SREĆA, SREĆA, RADOST: ZORAN RADOJČIĆ I SINIŠA MALI

---

Bila je dovoljna izjava investitora da su dvojica radnika koja su poginula radeći na Beogradu na vodi bila obučena i opremljena, pa da se na ovu tragediju stavi tačka. Ali ovo stado beogradsko, mi ovce koje činimo građane Beograda, imamo pravo da znamo kako su stradali ovako obučeni i ovako opremljeni radnici. Kako su ipak pali i poginuli? Da li su imali sigurnosne pojaseve sa kopčama? Da li su te kopče bile vezane za sigurne oslonce? Kako im je i šta puklo pod nogama? Kakva je na tom mestu bila sigurnosna ograda

U mrak Tamnog Vilajeta otišla su i dva mlada života, dvojica građevinskih radnika koji su betonirali nešto – negde – na ivici betonske ploče na 22. spratu stambenog objekta na gradilištu Beograda na vodi. Menadžment kompanije koja gradi saopštio je da su bili obučeni i opremljeni. Tačka.

Pravo da kažu samo tu jednu rečenicu i stave tačku daje im član Ugovora koji je naša država potpisala sa samo jednim privatnim licem iz Arapskih Emirata kojim mu se garantuje da za njegovo gradilište neće važiti zakoni države Srbije i to na čitavih 110 hektara, i za čitava 2 miliona kvadratnih metara izgrađenog prostora i za svih narednih 30 godina koliko mu je dozvoljeno da ovde gradi. On će biti van dometa zakona Republike Srbije. On će imati pravo da gde god želi istakne natpis "PRIVATNI POSED" i da to znači zabranu i za nadležna ministarstva, i za Inspekciju rada, i za medije i za sve one koji pokušaju da objasne javnosti pod kojim okolnostima se ova nesreća dogodila, i to ovoj javnosti za čiju dobrobit – kako kažu – i grade sve to u Savskom amfiteatru ovog raspamećenog i uništenog grada.

MILION PITANJA BEZ ODGOVORA: I kao da taj bezočni postupak investitora nije dovoljan u meri nepoštovanja žrtava, nego je bila potrebna i dodatna zaštita sa najvišeg mesta, poređenjem sa američkim peračima prozora i njihovim pogibijama. Kada na sve to dođe i nedavna začuđujuće nedostojna i zapanjujuće snishodljiva i apsolutno skandalozna ZAHVALNOST ministra rada investitoru, izrečena na skupštinskom zasedanju (ona me je i podstakla da napišem ovaj tekst), onda postane jasno da to tamo što se radi na Savi nije samo sveta krava već nešto više od toga.

Ali ovo stado beogradsko, mi ovce koje činimo građane Beograda, imamo pravo da znamo kako su stradali ovako obučeni i ovako opremljeni radnici. Kako su ipak pali i poginuli? Da li su imali sigurnosne pojaseve sa kopčama? Da li su te kopče bile vezane za sigurne oslonce? Kako im je i šta puklo pod nogama? Kakva je na tom mestu bila sigurnosna ograda?

Ima tu milion pitanja na koja javnost ima pravo da sazna istinu. Na tako ozbiljnom gradilištu jedne višespratnice, i to kod jednog respektabilnog inostranog izvođača radova, postoje vrlo razrađene procedure i odgovornosti koje se dnevno prate, zapisuju i proveravaju od strane nadzora. Zašto se sve to odjednom proglašava tajnom? Ko se tu štiti i zašto? Treba li sprečiti da se tako nešto ne ponovi, a nažalost se ponavlja i to prečesto?

GRAD SIŠAO SA UMA: I tako Tamni Vilajet nastavlja da uspešno krije svoje tajne. Krio je od javnosti kada je postavljao kamene temeljce, krio se tramvajima od javnosti kada je potpisivao Ugovor i nastavlja da krije svoje tajne. Tako još uvek krije preostalih 200 stranica ugovora koje su ostale neprevedene na srpski jezik; još uvek krije svoje "kompletne idiote" iz Hercegovačke ulice; još uvek krije koliko i čijeg novca je do sada utrošeno na tom gradilištu gde se nemilice betoniralo blato Bare Venecije; još uvek se krije ono najvažnije – koliko će to sve skupa koštati Srbiju da bi dobila ta svoja bedna 32 procenta vlasništva dok o svemu odlučuje jedan arapski preduzimač kome je dato 68 procenata vlasništva i uz to mu potpuno besplatno ustupljeno najvrednije centralno gradsko zemljište i na njemu proglašena EKSTERITORIJALNOST.

Kada se sve ovo zna, onda ne čudi ni tako ishitrena selidba Glavne železničke stanice iz centra grada na periferiju – u Prokop koji još uvek nema ni prilaze ni staničnu zgradu – niti išta od onoga što treba da ima jedna glavna gradska železnička stanica. Tamo je još uvek gradilište i još dugo će biti gradilište. Međutim, to nije smetalo ministarki saobraćaja i čega još da se naruga građanima putnicima da od Prokopa do centra ima samo jedan kilometar – vazdušnom linijom. Pa da li su ljudi ptice? Ne treba da čudi ni to šta se dešava i sa Glavnom autobuskom stanicom, koja je takođe u procesu selidbe i kojoj sada zidaju nekakve privremene objekte dok konačno i nju ne presele na periferiju, gde nije ni počela da se zida nova autobuska stanica na Novom Beogradu.

Samo na primeru ova dva ključna gradska saobraćajna čvora i količine maltretiranja građana njihovim iseljavanjem iz centra grada, Beograd pokazuje da je konačno SIŠAO S UMA. Ne treba da čudi ni hitno iseljavanje nesrećnih vojnih lica i njihovih porodica iz hotela "Bristol", jer je i on – Ugovorom – poklonjen onom istom arapskom privatnom preduzimaču.

Ne treba da čudi ni onakvo spektakularno otvaranje jedne obične stambene zgrade, uz šampanjac i veselje, gde šest lica preseca jednu crvenu traku a šef projekta im čuva leđa i svečano izjavljuje kako je to bila njihova "Pobeda na prvom takmičenju na vodi". Pobeda izvojevana ubedljivo nad građanima Beograda.

Ne treba da čudi ni kompletno uništenje gradske železničke teretne pruge kojom su do sada prevoženi zapaljivi materijali oko Kalemegdana za Topčider, a za koju nije napravljena alternativa, pa će sada teretni vozovi od Pančeva ići do Novog Sada, preći će Dunav pa natrag u Topčider i dalje.

Ne treba da čudi ni kada 16-oro bravara sa brenerima iseče dve stare lokomotive istorijske vrednosti i ukrade ih iz Muzeja Železnice i tako obesmisli dalje postojanje tog Muzeja.

Ali treba da čudi da je vlast ostala nema na sva upozorenja struke da će zbog ovog i ovakvog projekta Beograda na vodi doći do svih ovih posledica i da će metastaze izbijati na sve strane širom Beograda. Na sve to je još pre tri godine dobronamerno ukazala Akademija arhitekture Srbije u svojim deklaracijama i javnim nastupima svojih članova.

Bezbroj puta je ukazano na slične primere u Evropi pa je naročito istican primer Hamburga koji gradi po obimu sličan projekat na reci Elbi, ali gradi isključivo objekte javne namene – Filharmoniju, muzeje, biblioteke, univerzitete – a ne stambene zgrade. Za sve te objekte grad raspisuje međunarodne urbanističko-arhitektonske konkurse. Ono što je najvažnije – sve se odvija transparentno i uz učešće građana koji se svakodnevno posebnim biltenima obaveštavaju o svim detaljima. Tako građani Hamburga i građani Nemačke znaju sve o tome gde i kako se troši njihov novac.

A kod nas, mi još uvek ne znamo ni ko je izradio maketu ni po čijem planu se tamo razmeštaju objekti koji se grade. U Ugovoru stoji da arapski preduzimač nema obavezu da poštuje prethodni Master plan već može po svojoj želji da razmešta koje god objekte hoće i gde hoće, a na kraju će naša strana izraditi plan postojećeg stanja. Postoji li nešto slično u svetu.

P.S.

Grafit sa beogradskog zida kaže "Nemamo demokratiju, uzmite nešto sa roštilja", a doskorašnji glavni promoter Beograda na vodi – sada udomljen u Vladi Srbije – da je "zlatno doba kod nas već počelo". Bruto društveni proizvod nam raste maltene najbrže u Evropi. Jedino nam ne kažu da li to postižemo proizvodnjom i izvozom papaka ili proizvodnjom i izvozom helikoptera. Ali mi znamo odgovor i da nam ne kažu.

P.S. plus

Kažu nam da u Beogradu nikada do sada nije bila veća gradnja – šteta što je uglavnom divlja. Još veća šteta je što baš sada Beograd nema gradonačelnika, već samo jednog dečijeg urologa koji tvrdi da je baš on gradonačelnik – a nije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---