučeno o upisu prava svojine ‘PKB Korporacije’ a.d. Beograd na nepokretnostima koje su, u skladu sa Sporazumom zaključenim između Republike Srbije, Grada Beograda, Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i Poljoprivredne korporacije Beograd evidentirane kao imovina koja je u vlasništvu tog privrednog društva."

Dakle, u prevodu, država kaže Pravobranilaštvu – koje bi trebalo da štiti imovinska prava i interese države – da "ne čačka" mnogo taj upis državnog zemljišta kao imovine kompanije PKB.

Zaključak je donet na predlog Ministarstva privrede (tada je ministar bio Željko Sertić), a potpisao ga je tadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Inače, ovaj zaključak ne može se naći na sajtu Vlade Srbije, odnosno, iz nekog razloga nije javni dokument.

"Vreme" je uputilo pitanja Ministarstvu privrede – zašto je ministarstvo predložilo Vladi da donese ovaj zaključak, zašto je tražilo da Pravobranilaštvo "ne pokreće upravne sporove, odnosno da odustane od tužbi za pokretanje upravnih sporova", te da li je država oštećena na ovaj način, s obzirom da je kompaniji PKB poklonjeno državno zemljište u vrednosti većoj od 28 milijardi dinara, a da je sada cela imovina kompanije, uključujući to zemljište, prodata za nešto više od 12 milijardi dinara?

Do zaključenja broja odgovori iz ministarstva nisu stigli.

Takođe, "Vreme" je uputilo pitanja i Državnom pravobranilaštvu – da li je i kako Pravobranilaštvo reagovalo na prodaju kompanije PKB, da li je reagovalo na preknjižavanje, odnosno konverziju zemljišta iz državne svojine u svojinu kompanije PKB tokom 2015. godine i šta je sve preduzelo Pravobranilaštvo da zaštiti imovinska prava i interese države u vezi sa PKB-om?

Iz Pravobranilaštva je rečeno da je zastupnica koja vodi ovaj predmet na putu, da se vraća sledeće nedelje, te da će "Vreme" svakako dobiti odgovore na ova pitanja.

"SISTEMSKA ZLOUPOTREBA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA": Prema rečima Gorana Ješića, u slučaju PKB-a postoji "krivično delo u trajanju, koje potiče od vlade Mirka Cvetkovića".

"Državno zemljište, u skladu sa zakonom o poljoprivrednom zemljištu, mora da se stavi na raspolaganje na licitaciju pripadajućim opštinama. To je rađeno jedino tamo gde je PKB imao zemljište na teritoriji AP Vojvodine. Na primer, gde je PKB imao zemljište u opštini Zrenjanin, oni su raspisivali to zemljište koje je državno i davali ga na licitaciju, PKB se žalio, a mi smo kao drugostepeni organ odbijali te žalbe, bez obzira što je Đilas bio gradonačelnik. Sve ostalo državno zemljište su sve vreme držali uzurpirano, bez naknade. Cena zakupa tog zemljišta, u zavisnosti od lokacije, nije manja od 300 evra po hektaru. Od toga 30 odsto pripada Republici Srbiji, 30 odsto AP Vojvodini i 40 odsto lokalnoj samoupravi. Tu je direktno oštećen budžet Srbije, budžet lokalnih samouprava i budžet AP Vojvodine, za zemljište koje je u AP Vojvodini", objašnjava Ješić šta se zbivalo pre 2012. godine.

"Nije prvi put da SNS radi zloupotrebu sa poljoprivrednim zemljištem, ovo je treći sistemski put. Prvi je bio Al Ravafed. Potom, tu je onaj čuveni zakon pravljen za Tenisa, sada je tu i PKB. Kako obavezati Al Dahru da se bavi delatnošću u onom obimu koji želi prodavac? Oni će da se bave poljoprivredom u nekom obimu, a ostalo će da pretvore u gradsko građevinsko zemljište i da uzmu pare. To je lako uraditi, odlukom Skupštine Beograda promeni se planska dokumentacija i promeni se zemljište – potrebne su dve sednice za to. I to nije sporno, ali Beograd je morao da zaštiti svoje interese. To je strateška stvar, da imaš to gradsko građevinsko zemljište. Trebalo je Beograd da se pojavi i kaže – mi ćemo od države da otkupimo tamo gde planiramo da se razvijamo u narednih 30 godina. Zašto bi Beograd sve to napuštao za "tepsiju ribe"? Država i Beograd se nisu zaštitili ni po jednom osnovu. Korist će da izvuče taj koji će da menja plan Beograda, a Al Dahra će tih 100 miliona da vrati za dve godine. To državno zemljište, koje su sada morali da izuzmu, morali su da stave na licitaciju, u kojoj je i PKB mogao da učestvuje. A onda je Vučićeva vlada to državno zemljište prebacila da bude deo kapitala preduzeća. Ni po jednom zakonu to ne može da se uradi. Postoje dve odluke vlade Mirka Cvetkovića, gde oni faktički suspenduju zakon i fundamentalno oštećuju budžet zbog nepostojanja licitacije tog državnog zemljišta i oštećuju male farmere koji bi to licitirali. A onda je SNS vlada debelo prekršila zakon i upisala to državno zemljište u osnovni kapital firme", kaže Ješić.

Nekadašnji pokrajinski sekretar za poljoprivredu ističe da je PKB pravljen da funkcioniše u drugačijem obliku ekonomije.

"Priča da PKB hrani Beograd je važila do 1987-88. Svaki grad je imao svoju mlekaru, u Sremu nije moglo da se kupi mleko PKB-a ili iz Novog Sada, jer je postojala mitrovačka mlekara koja je snabdevala Srem mlekom, jogurtom i pavlakom. Bio je potpuno drugačiji oblik ekonomije. I kako je promenjen ekonomski oblik, to više nije moglo da funkcioniše. Danas, na zapadnoj hemisferi, hrana prosečno putuje 2200 kilometara do stola potrošača, a prosečan prinos PKB-a je u svakoj kulturi koju radi dramatično niži od bilo kog ozbiljnog seljaka u Inđiji", zaključuje Ješić.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---