Intervju – Šarlota Rempling, glumica >

Hoću da živim ulogu, ne da je glumim

"Svakodnevica predstavlja izazov, ali ja to i želim zato što mi, u stvari, ne biramo ko smo, ali biramo način da se pomirimo sa osobom koja smo"

Na ovogodišnjem Berlinalu Šarloti Rempling, britanskoj filmskoj i pozorišnoj glumici, dodeljen je počasni Zlatni medved za životno delo. Pre četiri godine dobila je Srebrnog medveda za najbolju glumicu za nezaboravani performans u filmu 45 godina, a za ulogu Hane u istoimenom filmu, 2017. u Veneciji dobila je Volpi kup za najbolju glumicu.

Ova glumica ostvarila je više od sto uloga od kojih su mnoge nezaboravne, sve od Džordži, Noćnog portira, Sumraka bogova, preko Sećanja na zvezdanu prašinu, Aberdina i Bazena – da spomenemo samo neke. Tražena skoro kao na početku svoje dugačke karijere, ove i naredne godine Šarlota Rempling će se pojaviti u tri filma: Benedeta Pola Verhovena, Dolina bogova Leha Majevskog i Dina Denija Viljneva.

Mali okrugli sto Berlinala sa Šarlotom Rempling održan je u berlinskom hotelu Mandala, u apartmanu u kome joj iza leđa stoji štafelaj sa posterom programa "Homage", retrospektivi njenih filmova priređenoj u čast nagrade, što je čini nervoznom. "Ne moram baš sama sebi da zurim u leđa", kaže uz smeh i njen agent već pritrčava da skloni dotični poster. Prethodnog dana, "Vreme" je prisustvovalo njenom masterklasu talentima, koji je dobio sasvim drugačiji pravac i neprijatan ton zbog nepotrebne i neljubazne opaske moderatora da je "moralo biti teško odigrati ulogu u filmu 45 godina zato što je imala mnogo teksta". Glumica mu je blagim, ali odlučnim glasom odbrusila, što je izazvalo buru aplauza: "Kako uopšte možete da kažete tako nešto i zbog čega?" Zbog toga je moje prvo pitanje moralo da se dotakne teme hrabrosti.

"VREME": Kako ste postali neustrašivi?

ŠARLOTA REMPLING: Na koji način sam neustrašiva?

Bez obzira na pomenuti incident, iz dokumentarca o vašem životu se vidi da ste uvek radili ono što ste hteli. Da li ste ikada razmišljali o posledicama svojih postupaka?

Morate uvek razmišljati o posledicama i takođe morate da razumete koji će ishod vaši postupci izazvati jer oni utiču ne samo na vas već i na druge ljude. To je izbalansirana igra i ja jedino tako mogu da funkcionišem. Ne želim da uništavam ljudske umove ili živote, nego pokušavam da sagledam opštu sliku pre nego što donesem odluku. Ja previše razmišljam o svemu i to me nekada dovodi do izbezumljenja, ali kada dam zeleno svetlo nekom filmskom projektu, znam da će me moj um i instinkt, a u oba imam poverenja, izvesti na pravi put. Moraš verovati u sopstvenu sposobnost ne samo da paziš na sebe, nego i da znaš da se nosiš sa situacijom. Ako si sebičan i radiš po svome, onda filmska branša nije za tebe. Raditi na filmu podrazumeva interakciju sa ostalim ljudima, a ja sam timski igrač. Na snimanju smo okruženi jedni drugima, tako da moram da vodim računa o drugim ljudima.

Danas je teško proreći budućnost filma, pojavljuju se novi formati i novi načini distribucije. Šta je za vas film?

Razumeću promene tako što ću plivati sa trendovima. Sinuće mi o tome šta radim kada razumem plan. Ja film doživljavam kao izvor života. To je moj posao i moj način preživljavanja; ne mogu o tom aspektu da vodim računa pošto nisam ja ta koja odlučuje o promenama. Čovek mora da reskira, da isproba novo. Taj faktor rizika je nešto čega sam oduvek bila svesna i pomogao mi je da pristanem da radim u nekim projektima. Ni to čovek ne može da predvidi. Za mene mora postojati veza između glumačke uloge i mog života. Od svoje dvadesete godine stremila sam ka tome da živim ulogu, a ne da je glumim. Zbog takvog stava nemam ništa protiv velikih platformi poput Netfliksa. Dok god ima kvaliteta, dok god je priča dobra, ne vidim zašto se ne bi pokazivala i na takav način, ali ne želim da sebe stavljam u bilo kakav film. On mora imati nečega u čemu prepoznajem sebe.

To se nadovezuje na vašu izjavu da je efekat veći kada samo postojite, a ne glumite. Hana je na primer, veoma minimalistički film u kome je izražajnost lica bitnija od reči. Da li je to vaš svestan glumački metod?

Tako nečemu sam oduvek stremila. Znala sam da imam to u sebi i da ću jednog dana biti u stanju da odglumim takvu ulogu. Sve je počelo sa Ozonovim filmom Ispod peska (2000) gde sam takođe boravila u glavi glavne junakinje. Um Mari, koju sam glumila, okupiran je nekim ko je nestao. Šta osećaš u takvoj situaciji? Isti je slučaj sa Hanom. Kako može da se izbori sa situacijom u kojoj je? Komunicira se sa publikom na jedan način koji je koliko smeo, toliko i težak. Svaka uloga je zahtevna ukoliko u nju uložite srce i dušu. I svakodnevica predstavlja izazov, ali ja to i želim zato što mi, u stvari, ne biramo ko smo, ali biramo način da se pomirimo sa osobom koja smo.

U tom kontekstu, kako komentariše film Noćni portir (1974) Lilijane Kavani koji je prikazan na Berlinalu? Taj film su pratile velike kontroverze.

Film je otvorio mnoga vrata na svim nivoima. Ne samo što se o filmu govorilo, nego je u pitanje dovedena njegova kinematografska strana i smatran je neukusnim. Nije čak bio ni intrigantan jer mu se prebacivalo da nije uzimao ozbiljno tu grozomornu ljudsku tragediju zvanu Holokaust, koja jeste nezamisliv zločin nad čovečanstvom. Umesto toga – bio je seksi. Dirka Bogarda sam srela na snimanju Viskontijevog Sumraka bogova. Pošto je on još četiri godine pre početka rada na Noćnom portiru imao taj scenario u rukama, rekao je Lilijani Kavani da "je našao devojku", a to sam bila ja. Tu ulogu sam prihvatila samo zbog Dirka mada mi to tada nije odgovaralo pošto sam imala bebu od tri meseca. Međutim, čim sam pročitala scenario, rekla sam sebi da mi taj film ne sme promaći. Znala sam i da ću pored Dirka biti sigurna. Mislim da smo tu ljubavnu priču doveli na jedan sasvim drugi nivo.

Šta vas je privuklo ulozi Časne majke Gaius Helen Mohijam u Dini.

Trebalo je da igram jednu od tih fantastičnih žena u neostvarenom filmu Hodorovskog za koji je moj tadašnji muž (Žan-Mišel Žar) komponovao muziku. Film nije snimljen, ali vidite, stigla me je Dina. Šteta je bila za Hodorovskog, imao je neverovatnu viziju te priče. Kada mi je Deni Viljnev ponudio ulogu Časne majke Gaius Helen, nisam se kolebala. Tako sam u Verhovenovoj Benedeti kaluđerica iz 17. veka, a u ovom Časna majka, obe vrlo netipične majke.

Kako se s vremenom menjao tip uloga koje su vam nuđene?

Nisu se nešto menjale. Uvek se radilo o suštini one žene koja sam, zato što sam kao osoba ista kakva sam bila i u mlađim danima. Više je u pitanju duh nego bilo šta drugo. Naravno da ti, kako vreme protiče, lice snimaju drugačije zato što ne izgledaš isto kao ranije, ali karakter uvek dolazi do izražaja. Optužili ste me da sam neustrašiva, a ne mislim baš da jesam. Mislim da ta moja navodna hrabrost dolazi iz stanja konstantnog straha. Kada biram uloge, biram ljude, priče, osećaj. Nekada se nešto pojavi sasvim neočekivano što me odmah učini radoznalom, a nekada prođu meseci a da se ništa interesantno ne nađe u mojoj ruci.

Da li vidite promene od pojave #metoo pokreta?

Mislim da je pokret imao mnogo više upliva na situaciju u Americi. Seksualno zlostavljanje je oduvek postojalo, ko je mogao, branio se, ko nije, možda stvarno nije imao izbora. Ako je neko slab, moramo mu pomoći da bi se tako nešto zaustavilo. Možda se nešto malčice promenilo, ali međuljudski odnosi su bili oduvek komplikovani. Ne volim da pričam o pokretu #metoo zato što nemam lična iskustva, verovatno zato što su me se muškarci uvek plašili. Ja jednostavno toliko nisam bila spremna na bilo kakve kompromise, da me je najgore zaobišlo. Išla sam svojim putem koji niti je dobar niti loš, već samo moj. Izbor kao način života. Nisam htela da zavisim od bilo koga i da dođem u situaciju da mi neki tip kaže: "Hej, mala, dođi ovamo." Toliko nisam htela da se tako nešto pojavi kao mogućnost, da sam se klonila bilo kakvih usluga. Postavila sam svoje uslove.

Da li mislite da vaše iskustvo i sigurnost kojom zračite deluju obeshrabrujuće na mlađe generacije?

Nisam sigurna da znam više od mladih glumica samo zato što sam starija. Sa godinama niste automatski pametniji. Mladi ljudi mogu znati mnogo, a imate i stare ljude koji su glupi kao točak. Ako mlada osoba želi da me angažuje na svome projektu – raspoložena sam za saradnju, kao što je to, na primer, bilo sa Andreom Palaorom u Hani. Pojavio se sa potpuno uvrnutim konceptom i scenarijom, ali taj koncept je podrazumevao veliku kreativnost, intenzitet i umetnički talenat. Ukoliko te neko hoće, može da te angažuje ako ima šta da ponudi. Onaj ko te ne traži, neće ništa dobiti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---