Intervju – Milan Nešković, reditelj >

O ženi koja je drugačija

"Živimo u vremenu negativne selekcije i zato nam preti vreme gore od devedesetih godina. Možda je već i došlo, a mi smo se svikli? To je kao kad uđete auto-putem iz Hrvatske u Srbiju i počne lom i buka u autu od neravnog asfalta. Ne brinite, to je samo prvih 15 kilometara dok se ne naviknete"

Nova i prva predstava Drame Narodnog pozorišta u ovoj sezoni, Nečista krv, koju je po motivima istoimenog romana Bore Stankovića napisala Maja Todorović a režirao Milan Nešković, dočekana je sa sumnjom zato što je osavremenjena radikalnije nego što se, po mišljenju javnosti, sme osavremeniti ovaj klasik srpske književnosti. U vreme dok razgovaramo sa rediteljem, još uvek nije objavljena nijedna kritika o predstavi, pa nam je jedino merilo njene uspešnosti iskren i dug aplauz na premijeri.

Milan Nešković (1985) režira po mnogim scenama u zemlji, višestruko je nagrađivan, a pre Nečiste krvi u Narodnom pozorištu režirao je Kod večite slavine i Belu kafu.

"VREME": Vaša verzija Nečiste krvi naišla je na neprihvatanje javnosti još pre premijere, čim se čulo da će predstava biti bez folklora i vranjskog dijalekta. Moguće je nabrojati više tumačenja takve reakcije, koje je vaše?

MILAN NEŠKOVIĆ: Smatram da svako vreme i svaka izvedba zaslužuju novo tumačenje i viđenje dela, inače ne vidim poentu da se to delo ponovo radi. U suprotnom bismo se bavili nekim "arhivskim pozorištem" koje mene lično ne zanima. Mene zanima da se bavim problemima koji se tiču nas danas i ovde, a ujedno su i problemi koje vučemo iz prošlosti. I mislim da smo upravo to uspeli da postignemo sa ovim i ovakvim čitanjem Nečiste krvi. Smatram da smo izbegavanjem folklora i dijalekta uspeli da ovo delo učinimo pristupačnijim savremenom gledaocu i široj publici. Jedna moja prijateljica, koja je inače predstavnik prave pozorišne publike, žena koja redovno ide u pozorište, možda je rekla suštinski najvažniju stvar: "Ne vidim što bi se glumci mučili da pričaju na nekom dijalektu koji im nije blizak, ni što bismo se mi mučili da razumemo to." I ne, to nije isto kao da Šekspiru oduzmete stih. Šekspir je pre svega napisao dramu, a Bora Stanković roman, tako da je samo polazište već drugačije. Ali mislim da ljudi koji tako reaguju, ili još nisu pogledali predstavu ili jednostavno ne razumeju savremeno pozorište. Oba stava su legitimna.

Predstava je najavljivana kao aktuelna priča o stradanju žene, što je odmah svrstano u temu feminizma. Da li je to tumačenje tačno?

Ne, ali to je, mislim, samo nastavak problema o kom smo pričali u prethodnom pitanju: ljudi donose sudove i kritikuju i pre nego što su pogledali predstavu. Ne znam kako smo i zašto počeli da sve što ima ženu kao glavnu junakinju etiketiramo kao feminizam. Sofka nije nikakva feministkinja, ne zato što ja smatram da je to loše, nego to jednostavno niti je Maja (Todorović) napisala, niti sam ja režirao. Ovo je priča o porodici, o porodičnim odnosima, o ženi koja je drugačija, koja je sanjala drugačiji život od onog koji su živeli ljudi koji je okružuju, koja nije želela da prati "standarde" sredine u kojoj živi. Ali ta sredina je vuče nazad, a ona joj se ne suprotstavlja samoubistvom, kao njeni preci, već odlučuje da se inati i sa okolinom i sa sudbinom. Ishod je tragičan, u oba slučaja. Možda je Sofkin još i tragičniji s obzirom da bi njoj smrt došla kao olakšanje. Ovo je priča o ženi koja veruje da je dužna nešto svom mužu koji ju je "uzvisio" tako što ju je uzeo za ženu, i da zato nema prava da mu se suprotstavi kad prodaje sopstvenu ćerku, o čoveku koji prodaje sopstvenu ćerku iz sopstvene nemoći, o čoveku koji se po prvi put zaljubi u devojku koja bi mogla da mu bude dete, i njegovoj ženi koja mora sve to da gleda… Svako od njih ima svoju muku i tragediju koju vuče iz sredine iz koje potiče. A svima bi možda bilo lakše da se ne pitaju "šta će grobovi na groblju i šta će reći svet".

Prodaja ljudi, jedna od tema vaše predstave, nova je na našoj sceni. Efendi Mita prodaje ćerku da bi tim novcem sačuvao ugled koji je njegovim precima donelo bogatstvo. Zašto efendi Mita ne uspeva da zaradi na drugi način?

Mita celog života sve rešava bežanjem od problema (tako što i bukvalno beži od kuće u han) i ovo je još jedan njegov beg i rešavanje problema kraćim i lakšim putem. On je čovek koji ne ume da zaradi i on je ona generacija što raskući ono što su prethodne dve stvorile i održavale. Iako na prvi pogled može da deluje kao surov i zao, i Mita je u suštini duboko nesrećan čovek, koji iz svoje nesreće generiše nove nesreće, jedan od onih ljudi koji prosto ne znaju da budu srećni, koji čak i uživaju u svojoj nesreći iz mržnje prema samom sebi.

Kakvo je današnje tumačenje metafore "nečista krv"?

Nečista krv se kroz različite interpretacije tumačila kao incest, sifilis koji je vladao u vreme kad je Bora Stanković pisao roman, kao "prljanje aristokratske krvi"… Međutim, mislim da je za nas danas najrelevantnije pitanje nasleđa, to jest onoga što mi vučemo iz svoje porodice i sredine i što nas neminovno oblikuje kao pojedince. I ma koliko bežali od toga, a često baš bežeći mi to nasleđe nosimo kao deo svoje ličnosti koji utiče na naš život i odnose koje stvaramo. Sve dok ne odlučimo da se suočimo sa tim svojim nasleđem i sami sebi priznamo koliko nas određuje i koliko ćemo dozvoliti da nas određuje, nečista krv će nas pratiti.

Poput antičkih junaka, Sofka biva kažnjena zbog greha predaka. Vi ste kao razloge njenog stradanja istakli i njenu oholost zbog lepote i porekla.

Sofka u našoj interpretaciji ponajmanje strada zbog grehova predaka. Njeno stradanje počinje onog trenutka kada odluči da se inati sa sudbinom, baš kao i njen otac. Istina, tome doprinosi i njena gordost jer, kako lik Stane kaže, "niko ti nije bio dobar, niko dovoljan". Ali i to je opet nešto što potiče iz kuće i okoline. Ona je odrasla sa idejom da je Sofka, efendi Mitina, unuka hadži Trifunova, da je iz najmoćnije kuće, da su oni gospoda… A na sve to je dobila i lepotu, koja je često ogromno breme. S tim što se Sofkina lepota ne odnosi samo na fizički izgled, to je i pitanje energije, seksualnosti, čulnosti, drskosti i ponosa koji je u kombinaciji čine svojevrsnom fatalnom ženom. Sve to je više nego dovoljno da je sredina prezre, a da ona odluči da im baš zato tera inat. Nekako, sve je već postavljeno za nesrećan ishod koji bi mogao da se izbegne verovatno samo ako bismo živeli u nekom svetu bez sujete, zavisti i ljubomore.

U svojoj eksplikaciji postavljate razna pitanja, pa i da li ljubav prestane kada počnemo da se inatimo sa sopstvenom sudbinom, ili počnemo da se inatimo sa sudbinom kada ljubav nestane. Šta bi bio odgovor na ovo pitanje na planu naroda?

Siguran sam da bih istog trenutka prestao da režiram predstavu ako bih saznao odgovor na pitanje koje me muči. Zašto? Iz dva razloga. Ako sam pronašao odgovor, znači da mi je problem koji sam tretirao i banalan ili pak sama činjenica da odgovor postoji polarizuje pitanje i problem. Takvi odgovori su često – da ili ne.

Vaša predstava jasno postavlja klasne razlike između efendi Mite, najuglednijeg u kraju, i gazda Marka, seljaka, pa se nedvosmisleno stavlja na stranu potonjeg, iako ismeva njegove običaje. Zašto?

Ni u jednoj svojoj predstavi ne stajem ni na čiju stranu, pa tako nisam ni ovde. Takav utisak verovatno proizlazi iz toga što gazda Marko jedini uradi nešto časno na kraju, ali to ne znači da sam na njegovoj strani. Uvek se trudim da jednako razumem sve svoje junake. I upravo zato sam naišao na mnogo osuda za Antigonu 1918. (Srpsko narodno pozorište), gde smo Maja i ja Kreontu dali mogućnost da se brani. Mnogi su nas osudili da mi branimo Kreonta što, opet naglašavam, nikad nisam radio, niti ću. Naša ideja je bila da kroz Kreonta ispričamo i drugoj strani damo argumente, tako da Antigona ne bude moralni pobednik odmah na početku, već da pokušamo da razumemo i iz kojih pobuda Kreont radi sve što radi. A da to ne bude samo zato što je "zli autokrata". Ta vrsta pozorišta "prst u oko" me ne interesuje, iako vidim da je naša kritika dočeka sa mnogo više oduševljenja.

Predstavu ste osavremenili i detaljima poput toalet-papira brenda koji se kupuje na pijaci, Ikeinog nameštaja, električne testere. Šta u vašoj predstavi, a u kontekstu aktuelnih protesta, znači električna testera?

Električna testera radi na struju, a naša na benzin, tako da ni fizički nemaju sličnosti, a kamoli bilo kakvu konotaciju. Naša scena je napravljena mnogo pre upada na RTS i to je moja treća predstava u kojoj koristim motornu testeru. To je neka moja fascinacija mašinama na sceni. Volim njihov zvuk, miris, ekspresivnost i opasnost koju nose. Takođe smo Mrešćenje šarana u Ateljeu 212 završili gađanjem aktera toalet-papirom. Par meseci kasnije su neki protestanti zasuli Skupštinu grada toalet-papirom. Zar zaista mislite da sam ja to izmislio? To je sve ikonografija raznih građanskih buntova širom sveta, kao i patka, žuti prsluci… A Ikea je divan simbol maskiranja problema društava u tranziciji. Dokle god ti je jedini problem kako da sastaviš nameštaj, a pritom si osvežio životni prostor za pola plate, nećeš se zanimati i udubljivati u suštinske probleme, osim ako nisu krucijalni za razvoj našeg društva, kao što je ubistvo pevačice na nasipu ili novogodišnja rasveta.

Željko Hubač, sada dramaturg Narodnog pozorišta a doskora direktor Drame, zahvalio je na svom FB nalogu ekipi Nečiste krvi što mu je priredila izuzetan oproštaj od kreiranja repertoara Narodnog pozorišta. Da nije bilo njegove pobune, moguće da se ne bi pobunili ni u Somborskom pozorištu, ni u Biblioteci grada Beograda protiv nametanja čelnika zbog kojih bi nazadovali. Vi sarađujete sa raznim pozorištima, da li se oseća promena svesti u ansamblima?

Mislim da je ovo dosta banalizovano viđenje problema u pozorištu. Pre svega, zaista hvala Hubaču na saradnji i ukazanom poverenju da Maja i ja možemo da postavimo ovo delo na Velikoj sceni nacionalnog teatra. Hvala i novoj upravi što je taj plan sprovela u delo, ali nijedna pobuna nije uspela ako se stvari sistemski ne reše. Promenjeni su upravnik i direktor Drame i time se za javnost zamaskirala činjenica da Narodno pozorište grca u sistemskim problemima, koji se meni čine nerešivim bez ozbiljne podrške pre svega Ministarstva kulture i informisanja a onda i esnafa. Javnost veruje da su glumci Narodnog pozorišta pobedili sistem. Proglašeni su čak za ličnost godine od strane jednog uglednog lista. Lično mislim da je i to delo prevejanog sistema koji im time stavlja moralni flaster na usta, bar na neko vreme. Mi generalno živimo u vremenu negativne selekcije, i zato nam preti vreme gore od devedesetih godina. Možda je već i došlo, a mi smo se svikli? To je kao kad uđete auto-putem iz Hrvatske u Srbiju i počne lom i buka u autu od neravnog asfalta. Ne brinite, to je samo prvih 15 kilometara dok se ne naviknete.

Naše društvo živi u vreme neljubavi. Može li tako da se živi? Da li jedan deo društva može da nametne ljubav drugom delu? Kako da je zadobije?

Ja bih jako voleo da imam odgovor na to pitanje, ali nažalost nemam. Zato sam možda toliko emotivno doživeo film Neljubov Andreja Zvajgjinceva. Ja ne umem da živim bez ljubavi i trudim se da je stvaram u pozorištu ne samo kroz predstave nego i kroz proces rada. Moj najveći uspeh je što čak i sa ekipama koje deluju nespojivo uspevam da stvorim dobru atmosferu gde svi na kraju, pa čak i ja sam, zaborave na sopstvenu sujetu i počnu da rade jedni za druge.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---