Intervju – Lori Anderson >

Ultimativni kraj sa cvetovima trešnje

"Stvoriš čitav projekat baziran na sopstvenim idejama, ali se uvek iznenadiš gde si sa njime stigao. Moj život nikada nije funkcionisao tako što je sve teklo po planu, pa je shodno tome to i slučaj sa mojom umetnošću"

Iz Kana za "Vreme"

Multimedijalna američka umetnica Lori Anderson nije prvi put na Filmskom festivalu u Kanu – 1987. bila je sa muzičkim dokumentarcem Kuća hrabrih, koji se smatra jednim od najboljih filmova te vrste. Njen najnoviji filmski projekat Idi gde gledaš! realizovan je prošle godine – osmislila ga je sa tajvanskim umetnikom Hsin-Čijen Huangom, nekadašnjim programerom igrica za Soni i specijalistom za nove medijske tehnike, proglašen je najboljim VR iskustvom na prošlogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu.

Film ima tri VR iskustva (Visoko gore, Soba krede i Do Meseca). Intrigantni po slojevitoj primeni raznih umetničkih tehnika, ovi petnaestominutni filmovi gledaoca vode u avanture koje se ne daju lako zaboraviti zbog razotkrivanja sopstvenog tela i suočavanja sa vrtoglavicom, akrofobijom, hidrofobijom i sličnim strahovima. Šake postaju vidljive i mogu da kucaju tekstove na klasičnoj pisaćoj mašini ili da hvataju predmete koji se pretvaraju u audio-zapise poezije i isečke iz književnih dela, ruke se produžavaju i pretvaraju u vrstu odbrane od kosmičkog otpada, određeni delovi tela preuzimaju jednostavne geometrijske forme... Soba krede je doživljaj koji će kod svakog gledaoca biti drugačiji zato što se bazira na interaktivnosti, a Put na Mesec vas pretvara u astronauta koji preleće preko Mesečevih kratera i džinovske metalne ruže dok naokolo padaju meteori. Film prati istoimena izložba, sobe oslikane crtežima Lori Anderson koji harmoniraju sa VR filmovima, otvorena je prvog dana Kanskog filmskog festivala uz prisustvo oba umetnika sa kojima smo se sreli na razgovoru. Iako smo pokušali da podstaknemo Hsin-Čijen Huanga na razgovor, on je reč prepustio Lori Anderson.

"VREME": Prvo pitanje koje asistenti u Visoko gore postave posetiocima je da li imaju strah od visine. Da li ste u podsvesti imali želju da suočite ljude sa njihovim strahovima?

LORI ANDERSON: Odgovor je mnogo jednostavniji – često sanjam o tome da letim i mislim da je to veoma lep osećaj, makar za mene, ali znam da različiti ljudi imaju različit odnos prema letenju i visini. Dok smo radili na filmu Aloft desilo nam se nešto izuzetno čudno. Jedan od naših saradnika ima problem sa rukama. Ranije je bio muzičar, ali je morao da prestane da svira zato što su mu se ukočili prsti. Dok je gledao Aloft sa čitavom opremom na glavi, prvi put mu je posle tri godine uspelo da otvori šake. Rasplakala sam se kada sam videla fotografije i zapitala sam se šta se desilo. Mi nemamo pojma kako naši mozgovi funkcionišu. Nemamo pojma ni o čemu. Naši snovi, naša razmišljanja, sve je to nepoznata teritorija. Naravno, prisustvovati tako čudesnom momentu je bilo neverovatno, ali nažalost – posle toga nije više mogao da pomeri ruke. Uopšte ne pokušavam da predstavim naša VR iskustva kao čudotvorna, ali pretpostavljam da je tako nešto moguće ako čovek zaboravi na svoje telo i ako se uživi u nešto drugo.

U sva tri filma koristite dela klasične književnosti, uglavnom transformišući značenja reči.

Reči su za nas bile od velikog značaja u nastanku projekta. Isecali smo ih iz tekstova i stavljali ih u različite kontekste. Zanimljivo je što nam je početna ideja za Do Meseca bila da napravimo ruski špijunski film, verziju Tamne strane meseca sa ruskim imenima. Jedino što je ostalo od te ideje je sudski proces, odnosno kineska tužba kojom su hteli da se prizna da njima pripada Mesec. Isto kao što su Evropljani zaboli zastavu na novi kontinent i proglasili ga svojim, Kina kaže: "Mesec je naš"; Rusi kažu: "Mi smo prvi bili tamo"; Amerikanci kažu: "Ne, naš čovek je bio prvi na Mesecu"; a Italijani na to sve kažu: "Ali mi smo ga prvi ugledali." Znači, kome on pripada? Priča je jako komplikovana, pogotovu za vizuelnu umetnost. Radimo sa medijem koji je u dijalogu s rečima i veoma je teško praviti slike od slova ili muzike.

Da li su filmovi nastali prema scenariju?

Da, čak i kod onih koji nemaju početak, sredinu i kraj, kao u filmu Chalkroom. Kada pritisneš dugme, tu je početak, i ne znaš kuda ćeš otići, tako da će pet ljudi imati potpuno različita iskustva u zavisnosti od opcije koju su izabrali, što je neke ljude izbezumilo, i ja to potpuno razumem. Kroz eksperimentalnu muziku sam naučila da gledam fleksibilnije, i da pustim da se stvari odvijaju sopstvenim tokom. Stvoriš čitav projekat baziran na sopstvenim idejama, ali se uvek iznenadiš gde si sa njime stigao. Moj život nikada nije funkcionisao tako što je sve teklo po planu, pa je shodno tome to slučaj i sa mojom umetnošću.

Vi ste bili prva i jedina umetnica u rezidenciji NASA, i kosmos se generalno kod vas pojavljuje kao izvor inspiracije.

NASA mi je ponudila opciju koju sam naravno vrlo rado prihvatila. Ja sam vam tipičan zaluđenik, tako da mi je bilo prilično uzbudljivo da se sretnem sa robotičarima i inženjerima. Oni su već stvarali fantastična umetnička dela i nisam im bila potrebna ja da im udahnem klicu kreativnosti. Kada su me pitali da stvorim umetničko delo o Mesecu, videla sam svoju šansu. Ne vidim neku jasnu granicu između nauke i umetnosti i u NASA su mi pružili priliku da pustim mašti na volju. To iskustvo je bilo neprocenjivo, zato što sam imala pristup svoj toj neverovatnoj tehnologiji. Vodila sam i bezbrojne razgovore sa šefovima tehničkog odseka koji su često citirali Ajnštajna. On je, na primer, odbacio neke od svojih najvećih teorija jer nisu bile "lepe". Šta to uopšte znači? Na neki način, Ajnštajn je možda time mislio na simetriju koja je za njega bila veliki koncept, ne samo u naučnom već i u estetskom smislu. Za njega su te dve stvari morale da se poslože. Na taj način funkcioniše i većina umetničkih projekata. Uvek gledaš na taj dupli sistem. Ako si, na primer, u Japanu, poezija neće pratiti logiku: "ruža me podseća na ljubav", nego "ovo je ruža" – i to je čitava pesma. Kod Japanaca ne postoji nekakvo skriveno mišljenje, što je za mene jako inspirativno, ali principijelno je način na koji nešto kombinuješ uslovljen sistemom ideja. Stvarati neplanirano i spontano je fascinantno. Dobri filmovi imaju takve elemente u sebi i to nije nikakva izmišljotina VR-a. VR je samo tehnologija koja se povremeno potpuno pogrešno interpretira. Nekada, na filmskim festivalima VR se smatra nečim uvrnutim, ali i VR stvaraoci često govore o klasičnim festivalskim filmovima kao o nečemu beskrvnom i nedostupnom gledaocima. Znači, u Veneciji smo na ostrvu gubavaca, a ovde smo u mrtvačnici. Eto vam kako se na VR filmove gleda (smeje se): "ovo nije kinematografija". Znači, mi se ne nalazimo u bioskopima. Mi smo kao loša deca u parku.

Čula sam da postoji tajno mesto u Visoko gore do koga retko ko stigne. Ja ga u svakom slučaju nisam pronašla.

Ima jezero do koga može da se doleti, ali retko kome uspe, a to je ultimativni kraj. Kada stigneš do njega, skroz te prekriju cvetovi trešnje. Posmatrala sam ljude koji su došli do tog kraja i koji uopšte nisu želeli da se pomere sa mesta. Ovo bi bila divna podloga za muzički VR za cvetove trešnje koji padaju bez prestanka. To je veoma moćno iskustvo. Nas dvoje sarađujemo već jako dugo, zato što je Hsin-Čijen Huang neverovatan umetnik. Rekli ste da je vama tokom gledanja filma "doletela" knjiga Zločin i kazna, upotrebili smo je zato što nam je bio potreban roman koji te potpuno obuzima na način na koji te obuzme VR.

Roman Zločin i kazna je bio inspiracija za naš prvi zajednički umetnički projekat iz 1995, za medijsku knjigu sa CD romom, koju je nažalost pojelo vreme, zato što je tu tehnologiju bilo nemoguće održavati ili restaurirati. Sve je takoreći isparilo i informacija je nestala.

Da se vratimo sadržaju i opcijama koje se gledaocu nude. Kako smo razvijali priče? Počnete tako što u izabranom romanu zamenite sva imena, onda promenite nazive mesta, a tek posle toga situacije. Na kraju ćete imati delo u kome niko neće prepoznati roman koji ste uzeli kao inspiraciju. Strukturirati je najteže. Mi se trudimo da obratimo pažnju na narativnu strukturu i da vidimo šta možemo da uradimo drugačije, zato što previše tehnologije nekada plaši ljude. To je, recimo, i kod mene slučaj. Neki od strukturalnih koncepata se mogu deliti sa drugima. Pokušavam da vidim kako se ti koncepti uklapaju u narativ i kako se tehnički mogu povezati. To je veliki izazov. Ova kolaboracija je ostvarenje mojih snova. Ja inače prezirem modernu tehnologiju i ne dozvoljavam da novi trendovi utiču na mene. Negde sam čula veliku mudrost da ako misliš da tehnologija može da te spase, niti razumeš tehnologiju, niti razumeš svoje probleme. Hsin-Čijen Huangu je bilo potrebno dosta vremena da me ubedi da se upustim u ovaj projekat.

Vaša fascinacija životinjama je poznata, ali posebnu vezu osećate sa psima. Vaš prethodni, dokumentarni film Pseće srce bio je in memoriam vašem terijeru Lolabel.

Životinje su me uvek okupirale. Imala sam psa koji je svirao klavir. Kada je oslepela, prestala je da se pomera. Morala bih da je podignem u naručje da je izvedem napolje ili da je stavim u korpu. Jednom prilikom dreser pasa mi je rekao da pokušam sa klavirom, i uopšte mi nije bilo jasno o čemu mi priča. Na kraju sam popustila, i stvarno joj je "davao časove", ali desilo se da je Lolabel, okružena svim mogućim klavijaturama i klavirima, počela da na njima svira makar sat vremena dnevno, što ju je potpuno vratilo u život. Imali smo svakodnevni podnevni koncert u našem studiju i muzika joj je stvarno spasla život, što bi i mnogi muzičari za sebe mogli da kažu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---