MESEC DANA PRE PADA KRAJINE: Tobožnja raketa Krajine,...

Kultura sećanja – Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine >

Parada prisiljenih i potištenih

Jedan davni događaj iz juna 1995, koji je čak uživo prenosila i Televizija Beograd, trebalo je da posluži za dizanje morala i borbenosti Krajišnika u Hrvatskoj. Mesec dana posle toga, kolone prema Srbiji postajale su sve duže

Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva.

Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze.

Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme.

Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu.

JEDINICA ZA DIZANJE MORALA

Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora.

Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj."

Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta.

Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković.

On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete.

RATNICI BEZ MOTIVACIJE

KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima.

Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio.

Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa.

Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena.

MOTRENJE NA SMOTRU

Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu.

Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde.

Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom.

Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini.

Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život.

Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom).

KRAJ PARADE

Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji.

Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno.

Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---