Teret

FAF 2018 >

Od tereta... do tereta... do tereta

O Teretu, Speleonautu i Najlepšoj zemlji na svetu – domaćim filmovima Festivala autorskog filma

Kako ne dobace baš svi novi srpski filmovi do redovne bioskopske distribucije ili to postignu za značajnim zaostatkom u odnosu na festivalska prikazivanja, a kako su ovdašnji filmski festivali ionako na sebe preuzeli značajan deo tog parabioskopskog života filmova, i aktuelno izdanje Festivala autorskog filma zgodna je prilika da izvagamo domete nekolicine novih srpskih filmskih ostvarenja.

Nimalo neočekivano, najviše pažnje pobudio je konačan dolazak filma Teret Ognjena Glavonića pred domaću publiku. Podsećamo, reč je o ostvarenju koje je u danima međunarodne premijere a u sklopu zvaničnog festivalskog programa "Petnaest dana autora" Kanskog filmskog festivala izazvao u Srbiji pozornost dela medija i javnosti zbog toga što Srbiju na tako referentnoj filmskoj smotri predstavlja film koji govori o zločinima srpskih snaga nad Albancima tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine, a uz to filma čiji je nastanak potpomognut državnim sredstvima, odnosno, novcem ovdašnjih građana.

Ostavimo li po strani par finesa u vidu referentnih tačaka ovlaš posejanih prvenstveno na početku (poput scene sa podelom rasporeda vožnje), Teret bezmalo čitavim svojim tokom protiče u tonu implicitnog, odnosno nedorečenog ili neizrečenog. Imajući to u vidu, mirne se (kritičarske) duše može ustvrditi da Glavonić na tom planu postiže očito samozacrtanu poentu i dovoljno vešto tka priču o rastućoj težini enigmatičnog tereta u danima mraka i naoko dalekih strahota. Ne sme se zaboraviti ni važan utisak – da je Teret očito nastao iz snažnih i proživljenih stvaralačkih/ideoloških/svetonazorskih motiva, što svakako nije epitet koji se može izreći za baš svaki iole recentan srpski film.

Teret je izdanak tokom poslednjih desetak godina aktuelnog arthouse filmskog izraza oličenog prvenstveno u i dalje znakovitoj sintagmi slow cinema; narečeni izraz se pokazao kao sasvim prikladno stilsko (pa i žanrovsko) ruho za priču do ove mere uronjenu u enigmatičnost i implicitnost. U skladu sa tim, ovde su donete i raznorodne autorske odluke – počev od glume hrvatskog i regionalnog arthouse superstara, Leona Lučeva, preko ritma i načina izlaganja, opšte atmosfere i dominatnog tona, pa sve do snimateljskih rešenja gde se, uz podosta krupnih kadrova i usporenih pokreta kamera, direktorka fotografije Tamara Krstevski odlučila za sivkaste tonove i prigušen kolorit saobrazan nadolazećoj tami u koju stupa glavni junak i koja okružuje ove krajeve u datom istorijskom trenutku. Može se konstatovati da je značajna stilska odrednica Tereta i svojevrsni underplay u gotovo svakom aspektu ovog ostvarenja, a što je možda najočiglednije u pristupu i konkretnoj glumačkoj kreaciji iskusnog Lučeva, koji se ovde znalački borio sa osamom u kadru, pomenutim nedorečenostima, prazninama i tišinama.

Teret odlikuje i brzo uočljiv naturalizam, dok se rediteljevo insistiranje na bespogovornom verizmu kao krovnom estetskom pristupu može dovesti u vezu sa njegovim dosadašnjim učinkom na polju dokumentarnog filma (Dubina dva, Živan pravi pank festival). Tome valja dodati i estetizaciju koja budi asocijaciju na ono što znamo kao prepoznatljive stileme geografski nešto udaljenijeg turskog reditelja Nurija Bilgea Džejana (Zimski san, Bilo jednom u Anadoliji). S druge strane, ovaj Glavonićev film daje nešto povoda i za štambilj road movie-ja, ali u ovom konkretnom slučaju u potpunosti lišenog žanrovske profilisanosti u striktnijem smislu tog pojma (pomenimo i posve slučajnu sličnost zapleta i motiva žanrovski ipak određenijeg filma Priceless Bena Smolbouna).

Teret najsnažniji utisak ostavlja u delu u kom glavni junak pokupi mladog autostopera, i tu dolazi do izvrsne međusobne komplementarnosti između zatomljene grubosti Lučevljevog lika i nanovo eterične pojave i glume mladog Pavla Čemerikića (znanog po vrsnoj ulozi u odličnom Ničijem detetu Vuka Ršumovića). Na drugom tasu, pak, ima prostora i za izvesne zamerke; naime, kako se podosta toga u slučaju ovog filma da (od)braniti kao legitiman autorski izbor, odveć brzo i lako postaje upadljivo da rediteljevo insistiranje na zahvatu po kom u određenim trenucima glavna narativna nit biva prekinuta i naoko dopunjena odstupanjima van zacrtane linije (interludija na svadbi, u kafani, radionici, pokraj reke, na rubu kruga garnizona...), ipak zalazi u nepotrebnu repetitivnost, pa i manir čije su dobrobiti po film u celini upitne. Ipak, da zabune ne bude, sameravano sa kinoestetskih tačaka gledišta, Teret je sasvim uspeo film, što potvrđuje dug niz međunarodnih festivalskih odličja, a što će uskoro moći da provere i posetioci ovo malo ovdašnjih bioskopa.

I Sonja Đekić, autorka zapaženog ostvarenja Kosma od pre nekoliko godina, u Speleonautu, svom novom dugometražnom dokumentarnom ostvarenju, takođe u Srbiji premijerno prikazanom upravo na Festivalu autorskog filma, bavi se motivom tereta, doduše, posve drugačije sorte. Glavni junak i krunsko nadahnuće za Speleonauta je krajem šezdesetih godina prošlog veka tridesetčetvorogodišnji Milutin Veljković, koji kreće na jugoistok Srbije sa namerom da provede 15 meseci u neuređenoj pećini Samar, dugačkoj oko dva kilometra, ali ne iz primarnog poriva da potuče rekord u podzemnom samovanju, nego iz želje da prodre dubinski u sredinu najsličniju vanzemaljskoj. Sonja Đekić ovde poentira već na prvom i okvirnom koraku – na tački odabira junaka i fokusa priče filma, jer Veljković na osnovu viđenog u Speleonautu odaje utisak istinski avanturističkog duha, uz to i intrigantno pogibeljnog, pa u neku ruku i autodestruktivnog.

Naravno, teško da bi Speleonaut, sveukupno gledano, uspeo i kvalitetan, pa i dokazivo osoben film, mogao da se nametne kao film vredan pažnje, gledalačkog vremena i svih potonjih i potencijalnih analiza da je udarni oslonac tek mudro i vešto obavljen izbor ključnog junaka i sa njim uvezane teme. Speleonaut uspeva da ispriča priču, da samoizabranu povest potcrta zanimljivim značenjskim implikacijama, gde je priču o jednom bizarnom poduhvatu moguće sa dovoljno povoda iščitavati i kao podsećanje na fluidnost ljudskog duha, na nemir kao polazište barem onih sklonijih rizicima, osobenim izborima i kontemplacijama bez opiljivog ćara. Osim toga, Speleonaut, posebno u svojoj prvoj, izrazito digresivnoj a opet i krajnje konsekventno dodatnim aspektima i nijansama isprepletanoj polovini, ukazuje i na sećanje na nekadašnji status Milutina Veljkovića kao svejugoslovenske pop-kulturne ikonične pojave (najupečatljivi doprinos tom segmentu filma daje Aleksandar Zograf, ovog proleća viđen u dokumentarnom filmu Poslednja avantura Kaktus Bate). Mora biti pohvaljen i snimateljski doprinos Pabla Ferra Živanovića, koji uspeva da na vizuelno ubedljiv način isprati sve sinkope i zaokrete na planu naracije i značenja, a posebno treba istaći učinak mlade Dore Filipović na konto raznovrsno i maestralno dizajniranog zvuka. Autorka Sonja Đekić čvrsto drži sve uzde tako višekrake i pipave priče, ponudivši posve drugačiju a ponovo ubedljivu emotivnost koju znamo iz Kosme, koja se, da podsetimo, bavila nevoljama i svakodnevicama radio-pregalaca i radijskih entuzijasta unutar zabata srpskih enklava na Kosovu i Metohiji.

Ovojesenje izdanje Festivala autorskog filma u Beogradu obeležila je svakako i domaća/nacionalna premijera novog filma neumornog i neustrašivog Želimira Žilnika; njegova Najlepša zemlja na svetu, dugometražni dokumentarni film sa snažnim primesama Žilniku tako drage i bliske dokufikcije, nanovo navodi na stari i postojani zaključak – Žilnik ostaje vodeće ime društveno angažovanog, polemičkog ali i subverzivnog filma na ovim i obližnjim prostorima. Autor je za ovu priliku u središte pažnje stavio nekoliko raznorodnih likova emigranata koji su se prebacili preko zidova Tvrđave Evrope (što ujedno jeste i naziv jednog od ranijih Žilnikovih filmova) i koji su među srećnicima koji su dobili pravo boravka (u ovom konkretnom slučaju) u Austriji. Najlepša zemlja na svetu, nastala kao koprodukcija Austrije, Hrvatske, Slovenije i Srbije, u znatnoj meri biva određena tom svojom pangeneracijskom fragmentarno-mozaičkom strukturom, kojom autor nastoji da u stotinu minuta prikaže što više relevantnog na izabranu temu.

U prvoj polovini filma to u manjoj meri uzima danak u vidu poteškoća u iznalaženju i pozicioniranju žiže priče, ali, srećom i po gledaoce i po temu, u drugoj polovini stvari dolaze na svoje mesto, kada očekivano razbarušena i nimalo prvoloptaška poenta stupi u skladnu rimu sa Žilnikovom duhovitošću, te vitalnošću i šarmom junaka ove povesti, uz podosta učinkovitih autorefrenci na filmove ovog autora (ponajpre na one iz proteklih trideset i kusur godina). S druge strane, Žilnik, doduše, sasvim očekivano, ni na trenutak ne zagazi na teritoriju ostrašćene i samodovoljne didaktičnosti niti rudimentarnog izraza reportažnih dokumentaraca, kakvih je bilo na stotine na temu emigrantske muke i fenomena migracija u ovih poslednjih nekoliko turobnih leta. Premda u aspektu emotivnosti Najlepša zemlja na svetu ostaje u zasenku izvanredne Destinacije Srbistan, nadoknađujući to, žustrom i intrigantnom polemikom i na temu težine novostečenih identiteta u kontekstu novih životnih, socioloških, kulturoloških i geografskih okolnosti, što najčešće ostaje daleko u dubini kadra većine drugih i tuđih priča koje se bave narečenim fenomenima migracije danas.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---