Tišina

Na Trgu kralja Milana u Nišu okupilo se pet, šest, sedam ili osam hiljada ljudi. Nije mnogo važno. Na protestu pod sloganom "Jedan od pet miliona", iza vodećeg transparenta "Pobunjeni gradovi", oko smetova nabacanog snega sa kojih se škljocalo telefonima, stajao je veliki broj ljudi.

Sa improvizovane bine koju ne vidim dopire muzika, neka Riblja čorba ili neka komercijalnija Ekatarina Velika, kao kroz vremeplov. U repertoar se, kao osveženje, umuvala i donedavno viralna numera "Barbara, the singing bot" (SevdahBaby), u narodu poznatija kao "Linč silovanje nasilje". Prilaze mi dve žene, prodaju bedževe, kažem "može" a da ne pitam šta, ko, kako i koliko, šta god i koliko god da je, treba uzeti. Pa valjda smo tu da budemo jedni od pet miliona, red je da to overimo nekako. Na bedžu piše "Hoćemo rampe, a ne novogodišnje lampe". Nisam baš sigurna o kakvim rampama se radi, ali dosledno kačim na jaknu taj zamalo skladni slogan. "Pa da vam krene", kaže žena dok mi vraća kusur, smeši se srdačno i saučesnički.

Muzika ubrzo prestaje, počinje obraćanje organizatora protesta, žamor se stišava, koncentrišemo se i napregnuto slušamo. Ozvučenje je, naravno, katastrofa. Ovo je ipak Niš, u Nišu je sve jedva i zamalo. Ali šta je, tu je. Načuljimo uši, po intonaciji i amplitudama emfatičnosti već ćemo prepoznati kad treba da tapšemo, kad da zviždimo a kad da vičemo "ua".

Nakon nekoliko uvodnih reči, gospođa za mikrofonom poziva na minut ćutanja. Aha, sad shvatam zašto rampe. Decembar u Nišu obeležila je teška saobraćajna nesreća, sudarili su se voz i autobus, zbog odsustva rampe na mestu ukrštanja kolovoza i pruge. Nakon građanskog protesta s jednim zahtevom – da se na tom mestu postavi rampa, nadležni su, naravno, ažurno reagovali. Rampu nije moguće postaviti odmah, to je ipak proces, ali zato su odaslali nešto nalik na čuvara da na narečenom mestu dežura i, po svoj prilici, obavezno odreaguje primeti li znake opasnosti. Nedokazano građanstvo, međutim, i dalje je nezadovoljno što nema rampe.

Nisu svi čuli poziv na minut ćutanja, tišina se širi od središta ka obodima mase, polako, u koncentričnim krugovima. Istrajava još poneka pištaljka u daljini. Baš u daljini. Osvrćem se oko sebe da vidim otprilike dokle se protežemo. Izdižem se na prste i gledam ka mostu i Tvrđavi, pogled mi prelazi preko stotina glava koje ćute.

Čini mi se da nikada neću zaboraviti taj minut. Za nekoliko hiljada ljudi koji su učestvovali u toj tišini, ona je bila dužno odavanje pošte žrtvama, gest koji je ljudski. Za mene, to je bilo nekoliko hiljada ljudi koji ćute, zajedno, unisono, horski, nekoliko hiljada ljudi na tom trgu i oko njega, po ulici i u parku, po šetalištu i na mostu. Pet, šest, sedam ili osam hiljada tela koja čine telo jedne tišine, kao stepa ili kao šuma, kao vojska. Na čitav minut složno su ukinuli svoje glasove, dok je grad oko njih slabašno vrveo, ne primećujući ih.

Uporedo s tom tišinom protezala se još jedna, razuđenija i rasprostranjenija tišina. U stanovima koji gledaju na Trg kralja Milana, u restauriranom hotelu Ambasador koji se sada zove nekako drugačije, u Pekari "Branković" iz koje dreči muzika, u privremeno blokiranom gradskom prevozu, u nizu zgrada u glavnoj ulici i u svim zgradama u svim ostalim ulicama. Telo te tišine čine glasovi i ćutanja svakodnevice, manje ili više tegobne, manje ili više oronule. To je samotna tišina imanja pametnijih posala ili proklamovanog odustajanja. Tišina onih što su protestovali nekad, i to ozbiljno, istinski, po devedeset i sto i više dana stajali su na ulicama posle radnog vremena, lupali u šerpe i neumorno zviždali. I dalje čuvaju pištaljke iz tog doba, eno im ih u podrumu, u kutijama s nekorišćenim alatom, tacnama i prstenjem. Jednom su izgarali, razočarali se, pa opet izgarali i najzad izgoreli, sad nek protestuje ko već hoće, nemaju ništa protiv, ali oni za to više nemaju snage.

Između te dve tišine zjapi obeshrabrujući jaz. Minut ćutanja se završava, ponovo se širi žamor, a nas nekoliko nezanemarljivih hiljada kreće u šetnju. Pokušavamo valjda da premostimo jaz, da izgradimo kakav-takav most preko njega i dočekamo još ponekog na ovoj strani, hrabreći ga da pređe iz svoje tišine u našu, jer naša je čvršća.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---