Intervju – Đorđe Milosavljević, scenarista >

Drama olako upotrebljenih najtežih reči

"Glavni sukob jeste između konzervatizma i tradicije na jednoj i liberalizma i modernosti na drugoj strani. Obe strane smatraju da ona suprotna ne treba da postoji, ona treba ili da se prikloni, ili da nestane. To sukob održava živim i danas, a verujem da će tako biti još dugo"

Prva epizoda RTS-ove serije Koreni emitovana 21. oktobra bila je najgledaniji televizijski sadržaj tog dana sa 1,800.000 gledalaca, a naredne (do sada je emitovano pet od deset epizoda) dostizale su do dva miliona gledalaca. Razlozi ovolike popularnosti su brojni: pre svega istoimeni roman Dobrice Ćosića po kome je Đorđe Milosavljević napisao scenario, zatim Žarko Laušević, ali i ostali glumci, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović, Nenad Jezdić, Dara Džokić, Bojan Žirović, Goran Šušljik, Radoje Čupić, a svakako i sad vrlo intrigantna i bitna priča o raslojavanju Srbije s kraja 19. veka.

O Đorđu Milosavljeviću (1969) priča se da nema nijedan scenario "na čekanju", što on ne negira. Korenima je prethodio, takođe ove godine, scenario za film Izgrednici za koji je dobio nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, a to je inače treća ovakva nagrada u Milosavljevićevoj biografiji, kao i nagradu na ovogodišnjem Festu. Izbor scenarija koja je pre toga napisao bio bi za serije – Čizmaši, Vere i zavere, Sva ta ravnica, Jagodići, Budva na pjenu od mora, za filmove – Neprijatelj, Ples u tami, Ustanička ulica, Konji vrani, Jesen stiže, dunjo moja, Apsolutnih sto, Nebeska udica; za filmove koje je i režirao – Točkovi, Mehanizam, Ringeraja. Milosavljević je autor dramskih tekstova, dva romana, piše scenarija za stripove i profesor je Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

"VREME": Na špicama savremenih zapadnih filmskih i televizijskih produkcija često piše da su nastale po književnom predlošku. Kod nas, do pre tri godine kad su snimljeni Čizmaši i Vere i zavere po romanima Dragoslava Mihailovića i Aleksandra Tišme, odnosno po vašim scenarijima, godinama unazad niko nije ni pokušao da ekranizuje neko književno delo. Znam da je precizan odgovor nemoguć, ali ipak – zašto?

ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ: Spomenuo bih i film i seriju po romanima Gordane Kuić Miris kiše na Balkanu i Cvat lipe na Balkanu, koji su, što se mene tiče, bili prve scenarističke adaptacije. Adaptacija književnog dela podrazumeva produkciju koja je ogranizovana, osmišljena i planska. To između ostalog znači da producent pre svega treba da ponudi ugovor, reguliše autorska prava oko romana, angažuje scenaristu... A kod nas su se filmski i televizijski projekti predugo razvijali stihijski ili iz incidenata. Rad na filmskim projektima vrlo često počinjao bi od ad hoc ocene "ovo bi publika volela" ili "za ovo bi mogla da se nađu sredstva na konkursu". Naravno da ovakva logika postoji i prilikom adaptacije književnih dela, ali je nužna i mnogo bolja organizacija celog procesa.

Koreni Dobrice Ćosića se, između ostalog, bave političkim sukobima koji dovode do porodičnog i narodnog raskola. Zašto je baš sad snimljena serija po tom romanu?

Koreni su adaptirani za pozorište, ali su od televizije ili filma uvek bili dosta daleko. To svakako ima veze i sa javnim angažmanom Dobrice Ćosića, protivnicima pa i neprijateljima koje je za života imao, zbog čega njegova dela u Jugoslaviji nisu imala pravu filmsku ili televizijsku perspektivu. Drugi razlog tiče se samih Korena – na neki način, ovaj roman čekao je televizijsku seriju. U vreme kad sam pisao adaptaciju, čuo sam komentare u stilu – nema tu dovoljno radnje za televizijsku seriju. A upravo je suprotno, dramska složenost Korena, u kojima prošlost priče iz 1822. objašnjava sadašnjost priče iz 1892, zahteva vreme i tretman vremena kakav može da ponudi samo savremena televizijska serija.

I Koreni su dokazali da ovdašnja publika nove naslove ne dočekuje blagonaklono, već tražeći grešku i nedostatke. Kako to tumačite?

Postoji jedna posebno izoštrena kritička vizura prema RTS-u, a pošto se radi o javnom servisu, ona se time može i razumeti i pravdati. Činjenica je da kritička vizura nije ni približno tako oštra kad je reč o igranom programu na drugim televizijama – valjda je publika prosto zadovoljna što privatne televizije nude i takav program a ne beskrajne rijaliti besmislenosti. I Koreni su bili izloženi oštroj, koncentrisanoj pažnji i lovu na greške – sećam se da je neki gledalac prve epizode tražio u nekom kadru antene, koje, uzgred, tamo i nisu bile. Ipak, kvalitet serije uspeo je da preovlada tu vrstu gledalačke strogosti i preokrene situaciju u korist Korena.

Mogli ste da izbegnete polemiku izazvanu pominjanjem stranačkih odrednica u prvoj epizodi. Zašto niste?

Situacija sa famoznom replikom je takva da kako god da se odlučite, neko može da vas prozove. Ako je reč "naprednjak" u replici, dežurni moralni arbitri reći će da se šlihtate vladajućoj partiji. Ako je pak izbacite, reći će da je se plašite. Drugim rečima, premeravanje prema stranačkim aršinima je neizbežno, ako postoji želja za tim, a kod nas, očigledno, takva želja postoji uvek. Ja sam se kao scenarista odlučio za najjednostavnije rešenje – u scenariju je replika identična onoj iz poslednjeg izdanja romana, odnosno, "naprednjak" jeste u napisanoj replici. Kako je već objasnio u svom autorskom tekstu, reditelj je odlučio da ovo razreši drugačije i uskladi repliku sa ostatkom teksta. Naravno da sam ovo potpuno podržao, pogotovu jer je bilo očigledno da je polemiku posle prve epizode nadahnula misao "da kolegama crkne krava" – na sreću, ona je živa, zdrava i izuzetno vitalna.

Ko je kome neprijatelj u Prerovu kao metafori Srbije?

Glavni sukob jeste između konzervativizma i tradicije na jednoj, liberalizma i modernosti na drugoj strani. A glavno gorivo takvog sukoba jeste potpuna isključivost, nepomirljivost. Obe strane smatraju da ona suprotna ne treba da postoji, ona treba ili da se prikloni, ili da nestane. To sukob održava živim i danas, a verujem da će tako biti još dugo. Ta društvena nesreća Srbije jeste razlog što Koreni nisu ništa izgubili na svojoj aktuelnosti od 1954, kad je roman objavljen, pa do danas.

Šta hoće Aćim, glavni junak Korena? Šta bi ga učinilo zadovoljnim? Svet u kome bi sve bilo po njegovom i u kome bi on bio glavni?

On je vaspitavan da postane patrijarh apsolutnog autoriteta, nalik onome koji je imao hajduk Vasilije, prvi muž njegove majke, koga nikad nije upoznao, ali je odrastao slušajući o njemu. On smatra da je jedini ispravan svet onaj u kome je on i koren i stablo – grane mogu da rastu samo iz njega i u skladu sa njim. Ipak, u Aćimovu odbranu – on naslućuje da nešto nije sasvim u redu sa takvim viđenjem sveta, i kad Vukašin dobije decu, shvata, iako to ne želi da prizna, da ta deca njemu ne duguju ništa.

Aćim ne želi da prepusti imanje svom starijem sinu Đorđu. Kaže "ne želim da mrem dok ne potrošim sve imanje". Od čega da žive njegovi unuci koje žarko želi?

Drama Korena jeste drama olako upotrebljenih najtežih reči. Da je Đorđe pitao Aćima od čega će živeti oni koji će te nastaviti, ovaj bi mu odgovorio ili da ga nije briga, ili da ne treba ni da žive mimo njega. Ali, Aćim to ne misli zaista – u porodičnoj drami kakva je ova, te teške reči se potežu i upotrebljavaju strasno, u žaru trenutka kad je bitno samo nadjačati i pokoriti. Sutradan se, naravno, misli trezvenije – inače bi život bio nemoguć.

Aćim se pomiri sa Čakarancem, političkim neprijateljem, da bi ga sutradan ubio. Kakvi smo to ljudi? Svi mi, kao narod? Ili bi pitanje trebalo ograničiti samo na one koji nas predvode?

Aćim se nije ni pomirio s Čakarancem, on je u stvari samo sebi obezbeđivao dobru odbranu od optužbi za Čakarančevo ubistvo koje je planirao već tu, u sceni navodnog mirenja. Aćim je političar, poslanik, radikal – on ne bira sredstva kad su ugroženi ili poljuljani njegov politički integritet i moć. U tom smislu, on jeste predstavnik klase predvodnika. A mi ostali smo ili među onim nesrećnicima koje će Aćim pozvati da se u Prerovu sukobe sa naoružanom vojskom, ili smo sa vojskom koja će pucati na narod naoružan psovkama. Ili pak imamo sreće da se ne nalazimo u Prerovu u tom trenutku.

"Ja radim, a moj otac priča", rečenica je koju izgovori Đorđe i jedna je od mnogih mudrih definicija odnosa i današnje Srbije.

Ne bih da parodiram ovu situaciju, ali ona jeste nekako arhetipski srpska. Da se ista scena dešava sedamdesetih godina prošlog veka, sin bi se žalio na devalvaciju i nestašicu, a otac pričao kako je nosio pušku u svetskom ratu i čekao da mu legne boračka penzija. Da se dešava danas, sin bi se žalio na uslove rada kod privatnika, a otac pričao sa koliko je muka stekao nacionalnu penziju.

U Korenima su, barem do sad, političari negativno ocenjeni. "Politika je jalova hajdučija", kaže Đorđe. "Nikad se u Srbiji ne radi o narodu i njegovoj slobodi", kaže učitelj Andra. Ove replike nisu u saglasju sa slikom koju sugerišu aktuelni političari.

Nije reč samo o aktuelnim političarima, već o političarima uopšte. Njima je u opisu posla serijska proizvodnja floskula, pa između ostalih i onih o slobodi i narodu. Mi volimo da mislimo da smo kao građanstvo i kao birači pametniji, mada u stvari mi očekujemo, pozdravljamo i glasamo za takve floskule. Možemo da se ljutimo koliko hoćemo, kakav narod, takvi i političari.

"Zar da nam janjičar bude predsednik?", pita Aćim. I danas se ljudi za rukovodeća mesta biraju iz grupe istomišljenika, iako živimo u državi demokratskog uređenja. Šta to znači? Da bez obzira na uređenje živimo onako kako odluči jedan čovek?

Aćim u stvari ne odlučuje ništa, on se zapravo bori za pravo Prerovaca da sami biraju svog predsednika. Aćim mnogo greši u Korenima, ali je u ovoj stvari u pravu. Prerovci treba da izaberu svog predsednika, on ne treba da im se dodeljuje po nalogu iz Beograda. Paradoksalno, situaciju u kojoj je Aćim u pravu napraviće najtragičnije posledice po ljude koji ga slede. Druga je stvar što bez obzira da li se odluke donose u Beogradu ili Prerovu, opet odlučuje jedan čovek, kralj Milan ili Aćim Katić.

Dobrica Ćosić je Korene napisao 1954. godine, na početku prosperiteta jugoslovenskog socijalizma, i dobio "Ninovu" nagradu. Da li je, u kontekstu današnjeg sputavanja slobode stvaralaštva, ono vreme zaista bilo vreme diktature mišljenja?

Ne bih precenjivao slobodu izražavanja u 1954. godini. Koreni su psihološka drama smeštena u Srbiji tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka – mislim da je zato tom romanu bilo "dopušteno" da vrlo otvoreno priča o ljudima i političkim prilikama. Pola veka kasnije, mi u Korenima prepoznajemo poruke koje se tiču i nas danas, ali ne verujem da je u vreme kad je objavljen roman on posmatran kao komentar jedne društvene stvarnosti u stalnoj krizi. Sloboda stvaralaštva je oduvek i u svakom vremenu bila sputana – bilo očekivanjima da se o nečem piše, bilo očekivanjima da se neke teme zaobiđu.

Smatrali ste da film Čarape kralja Petra ne zaslužuje podršku FCS-a, suprotno od drugih kolega iz komisije koja je ocenjivala projekte kandidovane na konkursu za sufinansiranje. Da li ste u tome videli primer nadmoći političkog nad stručnim mišljenjem?

Smatrao sam, a isto mislim i danas, da je na tom konkursu bilo scenarija koji su nedvosmisleno bili bolji. Naravno da drugi ne moraju da se slože sa vama, ali je celu furtutmu oko tog konkursa izazvao pak kolega koji je preko noći i bez ikakvog objašnjenja promenio svoj glas i time odredio rezultat konkursa. On se srećno izvukao iz cele polemike, a kolega Vojnov, predsednik komisije, i ja smo potom morali da sušimo usta objašnjavajući situaciju. Mislim da bi ovo pitanje trebalo da bude upućeno pomenutom članu komisije, on bi na njega najtačnije mogao da odgovori. A kako je komisija svoj posao svakako završila, ja mogu samo da se nadam da je izabrani scenario u međuvremenu razvijen i uobličen na pravi način.

Da li kriza scenarija zaista postoji ili smo skloni takvim ocenama zbog jednog primera, na primer serije Nemanjići?

Priče o krizi scenarija pamtim još iz vremena kad sam se prvi put zainteresovao za filmski scenario, dakle, iz osamdesetih godina prošlog veka. Sarajevski "Sineast" i zagrebačka "Filmska kultura" dosta su pisali o tome. Kriza scenarija apsolutno ne postoji – postoji samo kriza sredstava koja se u scenario ulažu. Pisanje scenarija zahteva najvredniji resurs koji bilo koji čovek ima, vreme. Za pisanje filmskog ili televizijskog scenarija potrebno je pola godine, nekad i mnogo više – a postoje ljudi koji se bave filmom i televizijom, i koji još uvek očekuju da im u ruke prosto doleprša fenomenalan tekst koji će oni potom realizovati. Srećom pa se polako gubi naivna vera da će nam plodne i uhranjene zlatne koke tek tako sedati u krilo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---