fotografije: jovana milovanović

Tradicija >

Otisci opušaka na parketu

Ovo je priča o Paviljonu "Veljković", koji dva puta godišnje, tokom Noći muzeja i Nedelje evropskog privatnog nasleđa, otkriva kako je živeo nekadašnji građanski Beograd

Paviljon "Veljković", koji se nalazi u Birčaninovoj ulici broj 21, krije umetničko i porodično nasleđe stare beogradske porodice čiji su poslednji članovi Katarina Veljković Begbede, njen brat Bogdan i njihova deca. Kuća je zaštićena zahvaljujući Katarini Veljković Begbede, koja je devedesetih pokrenula udruženje Stare kuće Srbije kako bi zaštitila mnoge kuće poput ove, u kojoj se rodila i provela prvih šesnaest godina života.

Pod visokim tavanicama salonca je nameštaj sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, portreti istaknutih članova porodice u mesinganim ramovima, stari klavir na kome je tvrdokoričeni primerak Sretenjskog ustava čiji su potpisnici dva pretka Katarine Veljković. Uglačan parket je pun sitnih udubljenja – uspomena na zaštićene stanare koji su nakon nacionalizacije imovine Veljkovića godinama živeli u njihovoj kući i gasili cigarete na parketu.

Katarina Veljković je u to vreme već bila u Francuskoj, prinudno je napustila Jugoslaviju, udala se u staru francusku porodicu Begbede (vidi okvir), petnaest godina radila kao upravnica jedne od privatnih klinika za obolele od Alchajmera, devedesetih se vratila u Srbiju i obnovila porodičnu kuću.


PORODIČNO STABLO

Priča o Veljkovićima počinje od državotvornih početaka Srbije.

Porodično prezime potiče od Veljka, kneza paraćinske nahije, koji je za vreme Prvog srpskog ustanka vodio pregovore između Karađorđa i Turaka, a 1806. učestvovao u oslobođenju Beograda. Njegov sin Jovan radio je na ujedinjenju šest nahija koje su bile u nadleštvu paraćinske nahije, prvobitno pod Karađorđem, a potom pod Milošem Obrenovićem. U vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, Jovan Veljković je bio njegov kapućahija za finansije, nešto poput ministra. Sina Stojana usmerio je da upiše prava na Hajdelbergu, kaže Katarina i pokazuje porodični portret. Po povratku u Beograd, Stojan Veljković je postavljen za profesora Rimskog i krivičnog prava na Velikoj školi.

Stojanova žena je bila Katarina Vukašinović, a kuća u Birčaninovoj kupljena je od njenog miraza. Sazidana je oko 1860. godine. U to vreme počinje da se gradi i porodično bogatstvo, trgovalo se žitom sa Austrijom i imali su čak i svoje brodove. Stojan je imao ćerku i dva sina, a jedan od njih je bio Jovan, Katarinin deda, oficir u gardi kralja Milana i njegov lični prijatelj. Katarina Veljković kaže da je slučajno pronašla jedno dedino pismo koje se danas nalazi u Istorijskom muzeju Srbije, u kome mu kralj Milan poručuje da je bolestan pa nije bio na službi božjoj, "ali dođi danas posle podne da igramo vist. Dragi Joco, nećeš valjda da odbiješ bolesnog prijatelja." Pronašla je i dnevnik njene bake u kom piše da je upravo kralj Milan provodadžisao mladom paru. Katarina Veljković se seća priča da je to bio mali dvor kojim je vladao veseljački duh kralja Milana, i kaže da njega istorija nije dobro razumela. "On nije voleo da vlada, ali je voleo život." Dobro je poznavao slikarstvo, kupovao je impresioniste, koji su u to vreme bili jako moderni, a jedna priča svedoči koliko je bio i simpatičan čovek. Prilikom putovanja u Francusku, kralj Milan je kupio dve slike Tuluza Lotreka kog je i lično poznavao, jednu za sebe a drugu da bi je poklonio njegovom ađutantu Nikolajeviću.


UMETNIČKA KOLEKCIJA

Drugi Stojanov sin bio je Voja Veljković, koji je počeo da skuplja umetnička dela za porodičnu kolekciju starih predmeta još dok se školovao u Parizu. Postavili su ga za profesora Rimskog i krivičnog prava na Liceju, a bio je i savetnik kralju Aleksandru Obrenoviću, ali se sa njim nije slagao pa je dao ostavku. Biran je u Narodnoj skupštini za poslanika a bio je i ministar industrije i finansija. Za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca angažovao je Betu Vukanović, s kojom se upoznao u Parizu, da izradi vizuelno rešenje za prvi jugoslovenski dinar. Nacrt nije prihvaćen, ali je sačuvan. Takođe, njegova je ideja bila da se otkupi 21 originalni bronzani odlivak Mikelanđelovih skulptura. Pošto kao ministar nije mogao da putuje i nabavlja umetnička dela, Voja Veljković je angažovao Betu Vukanović da kupuje slike za porodičnu kolekciju. Betu je Katarina Veljković samo dvaput videla ali je zapamtila da je govorila oštro, sa izrazitim nemačkim akcentom. Sa žaljenjem zaključuje da je Beta, iako je dolazila u kontakt sa velikim galeristima i muzejima, išla na sigurno i nije kupovala modernija dela koja bi kasnije vredela više od prvobitne cene. Voja je jednom pisao Beti da kupi Renoarove Devojčice za klavirom, koje se danas nalaze u Metropoliten muzeju u Njujorku. Međutim, ona je odgovorila da je slika previše skupa i da će ona naslikati kopiju. "Ja sam tu kopiju jako mrzela i prodala sam je", kaže Katarina. Seća se i da je Voja krišom kupio dve slike Nadežde Petrović, zato što njih dve nisu bile u najboljim odnosima. Jedna od tih slika bio je čuveni Prizren.

Kad su otišli iz zemlje, Veljkovići su sakrili Prizren kod porodičnog prijatelja, hirurga Bote Popovića, ali je slika dospela kod gospođe koja je želela da je proda. Sticajem okolnosti Katarina je za to saznala i uspela da je spase. Od oko 250 slika, porodica Veljković danas poseduje samo dvadesetak. Među njima su bile i slike Uroša Predića, Marka Murata i Paje Jovanovića. Neke su proneverili stanari, neke su se izgubile tokom Drugog svetskog rata, a najveći deo je nestao nakon rata kada je opština Savski venac dobila vlasništvo nad njima i ništa nije preduzela da ih smesti u bilo koji muzej.


PORODIČNI MUZEJ

Sve do smrti Voje Veljkovića, kolekcija je bila smeštena u zgradi Vračarske zadruge, u Krunskoj ulici. Bila je to neka vrsta banke, čiji su većinski vlasnici bili Katarinin deda, otac i stric. Beta, kao kustos kolekcije, i Paja Jovanović došli su na ideju da se izgradi muzej za kolekciju Veljković. Našli su plac na Dedinju sa velikom baštom, međutim bio je preskup pa je rešeno da se muzej sazida u dvorištu porodične kuće. Posle rata zgrada muzeja je konfiskovana i pretvorena u poslovni prostor, a slike su završile u nekom budžaku. Muzej je dodeljen Moši Pijade za atelje, i on je vodio računa o njima. Katarinina porodica je tada još živela u Birčaninovoj, pa je ona sa drugom decom trčkarala oko Moše dok je radio. Posebno se seća jedne velike slike sa Titom i prvoborcima, sa koje je brisan svako ko bi u vreme obračuna sa Sovjetima završio u zatvoru. "Prvo bi jedna osoba nestala i umesto nje se pojavilo neko zelenilo. Pa onda druga. Kada je i treći prvoborac nestao sa slike, Moša je digao ruke od nje", priča Katarina. Zatim je u prostoru njihovog muzeja radio vajar Sreten Stojanović te su slike kako-tako čuvane. Katarina se seća da je sa njim radio neki "jako simpatičan čovek koji se prezivao Ivanišević" i da je uglavnom on izrađivao skulpture, a Sreten se povremeno pojavljivao i "kao neki renesansni umetnik dodavao ponešto tu i tamo, dok je taj nesrećni Ivanišević radio dan i noć". Kasnije je tu radila Drinka Radovanović, a potom je opština Savski venac odlučila da prostor pretvori u skladište cipela i kože. Na kraju su tu pravili opštinske žurke. Danas je u Paviljonu "Veljković" Centar za kulturnu dekontaminaciju, i Katarina zaključuje da je na kraju muzej makar dobio namenu koja mu priliči.


IMANJE

Osim Vračarske zadruge, Veljkovići su imali i vlasništvo nad parcelom gde se nalazio hotel "Srpski kralj" preko puta Kalemegdana, 51 odsto akcija Vajfertove pivare, posedovali su i Prvi parni mlin i 6,5 hektara vinograda i voćnjaka u Smederevu, kao i oko osam hektara poljoprivrednog zemljišta u Paraćinu. Katarina Veljković ističe da su njeni više voleli da ulažu u industriju nego da čuvaju novac u inostranstvu: "Takav je bio porodični mentalitet. Kad su ušli Nemci u državu i moja majka predložila da sklone novac u inostranstvo, deda je rekao da ne dolazi u obzir, i da ono što je stvoreno u Srbiji ostaje u Srbiji. Takođe, kad je Voja Veljković želeo da ostane u Parizu gde se školovao, otac Stojan mu je poslao pismo i poručio: Nisam te školovao za Francusku, ima da se vratiš da služiš svojoj zemlji."

U kuću su još za vreme bombardovanja 1941. useljeni zaštićeni stanari. Katarina je odrastala u prenaseljenoj kući, a kada se doselio neki Slovenac, oficir kraljeve vojske, Veljkovići su morali da napuste kuću i dve godine žive u Vajfertovoj pivari kod knjigovođe.

Posle Drugog svetskog rata, iako su Veljkovići postali politički nepodobni u novoj Jugoslaviji, Katarinin otac, koji je bio pravnik i znao strane jezike, angažovan je za državnu arbitražu. Kada bi želeli da im konfiskuju neki objekat, tadašnje vlasti bi uhapsile njenog oca ili strica, proglasili ih državnim neprijateljima, uzeli šta žele pa ih pustili. "Međutim, kada su insistirali da se učlani u partiju, otac je rekao: Možete da mi oduzmete sve što imam, ali ne i ono što mislim", kaža Katarina. Nakon toga su njeni roditelji pešice napustili Srbiju preko Slovenije i Austrije do Pariza. U početku su radili šta su stigli, a decu su poslali sa porodicom italijanskog ambasadora u Italiju, pa odatle u Francusku.

ČUVAR USPOMENA: Katarina Veljković Begbede

Vračarska zadruga je uništena, kaže Katarina Veljković, ali je ostala zgrada u kojoj je danas smeštena ambasada Turske. Stari mlin, koji je imao 18 objekata, radio je do 1994. godine, potom je zapaljen pa prodat beogradskom preduzeću Koling. Vajfertova pivara, današnji BIP, na pragu je bankrota. Trebalo je da im ostane plac u Rajićevoj, ali ga je Slobodan Milošević sa okolnim parcelama poklonio Union inženjeringu. Od celokupnog imetka vraćeni su im samo porodična kuća u Birčaninovoj i Paviljon "Veljković".

Poslednji zaštićeni stanar otišao je iz njihove kuće 2004. godine, jer je krov prokišnjavao. Tražili su od Katarine Veljković da renovira kuću u kojoj nije živela. Kada se vratila u Srbiju devedesetih godina, renovirala je unutrašnjost kuće, a preko jednog projekta Evropske unije dobila je donaciju za renoviranje fasade. Tako je pokrenula udruženje Stare kuće Srbije. Danas je u njemu oko šezdeset kuća širom zemlje i mnoge od njih su obnovljene. Udruženje je deo Evropske organizacije istorijskih kuća sa središtem u Briselu. "Dopala mi se reakcija javnosti na moju i druge stare kuće: I to je Srbija! I Srbija ima takvo nasleđe, nekad je i Srbija imala svoju elitu i ovakvi objekti kulture svedoče o jednom velikom i ne tako dalekom vremenu."


 

Frederik Begbede

Muž Katarine Veljković je iz stare francuske porodice Begbede, čiji je najpoznatiji predstavnik slavni pisac Frederik Begbede. Porodica Begbede potiče iz Škotske i veoma je stara. Katarina i njen muž živeli su u porodičnoj kući na jugu Francuske, u kojoj se slavio Božić. Osim četvoro dece iz porodice Begbede, tu su bila i deca njihovih prijatelja. Da bi ih zabavila, Katarina im je zadavala da nauče dijaloge iz Molijerovih drama ili Malog princa, i da naprave scenografiju i kostime za predstavu. Gledali su ih cela porodica, kuvarice i sobarice i porodični prijatelji. Odmah se videlo da je mali Frederik Begbede nadaren za tekst. Najstariji brat naplaćivao je ulaznice. On se sutradan pojavio sa loptom, a Frederik i Žeraldina su uzviknuli: "Pa zar si za te pare kupio fudbalsku loptu!" Žeraldina se danas bavi organizovanjem izložbi i slikanjem, Frederik je pisac, a najstariji je biznismen, priča Katarina Veljković kroz smeh.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST