Roman – Deseti život >

Avala ponovo pada?

teofil pančić

Prvenac mlade Saše Savanović osvežavajuće je i obećavajuće otkriće, duboko uronjeno u "vajb" današnjeg Beograda, "zabavnog" lovišta predatorskog kapitalizma

Odmah smo se ubacile u neke priče. Nametljivo smo se smejale i podvriskivale, pomalo đuskale i pušile iako pušenje nije bilo dozvoljeno. Tu smo se i združile s nekim strancima, odlično se provode i baš im je drago što su večeras došli. Naravno, svi su kreativni i tu su da prikažu svoju i nauče o tuđoj kreativnosti. Gradom su bili naročito oduševljeni: naša beda ih je očaravala! Ipak očekivali su malo više egzotike, uzbuđenja. "Zaboravi na evropsko vreme..." pevali su. Prvi utisci: u grad su se slili u potocima, željni autohtonog, gladni neobičnosti, nenormalnosti, ružnoće, razmileli su se po ulicama, stanovima, klubovima, željni nečeg sirovog, stvarnog, od mesa, međutim u tom smislu nisu doživeli ništa do blaži fijasko. Za utehu ovo iskustvo je barem bilo jeftino – jeftina hrana, jeftini ljudi, jeftina zabava, jeftino piće i droga. Sve u svemu, bili su zadovoljni.

Čini se da savremena srpska proza, bar onaj njen najpropulzivniji i najuzbudljiviji deo, lakše hvata "vajb" današnjeg Berlina, Beča ili Londona nego, recimo, Beograda. Je li to zato što su mnogi od najboljih i najperspektivnijih u privremenoj ili trajnoj emigraciji, ili zato što je nekako "lakše" ukačiti duh vremena i mesta tamo negde, gde se gleda širom otvorenim i utiske upijajućim okom stranca, i gde imigrantske sudbine, same po sebi živopisne i (melo)dramske, nude preobilje literarnih mogućnosti? Kako god, čini se da Beograd uporno ostaje podzastupljen tamo gde bi ga trebalo biti najviše... A nova vremena i okolnosti vapiju za novim proznim izričajem, jer ovo odavno nisu varljivo idilična vremena iz Grlom u jagode, ni postnovotalasne osamdesete, ni mračne i pogibeljne devedesete, ovo je jedan novi svet koji zahteva nove poglede i nove postupke; na filmu se toga gdegde i nađe, pa i u pozorištu, i na televiziji (Jutro će promeniti sve?), ali u romanu... Tek se u poslednje vreme i tu nešto menja.

Saša Savanović (rođena u Novom Sadu 1986.) u debitantskom romanu Deseti život (Kontrast izdavaštvo) locira svoju protagonistkinju u grotlo današnjeg Beograda stisnutog, pa razmazanog, između patrijarhalno-malovaroške baze na kojoj je nikao, starograđanskog i socijalističkog moderniteta koji danas opstaju kao kulise na kojima počiva, "teškog nasleđa novije prošlosti", i agresivnog periferijskog kapitalizma u nasrtljivoj ekspanziji; ova potonja pošast guta ama baš sve jer je večito gladna i voli svaku vrstu hrane, uključujući sve navedeno u prethodnoj rečenici, ali uključujući – o, i te kako! – i sasvim up-to-date "životne stilove" urbanog hipsterskog sloja, za koji je globalni kapitalizam osmislio celu paletu proizvoda i usluga iz žanra "nonkonformističkog" "društveno (ekološki, rodno etc.) osvešćenog" i dakako "antikapitalističkog" potrošačkog asortimana. Ona radi u nevladinoj organizaciji, pomalo, zapravo sve više, joj se gadi i taj posao i svet koji se oko njega vrti, i taj jezik i ti rituali; na drugoj strani, teško da bi je neki drugačiji izbor zadovoljio, jer su dosegljive alternative još gore, čak i sasvim nezamislive. Tavoreći na labilnoj granici između mladosti i prve sredovečnosti, između lelujavosti ranog životnog doba u kojem ne samo da nemaš odgovore na većinu važnih pitanja o sebi i svetu (mada ti se nikada kao tada ne čini da ih sve znaš!) nego to niko od tebe ni ne očekuje, i postepenog odustajanja od romantične zablude kako ćeš u svetu izdubiti neku rupu za sebe kakvu niko još pre tebe nije pronašao, te posledičnog "utemeljivanja" u egzistencijalne modele koji će te po svoj prilici poklopiti za ostatak života, pa – šta izvučeš, izvukao si. Gotovo pa dnevnička/noćnička forma poslovnih sudara i lomova, noćnih lutanja u potrazi za prihvatljivo kvalitetnim zaboravom i nestabilne ljubavne priče-ponornice sa izvesnim Vinsentom, koji jeste i nije tu i jeste i nije stvaran, tmurne soc-proze porodičnog okvira za odrastanje, istovremeno je i odlično postavljen i potom vrlo zadovoljavajuće ispunjen okvir za portretiranje mesta (Beograda, Srbije, Balkana, Evrope...) i epohe, do granice uopštavajuće pretencioznosti ali vrlo retko preko nje. Drugim rečima, Saša Savanović piše roman koji je posve i na sasvim literarno opravdan i uverljiv način duboko uronjen u vreme i mesto, što ga pak ne čini ni na koji pogrešan način trivijalnim i "dnevnim"; naprotiv, čitajući ga, nametala mi se jedna paralela koja je, okej, možda i preterana, ali ne bih je ni odbacio bez temeljitijeg odvagivanja: da u ovom prvencu i u njegovoj protagonistkinji ima nečega, mnogo čega, od onog daha svežine i od one suverene uronjenosti u mesto i čas kakvi su krasili danas već kanonski prvenac Biljane Jovanović Pada Avala, a koji do dan-danas više i bolje govori o stanju duhova, ljudi i mesta sedamdesetih nego što bi to ikada moglo govoriti bilo šta što nije književnost, proza, ona od najprobranije sorte.

Jezik ovog romana, slojevitost, slikovitost, stilistička minucioznost bez napornog "cifranja" i diskurzivna energija koja s lakoćom trpi i inkorporira i lirske i ironijske ekskurze i još mnogo toga, te generalno izražajno bogatstvo, daleko pretežu nad sitnijim nedostacima, poput nepotrebnog povremenog zapadanja u nerazgovetnost ili izvesnih viškova koje je dodatni rad mogao da "ispegla". Dakle, sasvim ekstraordinaran debi koji nipošto ne bi trebalo propustiti, malo li je za jedan (književni) život? Za ostalih devet, videćemo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST