Intervju – Bojana Denić, izdavačica i prevoditeljka >

Otklon od kulinarskog

"Danas nemamo profesionalne čitače u izdavačkim kućama koji bi sistematski pratili neku književnost, tako da je normalno što prevodioci oblikuju jednu scenu, oni su često i urednici"

Kada bi stranac koji o Srbiji ne zna ništa procenjivao zemlju po izdavačkoj sceni, pomislio bi da je stigao u jedan od književnih rajeva, a ne u zapuštenu i iscrpljenu zemlju. Izdavačke kuće, međutim, ne samo da preživljavaju – pri čemu ne mislimo na velike izdavače poput "Lagune", ili etablirane (i sjajne) poput "Geopoetike", "Booke", "Clia", "Fabrike knjiga", "Derete" – već svako malo, kao naročito otporne pečurke koje niču za vreme kiselih, razornih kiša gluposti, dobijemo male, žilave izdavače kojih se ne bi postidele ni velike kulture. "Radni sto" Bojane Denić, vrhunske prevoditeljke s nemačkog, jedna je od tih kuća. Posebna dragocenost je to što je "Radni sto" usredsređen pre svega na istočnonemačku književnost (kao što je, recimo, "Nojzac" Relje Dražića iz Novog Sada okrenut austrijskoj književnosti), čime dobijamo produbljeno poznavanje jednog segmenta druge kulture. Do sada su se pojavile knjige Hajnera Milera, Klemensa Majera, Elfride Jelinek a uskoro nas, pored Milerovih drama, očekuje i jedan skrajnuti nemački klasik (ako se tako može reći) Volfgang Hilbig.

"VREME": Zašto istočnonemačka književnost?

BOJANA DENIĆ: Zato što je višeslojnija, zaokruženija, problematičnija, kompleksnija. Pogledajte samo veliki roman Volfganga Kepena Golubovi u travi, u fantastičnom prevodu Aleksandre Bajazetov ("Fabrika knjiga"). To je kao poezija u prozi. Gust, impresionistički roman. U otprilike isto vreme kada piše Kepen, stvara i Volfgang Hilbig. U njegovoj prozi, u zbirci priča San pravednika, koja će se uskoro pojaviti, vidite svu muku života iza Zida. Čovek je radio kao ložač u rudniku. U to vreme su se donosile programske političke odluke, pa pisci moraju malo da rade, a radnici malo da pišu. (I Hajner Miler je tako završio u kombinatu.) Ali kada je Hilbig počeo da objavljuje odjednom se sudario s cenzurom. Istočnonemačka književnost proističe iz velike muke, iz krize. Ali kao da je upravo kriza proizvodila sva ta fantastična dela. Kaže Hajner Miler na jednom mestu: svi govore kako su rđave prilike za pozorište, kako ništa ne valja, kriza je, ali pozorište jeste kriza. Hilbig je rođen neposredno po početku Drugog svetskog rata u onome što će postati Istočna Nemačka. Odrasta u provinciji u gradu Mojzelvicu pedeset kilometara od Lajpciga, na njegovim prašnjavim, nepopločanim ulicama, i taj grad postaje junak njegove proze. Rano počinje da piše i dugo mu je bilo potrebno da se saživi sa ulogom pisca. Zbog upečatljivih iskustava s alkoholom pronalazimo kod Hilbiga nešto od delirijuma iz Jerofejevljevog Moskva-Petuški, ili Laurijevog Pod vulkanom. Tu je, naravno, i paranoja. Paranoja Štazi, gde se ne zna da li je paranoičan on, pisac, ili su paranoični njegovi likovi. Zato Kapenove Golubove i Hilbigov San pravednika, možda, treba čitati odjednom.

Neko vreme činilo nam se da iz Nemačke ne dolaze dovoljno uzbudljive knjige. A onda s novom generacijom prevoditeljki i prevodilaca upoznajemo novi talas nemačke književnosti.

Ne mislim da to ima veze s generacijom. Naprosto prošlo je dovoljno vremena od kraja Drugog rata, prošlo je dovoljno vremena od šezdesetih godina, i od pada Zida, dovoljno da imamo neku vrstu distance s koje sve to može da se posmatra. Iz perspektive Jugoslavije činilo nam se da znamo, pa nam nije bilo previše zanimljivo. Ali pokazalo se da su nijanse mnogo dublje i značajnije nego što smo mislili. Uostalom, upravo zbog distance čini mi se da mi danas bolje shvatamo i samu Jugoslaviju nego što smo je onda shvatali.

Vi ste i prevoditeljka. Kakav je udeo prevodilaca u oblikovanju izdavačke scene? Čini se većim nego što je bio ranije.

Pa da, puno se toga promenilo. Pogledajte neku tadašnju istočnonemačku izdavačku kuću sa, na primer, produkcijom od 360 naslova knjiga godišnje. Na tih 360 knjiga sa ogromnim tiražima imamo 100 urednika, što znači da svaki urednik radi, otprilike, tri knjige godišnje. U malim sredinama poput naše, međutim, odgovornosti su se preplele. Danas, recimo, nemamo profesionalne čitače u izdavačkim kućama koji bi sistematski pratili neku književnost, tako da je normalno što prevodioci oblikuju jednu scenu, oni su često i urednici.

Zašto prevodite? To i nije baš unosno zanimanje, kao ni vođenje izdavačke kuće.

Mislim da sam u privilegovanom položaju jer volim to što radim. Ako ne bih prevodila, i to baš ono što smatram vrednim prevođenja, onda bi mi bilo svejedno, radila bih bilo šta. Kancelarija, banka, trafika... šta god. Kod mene je lako. Ovaj bi moj pristup Breht nazvao "otklon od kulinarskog", otklon od puke zabave, od književnosti za plažu. Uostalom, i osnovala sam izdavačku kuću da bih radila ono što volim i što smatram vrednim.

Prevođenje je najlepše i najteže zanimanje na svetu. Kao prevoditeljka umem da sanjam grešku. Tada se probudim, otvorim mesto u tekstu koje sam sanjala i zaista vidim grešku. A čitala sam tekst tog dana i prešla preko tih reči, to nije bila greška, nisam je videla. Ali ono podsvesno pokazalo mi je mesto gde je svest napravila kiks. Koliko god mi verovali da vladamo tekstom, zapravo je obratno: tekst vlada nama. To nam pokazuje ono nesvesno. I ne samo da vlada: tekst je totalitaran. Sve vreme s tekstom vodiš neku vrstu hladnog rata. Teror, represija. Tekst je diktator. U njemu nema ničeg demokratskog. Tekst uvek nastoji da te svlada i nadvlada, da te potčini svom značenju, svojoj jednoznačnosti. A onda ti, kao, pružaš otpor. Prevođenje je borba. Prevodeći nastojiš da se izboriš za jedno od značenja teksta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---