Beleg

Peđu sam mnogo voleo, zavideo sam mu kao pas i duboko sam ga mrzeo. Bio je jedan od uspelijih primeraka ljudske vrste, rod muški. Kao isklesan, visok, snažne vilice, s dubokim ožiljkom na levom obrazu (nabio se na tarabu kad smo se, kao klinci, igrali rata i nije bilo devojke koja, pre ili kasnije, ne bi poželela da dotakne to mesto), obrazovan i šarmantan, s ugrađenom dozom blage nesigurnosti (ubeđen sam da je to glumio), svirao je dva instrumenta i govorio tri jezika. Žene je obožavao. Obožavale su i one njega. Već u osnovnoj školi se ljubio s devojčicama, u gimnaziji stvari su se usložnile. Veoma dugo je održavao visok procenat uspelih prilaženja devojkama, u proseku 100 odsto. Ja sam, da dodam za potrebe ovog zapisa, bio, otprilike, njegova suprotnost. I moj prosek je, jako dugo, bio 100 odsto. Odbijanja, doduše. Nadao sam se, onako paćenički, da će me uočiti makar neka ružna drugarica njegovih devojaka, ali nije išlo jer on je svu energiju usisavao u sebe. Uostalom, ja sam bio ružna drugarica.

Kada smo upoznali dve prave Engleskinje, Elizabet i Keti, rešili smo da im pokažemo prirodne lepote Srbije. Elizabet je izgledala kao hrabra Merida, riđe talasaste kose, naravno pegava, naravno beloputa i naravno zelenooka. Keti smeđa, duguljastog lica (kao da se iskrala s Modiljanijevog platna), velikih nepravilnih zuba, smirena. Dok sam ja Keti pokazivao lepote Resavske pećine, Peđa je bio s Elizabet. Onda smo se zamenili. Sada sam Elizabet pokazivao lepote Resavske pećine, a on je bio s Keti. Mladi smo bili, dva puta sam za redom, bez problema, mogao da prošetam Resavskom pećinom. Kada smo se rastajali svi smo se izljubili, a njih troje delovali su veoma zadovoljno. Ni meni nije bilo loše, znao sam svaku jebenu rupu Resavske pećine.

Umeo je Peđa vrlo često da se pojavi s naočarima za sunce. "Kakva si ti seljačina", primetio bih s vremena vreme. On bi smakao naočare na vrh nosa, pogledao me svojim plavim pogledom i nezlobivo primetio: "Tačno, ali mi seljaci, za razliku od vas intelektualaca, j...." Na to nisam imao šta da kažem. Kao pokošene padale su na foru s naočarima. Ako bi otpor potrajao duže od deset minuta, samo bi raširio osmeh i skinuo naočare. Ni sam ne znam koliko sam puta prisustvovao toj sceni: nehajno bi uklonio tamna stakla i pogledao je direktno u oči, a ona bi, doslovno, ostala bez daha. Tada sam ga iskreno mrzeo. Zato sam, kad već nisam uspevao da ga uvredim, nekoliko puta pokušao da mu napakostim. Najtipičnije potkopavanje njegove harizme dogodilo se na Pelješcu, s Đinom, Italijankom nekonvencionalnog pristupa svetu i čarobnih grudi. Igrali smo italijanski monopol, ona nije znala engleski, on nije znao italijanski, ali zato ja jesam. Razume se, posle petnaestak minuta odmah se zalepila za njega, ali nisam odustajao. Sa sve osmehom, kao da pričam o umeću uzgajanja mušula, objasnio sam joj da je on običan drkadžija, glup kao točak, fino pakovanje u kojem se, kao u raskošnoj grobnici, prevrće njegova smežurana duša (kao u Danteovom Paklu, učeno sam dodao skrećući pažnju na svoju pamet i citirao još po koji stih Božanstvene komedije, gledala me je zadivljeno), uz to mu smrde noge. Te noći nisam mogao da spavam koliko je krevet škripao, jedino što u tom krevetu nisam bio ja s Đinom, nego, ko bi rekao, on. Neverovatno sam ga mrzeo.

Ipak, voleo sam ga. Potpuno nezlobiv, nastojao je, koliko je god to moguće, da ne povredi žene u složenim odnosima u kojima se spliću seks i ljubav. Nije lagao, nije bio indiskretan, nikada nije govorio ružno o ženama, nije kitio priče i samo je, s vremena na vreme, mene zezao. Jednom smo, ipak – u toj đavoljoj igri strasti, posvećenosti, prijateljstva, vernosti (šta god to značilo) i izdaje (kako je god razumeli), najzad, možda i ljubavi – bili ravnopravni. U prvom trenutku ni on ni ja nismo znali šta gledamo, zbog čega je tako gledamo, ali nismo mogli da skinemo pogled s nje. Visoka, nipošto mršava, skladna, kratke crne kose i mačkastih očiju, hodala je, u svojoj teksas suknji i grčkim sandalama (svaki mišić na nogama jasno se ocrtavao), kao da, istovremeno, čitav svet pripada njoj i kao da bi, već u sledećem koraku, želela da iskorači iz tog sveta i ništa od toga ne bi bilo tako upečatljivo da joj se veliki crveni beleg, nalik na kontinent, nije protezao od levog uha, čitavim obrazom, sve do vrata. Kasnije mi je rekao da je i on pomislio isto što i ja: da li pati zbog tog belega, ona, koja je delovala nestvarno, kao grčka boginja? U tom času, znao sam, zbog nečega smo bili ravnopravni. Ne sećam se da je Peđa ikada bio tako nesiguran. I nije glumio nesigurnost. Pristala je da se i sutradan vidi s obojicom. Poželeo sam da dođe sama i došla je sama. "Sviđa mi se tvoj beleg", prošaptao sam kada sam bio siguran da me on neće čuti. Izgovorio sam to bez oklevanja. "A sada te prepuštam njemu", rekao sam i, zbog nečega srećan, ostavio ih same.

Nijedno od naše dece nema beleg.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---