---

Električni trotineti postali su nezaobilazan trend u modernom saobraćaju velikih gradova u Evropi i Americi. Ne samo zbog fantastične praktičnosti već i zbog činjenice da u hrpama leže po trotoarima, a trotinetaši otimaju prostor pešacima i biciklistima. Ima li prostora za održiv suživot

Sećate li se kada ste prvi put ugledali nekoga kako se vozi na električnom trotinetu odnosno skuteru? Koliko je to samo bilo neobično i simpatično. Onda ste ih videli još, pa ste pomislili kako je to jedna vrlo korisna i zdrava moda. Ali kada vam je prvi trotinetaš isekao put na trotoaru ili vas je, daleko bilo, okrznuo u prolazu, počeli ste da gunđate da ih je previše i da su preagresivni.

Srećom, ne živite u Madridu, Berlinu ili Parizu gde je električni trotinet postao ključno i nesnosno prevozno sredstvo za turiste zahvaljujući sistemu iznajmljivanja na minut. Dovoljno je da imate odgovarajuću aplikaciju na mobilnom telefonu i malo para na računu i možete da uzmete sa ulice najbliži skuter (telefon vas navodi do njega), prevezete se gde ste naumili i samo ga ostavite gde vam se ćefne. Ima (neko) čija je briga da ga pronađe, napuni i stavi na raspolaganje sledećem namerniku.

Broj skutera koji "žive" na ulicama ovih gradova meri se u desetinama hiljada i u stalnom je porastu.

Električni skuteri, u formi trotineta ili mopeda, postoje duže od jednog veka. S manjim ili većim uspehom koristile su ih razne službe, najviše poštari. Nisu bili preterano praktični u poređenju sa mopedom na benzinski pogon, ni po snazi ni po dometu, a poseban problem bilo je višesatno punjenje. Jednostavno, efikasnost je bila mala, a mašina skupa, spora i slaba da savlada ozbiljniji uspon.

Pre desetak godina stvari su se naglo promenile. Baterije su se toliko razvile da je postalo moguće smestiti dovoljno energije u relativno malu zapreminu i težinu, a i elektromotori su postali znatno efikasniji i snažniji. Uporedo je razvijana mobilna telefonija i sva ta sinergija omogućila je novi biznis, iznajmljivanje skutera to jest trotineta, za koji je bilo potrebno nešto malo para, vrlo malo radne snage i softver.

Krenulo je 2012. u San Francisku, da bi se odatle širilo kao požar. Neki bi rekli i sa sličnim posledicama.

Dobra strana iznajmljivanja ili posedovanja skutera je to što se time rešava čuveno pitanje "poslednje milje". To je put koji prelazite od metro, autobuske, tramvajske ili stanice voza do konačnog odredišta. Retko kome se potrefi da mu je stanica ispred nosa, a hodanje nije uvek najbolja opcija, nekad zbog udaljenosti, nekad zato što se ide uzbrdo. Zato su se tako dobro primili u San Francisku, koji je uz to i grad svih novih trendova. Naročito je dobro to što trotinet ne zagađuje okolinu, barem ne onu neposrednu jer i struja za njega treba negde da se proizvede.

Loša strana je odnos korisnika skutera prema ostalim učesnicima u saobraćaju i životu. Budući da je iznajmljivanje jeftino (petnaestak centi za minut, a ako se uzme na duže, cena pada i do jednog evra za sat), turisti trotinete voze i odbacuju gde god im je zgodno, ne vodeći računa ni o čemu. U pomenutim turističkim centrima naići ćete na hrpe skutera na trotoaru.

Zanimljivo je koliko su dobro zaštićeni od krađe. Pokušate li da uzmete skuter koji niste zakupili telefonom, on se blokira i pišti, čak i kada mu potrošite bateriju za vožnju. GPS javlja lokaciju, ako vam padne na pamet da ga "parkirate" u svojoj garaži i rasturite u delove. Kazne za krađu su ogromne.

Drugi problem je samo kretanje. Nigde u svetu trotinet nije zakonski dobro definisan, nit’ je pešak nit’ je vozilo. Trebalo bi da se kreće po stazi za bicikle, odakle ga biciklisti isteruju jer je sporiji. Na kolovozu mu je nesigurno, a na trotoaru predstavlja opasnost i smetnju pešacima.

U nekim zemljama zabranjeno ga je voziti ako nemate nekakvu vozačku dozvolu, recimo za motocikl, negde morate imati najmanje 18 ili 16 godina, ponegde je obavezna kaciga, ali uglavnom nema nikakvih ograničenja.

Zato sada pokušavaju da ih uvedu kombinacijom propisa i takozvanog geo blokinga, odnosno otkrivanjem pozicije skutera pomoću GPS-a.

To funkcioniše ovako. Gradovi obično odrede maksimalnu brzinu kretanja u pešačkoj zoni i to na 10 kilometara na sat što je samo malo više od brzine hoda. Skuteri najčešće mogu da dostignu brzinu od 25 kilometara na sat, mada neki i veću, a domet im je 20 do 25 kilometara sa jednim punjenjem. Kada se osoba sa skuterom nađe u pešačkoj zoni, udaljeni kontrolor (kompjuter) automatski obara brzinu kretanja na maksimalnih 10 kilometara na sat. Koliko god pritiskali dugme, odnosno vrteli ručicu gasa, ne može brže.

Nije to bez dobrog razloga. Jednostavna fizika kaže da kinetička energija raste sa kvadratom brzine, dakle onaj ko se kreće 25 kilometara na sat ima šest puta veću energiju kretanja od onoga ko na sat prelazi 10 kilometara, dakle dva i po puta je sporiji. Ta energija ne nestaje pri sudaru ili padu, kaže fizika za osnovnu školu, već se iskoristi za neki rad. Najčešće je rezultat tog rada deformacija skutera, vozača ili prolaznika kojem je deo energije predat u sudaru. Sila trenja je jedan od najčešćih "potrošača" te energije, zna to svako ko se dobro odrao ili ugruvao kada je pao sa bicikla.

Zato ovo ograničenje brzine zvuči dobro, ali je i ono opasno. Zabeleženi su slučajevi težih povreda ljudi kojima je pri izlasku iz pešačke zone maksimalna brzina bez upozorenja ponovo povećana i skuter im se prosto propeo (sa 10 na 25 km/h), što je dovodilo do sudara sa drugim trotinetašima, pešacima ili naprosto do gubljenja ravnoteže i padanja.

Trotineti u Srbiji za sada su u fazi prelaska iz prijatne mode u potencijalno opasnog prolaznika. Mogu se kupiti uglavnom u prodavnicama kompjutera i tehnike, što govori o njihovom tretmanu u zakonu. Saobraćaj ih doživljava kao mobilni telefon ili laptop. Nema masovnog iznajmljivanja, nema doking stanica gde ih dopunjujete i ostavljate drugima na korišćenje, niti ih iko odbacuje gde mu padne na pamet budući da su svi u ličnom vlasništvu.

U Beogradu bi trotineti verovatno bili vrlo primamljivi turistima upravo zbog brdovite geografije, samo kada bi grad bio prohodniji (zbog stalnog renoviranja). GPS (ne mešati sa GSP) radi, nekako bi se rešilo to oko "otuđivanja", naučili smo da preskačemo šut, pa bismo se navikli i na gomile skutera razbacane po trotoaru. Neophodna je samo dozvola taksista da bi se neki investitor upustio u fin biznis.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---