Vrat od stakla

Pozorište >

Dan bezbednosti, kulturni praznik

U pet prvih oktobarskih dana, čak tri važne i signifikantne beogradske premijere: Vrat od stakla, Ničiji sin i Balkanski špijun; i jedan zajednički "tajni" sastojak koji ih povezuje

I mnogi koji nikada nisu ništa Krležino pročitali znaju za onu njegovu rezigniranu, od kojekoga već bezbroj puta variranu i prežvakanu misao (koja je utoliko odavno depersonalizovana i gotovo deautorizovana, pa je postala nekom vrstom opšte svojine): "Sačuvaj me bože srpskoga junaštva i hrvatske kulture". Slovence u tom kontekstu Gromovnik sa Gvozda nije spominjao, no jedino Slovenci u ovom delu sveta imaju pravi pravcati kulturni praznik, koji je oficijelni, državni neradni dan: još od vremena socijalizma, Slovenci za 8. februar, Prešernov dan, ostaju kod kuće. Možda ne bi bilo loše da Srbija (a bogme i Hrvatska) takođe dobije kulturni praznik. U redu, ali koji? Autor ovog teksta predlaže 13. maj, nekadašnji Dan bezbednosti (u SFRJ). Zašto baš taj? Pa, toliko je relevantnih kulturnih i umetničkih referenci koje se tiču famozne UDBE, u svim njenim alotropskim modifikacijama od Postanka do današnjih dana, da nekako ispada da je neiskorenjiva Služba, i sve što je prati, jedna od ključnih, i pri tome svevremenih kulturnih referenci, čiji značaj ne bledi ni duboko u XXI veku. Evo, u prvih su se jedva pet oktobarskih dana u beogradskim pozorištima sabile i zgusnule čak tri pozorišne premijere – od kojih jedna praizvedba – u kojima Služba, njeni javni akteri, tajni saradnici i svakovrsne žrtve, predstavljaju manje ili više okosnicu priče, ili u najmanju ruku važan tematsko-motivski rukavac. Pri tome, sve su tri priče savremene, dešavaju se danas i ovde (ili u komšiluku). Tu se, na toj čvorovićevskoj tački ukrštanja ("A za Dan bezbednosti ako me se sete, sete...") njihova srodnost uglavnom i završava, ali nismo mogli da ne primetimo ovu zgodnu, bizarnu, a verovatno i znakovitu podudarnost.

Dugih se sedam godina čekalo na novi "pravi" komad Biljane Srbljanović, još od "Bicikla" (jer Mali mi je ovaj grob odbijamo da ozbiljno shvatimo, to je suvišna aberacija, kao Metal Machine Music u opusu Lou Reeda); Vrat od stakla u Jugoslovenskom je dramskom pozorištu postavio Jagoš Marković – što je, valja priznati, bio razlog za izvesnu strepnju, pošto su u međuvremenu odrasle već nekolike generacije pozorišnih gledalaca koje nikada nisu imale prilike da lično vide neku gledljivu predstavu ovog reditelja, nego su samo od starijih slušale o tome da je i takvih predstava kadgod bilo. Čitanje komada pre odgledane predstave tu je strepnju samo pojačalo: auh, šta li će od ovoga uopšte ostati kad prođe kroz Jagoševu odlično podmazanu mašinu za tobožnju karnevalizaciju a zapravo iritantnu banalizaciju? Pa, čak je i jedan Pirandelo nedužan poginuo u tom kontraalhemijskom procesu, a o Nušiću da i ne govorimo! Srećom, reditelj ovaj put nije preterivao u kreativnosti, nego je razložno pustio komad da na sceni demonstrira svoje realne mogućnosti – doduše, i nedostatke – pa kako bude. Inherentne slabosti komada nije ispeglao, niti bi to trebalo u ovakvoj prigodi od bilo koga očekivati, ali nije, bogme, ništa bitno ni pokvario. Predstavu je ostvario bez velikih režijskih uzleta, na zanat i na rutinu, isturivši u prvi plan autorkin glas i glumačke kreacije. A njega, za budući Dan kulture ako se sete – sete...

Šalu na stranu. Vrat od stakla pripada onom magistralnom, zapravo jedino važnom (ali, to uopšte nije malo, naprotiv!) toku Biljaninog dramskog pisma koji možemo, po njenom ranom i sjajnom komadu, nazvati porodične priče: gotovo sve dobro, važno i ključno što je napisala nahodi se prilično čvrsto i duboko unutar tih koordinata, od njenih prvih dvaju komada, pa do (i dalje nenadmašenih) Skakavaca, te Barbela i Nije smrt biciklo. Rizikujući da zapadnem u suvišno, pa možda i neprilično psihologizovanje, ne mogu se oteti (starom i istrajnom) dojmu da se njeni komadi mogu – dakako: ugrubo, pojednostavljeno – podeliti na one koji su progonjeni nečim što je se duboko intimno tiče i dotiče, te na one koji su nastajali više iz nekog "štrebersko"-aktivističkog poriva, zato što se autorki u datom momentu činilo da tako treba i da bi tako valjalo, zarad ovog ili onog "spoljnog" činioca. Dakako, ovi su potonji daleko slabiji. Čitajući Vrat od stakla, sa zadovoljstvom sam prepoznavao njegovu pripadnost prvom toku; gledajući ga, doduše, jasnije sam osetio ili lakše definisao nešto što me je proganjalo i tokom čitanja: ima tu, ipak, i još nečega, nečega starijeg... Pa da! Kao da gledaš Otvorena vrata (televizijski proto-sitcom iz devedesetih, za koji je mlada B. S. pisala scenario), ali oplemenjena u međuvremenu nataloženom bittersweet liričnom ironijom najfinije vrste; koja se, pak, bolje vidi u spisateljičinim napomenama i didaskalijama, nego u pozorišnom gledanju, lišenom te dimenzije.

Ova se, pak, scenska porodica sastoji od prevejane, zamajane, možda starački (ili svedobno, ipak) samožive alpha female (Jelisaveta Sablić), profesorke u penziji, večite šezdesetosmašice kojoj se vlastita uloga u "svetskoj revoluciji" čini groteskno važnijom nego što jeste, a koja se u današnjici pretvorila u "uticajnu tviterašicu" (da li samo ja umišljam da tu ima i dragocenog zrnceta autorkinog ironijskog samoodmaka?), dakle, u impersonalizaciju jalovosti bunta kao benigne korporativne zajebancije, pardon, zanimacije, njene udate (sjajna Vesna Trivalić) i neudate kćeri (tačna, možda na premijeri za nijansu još "podigrana" Anita Mančić) i njonjavog zeta komunalnog policajca koji bi da nekako prespava što veći deo sopstvenog života (Dragan Mićanović), te unuke (Milica Gojković) od svih i svega što je okružuje samoodbrambeno a ipak duboko nemoćno odmaknute generacijsko-kulturno-tehnološkom poluneprozirnom zavesom koja je, međutim, ni od čega neće sačuvati. Tu je i porodični advokat i "babin" švaler (neskladno, preterano šmirantski Irfan Mensur; ipak je jagošizam morao negde i na nečija usta da progovori, ili šta?), a u priču će se uplesti, u višnjikovskom maniru, i restitucijom vraćeni naslednik "pravog" vlasnika njihovog stana (vrlo dobar, savršeno odmeren Marko Janketić) i još neki, da ne zalazimo u sve rukavce priče odigrane u preko dva sata uglavnom rezonski potrošenog pozorišnog vremena. Priča o restituciji, o prinudnom raseljenju u socijalizmu stasale građanske klase koju će odmeniti njena, hm, epohalna prethodnica motivski dosta podseća na Tri zime Tene Štivičić (što joj po sebi nije ni vrlina ni mana). No, sve je to naposletku samo posledica: pravi ključ rastakanja porodice zapretan je mnogo dublje, i neposredno je povezan sa međusobnim izdajama o kojima se predugo ćutalo, od babine višegodišnje saradnje sa "Udbom" (dakako iznuđene, jer "takvo je bilo vreme") i potkazivanja najbližih (koje razjeda i rastače narativ autoheroizacije) pa do zetove uloge u pozivanju i odvođenju ljudi u rat, čak i sopstvenog brata. Ispod tanušne paučine porodičnih veza i lojalnosti – u kojoj svakako ima mesta i za ljubav, ali i ona je krhka u sudaru s htonskim silama Istorije – zjape ponori Ništavila mnogo strašnijeg od puke neminovnosti smrti; taj zjap Biljana Srbljanović odlično oseća i dobro ga dopričava, čime zaslužuje i da joj se "oproste" slabija mesta, nekolike prebanalne dosetke i tome slično. Publika će voleti ovu predstavu, mada joj se nije podilazilo preko mere: voleće pre svega taj dobar razmer ironijskog i melanholičnog, tu mutnjikavu vodicu epohe u kojoj se svi kupamo, čuj kupamo, zaronjeni u nju provodimo svoje živote.

Mate Matišić u poslednjih je dvadesetak godina možda i vodeći hrvatski dramski pisac, no iz nekih razloga nije, za razliku od nekih drugih, bio naročito (ili uopšte) prisutan na pozorišnim scenama u Srbiji. Ima u tome i toga što on nije poznat iz jugoslovenskih vremena (kao Šnajder, Brešan, Gavran...), ali nisu to ni, recimo, Tena Štivičić ili Ivor Martinić, pa su ovde uveliko "usvojeni". No, čini se da je nakon senzacionalnog uspeha gostovanja zagrebačkog HNK-a na Sterijinom pozorju sa Matišićevim Ljudima od voska došao trenutak kada će ovaj pisac napokon biti "izvezen" preko Batrovaca. I, evo ga: Beogradsko dramsko pozorište postavilo je komad Ničiji sin – s velikim uspehom igran u Hrvatskoj, i s bitno manjim uspehom ekranizovan – u režiji mladog Marka Misirače. Matišić je pomalo čudan svat, smatran je u javnosti (a možda se i sam smatra) nekom vrstom svetonazornog konzervativca, "nacionalno" i katolički orijentisanog, ali kad sedne za radni sto da piše skoro uvek tako nekako ispadne da najviše iznervira i najdublje isprovocira upravo "domoljube" i (turbo)katolike... Da je bar komunjara i Jugoslaven još bi mu se i moglo halaliti "udaranje na svetinje" (to jest, ništa se drugo ne bi ni očekivalo), ali ovako, sto mu muka... Kao kad biste zamislili Sinišu Kovačevića koji nikada nije izašao (bar ne udesno) iz faze Svetog Save. Kako god, Ničiji sin, deo vrlo uspešne trilogije komada koji se sasvim lako mogu igrati zasebno, kroz lucidno provetravanje poslovičnog haosa porodičnih mikrokosmosa propituje neke od utemeljiteljskih mitova savremene Hrvatske, te solidnost stubova na kojima je ona nastala – a naročito solidnost tzv. ljudskog materijala. U porodičnom domu nekadašnjeg političkog robijaša (i još nekadašnjijeg člana SKJ...) koji je svoj ranije proskribovani "hrvatski nacionalizam" nakon raspada Jugoslavije unovčio u visok društveni položaj i ugled, a namera mu je da se popne još više – pri čemu se neće libiti ni podmuklog udaranja na masovni sentiment u vidu (zlo)upotrebe tragedije vlastitog sina, ratnog invalida – iznenada se pojavljuje stanoviti Simo, opskurni i beskrupulozni mutljaroš, nekadašnji zatvorski čuvar (i kako ime jasno signalizuje – Srbin) koji je bivšeg robijaša tobože tetošio i čuvao ga od gore pogibelji, pa bi sada, kada su se uloge i položaji u društvu tako drastično promenili, da mu se uzvrati usluga, može i u kešu... Simo je naizgled snishodljiv, ali kad naiđe na otpor otkriće svoje karte: uceniće domaćina kompromitujućim materijalom o njemu, koji uključuje i njegovu saradnju s jugoslovenskom – a šta drugo nego – "Udbom". Bio bi to neslavan kraj karijere autostilizovanog hrvatskog martira, ali to nije još ni po jada: pokazaće se da se Simo, dok je "martir" robijao, vrlo intimno družio s njegovom ženom, pa će se ispostaviti i da je on zapravo biološki otac sinu sumnjivog domoljuba, što će reći da je mladić koji je izgubio noge za hrvatsku stvar – polusrbin... Što će u njemu, pak, ionako odavno načetom, gotovo istrošenom, izazvati identitetsku i svaku drugu pometnju kakva se ne može sanirati, barem ne ako ste naučeni da živite samo unutar sistema vrednosti u kojem vlada tzv. identitarni teror. Simo će skončati mrtav i tajno sahranjen, ali to neće rešiti problem tročlane familije sklone truležnom raspadanju, naprotiv... Sve bi možda moglo da zvuči kao komedija zabune da istorijska potka priče nije tako beznadno krvava, da ulozi nisu tako visoki, a ljudi tako sitni. U priči u kojoj, bar među očevima i materama, nema nedužnih i "dobrih", Matišić secira (k)varljivost ljudskih karaktera pred manjim i većim iskušenjima, i u tom je kontekstu njegova "hrvatska" priča zapravo univerzalna. Misirača predstavu postavlja prilično klasično, razgovetno i tačno, mada bi bilo bolje da se s glumcima malo više ili drugačije radilo, pa bi zaslužni bard (ne samo beogradskih nego bogme i zagrebačkih scena) i s razlogom pozdravljeni pozorišni povratnik Miodrag Krivokapić manje urlao i kad treba i kad ne treba, a Danica Ristovski ne bi... hm, ne, zaboravite, tu ne bi ništa pomoglo. Ostali su korektni unutar svojih zadanih koordinata, a predstava je vredna gledanja već i kao dobrodošlica piscu koji i s ove strane Bajakova i te kako ima šta da kaže.

Na kraju, ali nikako najmanje važno: kako bi pozorišni omaž Danu bezbednosti mogao da prođe bez Balkanskog špijuna Dušana Kovačevića? Tanja Mandić Rigonat poduhvatila se (u Narodnom pozorištu) "rekonstrukcije" ovog komada kroz njegovo osavremenjivanje, shvaćeno vrlo doslovno: ne dira se tu u sam komad – osim tamo gde se to baš ne može izbeći – nego se ovaj pažljivo rekontekstualizuje, to jest prenosi i "prevodi" u današnje vreme i okolnosti. Ono što pri tom transferu izostaje detalji su koji pripadaju manje-više ekskluzivno epohi u kojoj su narečena drama i film nastali, a ono čime se nužno nastale kaverne ispunjavaju jesu znakovi, jezik i običaji "novog doba". Tanjin Ilija Čvorović (vrlo siguran, moćan, a opet suptilan Ljubomir Bandović) nije "informbiroovac" koji drži Staljinovu sliku u podrumu, nego nekadašnji naivno-srčani i bezinteresni jugoslovenski patriota koji se isto tako nekritički prelevio u srpskog patriotu, tj. u "državotvorca" ovisnog o režimskoj propagandi, nabrušenog na neprijatelje revoluc... pardon, Otadžbine. Ideološki je predznak donekle promenjen (donekle, jer je i "posrbljeni" Ilija zakleti neprijatelj imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma i prozorljivi vidilac svakovrsnih belosve’ckih zavera; tu rediteljka mudro podvlači suštinu: svaki je ovdašnji autoritarizam nužno antizapadni, bilo da se ogrće "levom" ili "desnom" retorikom); Danica Čvorović (sjajna Nela Mihailović, kičma i duša ove predstave; scena Daničine žučne rasprave s ćerkom – Katarina Marković, dostojna partnerka – i njene apologije pomahnitalog Ilije vrhunac je predstave) ista je kakvu je znamo od onomad: apolitična, lojalna supružnica, koja će sopstveni zdrav razum spremno žrtvovati na oltaru slepe lojalnosti voljenom muškarcu. Brat Đura u rediteljskoj interpretaciji Tanje Mandić postao je sestra Đurđa zvana Đura, koju namerno kabasto i četvrtasto igra Dušanka Stojanović Glid; travestijska dosetka s transformacijom Đure u Đurđu idejno je zanimljiva, između ostalog zato što naglašava da ni ideološka paranoja, ni autoritarnost i njemu primereno nasilje, ni ksenofobija ni uostalom sam patrijarhat nipošto nisu ekskluzivno muško vlasništvo, ali scenskim ovaploćenjem te ideje nismo bog zna šta dobili, za razliku npr. od antologijske travestije Gospođe ministarke u izvedbi Gorana Jevtića. Podstanar Jakovljević, povratnik iz imperijalističkog Pariza, (pre)mladi je Milutin Milošević; njegova relativna mladost opravdana je činjenicom da se radi o momku koji je potkraj devedesetih zbrisao iz poludele Miloševićeve Srbije, ali nam ta postavka i dalje malo škripi, Milošević je dobar i tačan, ali nedostaje nam rezigniranost i gorka, praštajuća pomirenost sa zavičajnim ludostima i toksičnim paranojama u izvedbi nekoga kao što je bio Bora Todorović, nedostaje nam taj gorki talog iskustva koji to lice u toj dobi emanira...

Zadatak koji je sebi rediteljka postavila bio je blizak "nemogućoj misiji": kako preseliti Balkanskog špijuna u novi vek, a ne izneveriti ga ni u jednom iole bitnom smislu, pogledu, toku, rukavcu. U tome je u velikoj meri uspela, a to što su najupečatljiviji delovi predstave mahom oni momenti koji su nam poznati i iz izvornih inkarnacija Balkanskog špijuna nije nedostatak ovog tumačenja i izvođenja nego samo još jedna potvrda trajne snage jezgra ovog komada, ali i neprolaznosti kulturno-političke patologije kojom se njen pisac pozabavio (godinama pre nego što će, avaj, i sam pomalo postati njen deo).

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---