Intervju – Darko Tuševljaković, pisac >

Nečiji loš san postao je naša stvarnost

"Smeta mi poređenje književnih dela sa aktuelnim životom zato što ljudi često na pogrešnom mestu traže odgovore na privatne i opšte nedaće. Čitajte časopise i gledajte vesti ako hoćete te odgovore. Naravno, nećete ih ni tamo naći, ali nije umetnost kriva za to"

Jegermajster je prvi roman Darka Tuševljakovića nakon što je pre dve godine dobio Evropsku nagradu za književnost za roman Jaz, pa treba očekivati da će biti čitan i u tom kontekstu. Podsetimo da je Tuševljaković autor i romana Senka naše želje, i dve zbirke priča Ljudske vibracije i Naknadne istine.

Dva paralelna toka radnje u romanu Jegermajster ukrštaju se i razrešavaju na uzbudljiv način na izolovanom ostrvu koje se od moguće turističke atrakcije pretvara u poprište unutrašnjih borbi junaka romana i najrazličitijih spoljnih izazova kojima oni postaju izloženi – piše u tekstu kojim izdavačka kuća "Arhipelag" najavljuje novi Tuševljakovićev roman.

"VREME": Ko je jegermajster, naslovni lik vašeg romana koji se glavnom junaku javlja u snu? Da li je čovek s rogom u uglačanoj uniformi ili...?

DARKO TUŠEVLJAKOVIĆ: Da sam u početku, kada mi je osvanuo u glavi, bio siguran u to ko je ili šta je jegermajster, možda ne bi bilo potrebe za romanom. Mislim da je knjiga delom nastala iz želje da otkrijem šta predstavlja ta zagonetna pojava i sada mi naknadna pamet omogućuje da raspredam o njemu.

On je potekao iz mog stvarnog sna, a onda je postao neko ko progoni protagonistu, pa samim time i čitaoce. On je onaj koji nudi odgovore na najmračnija pitanja, ali to su odgovori kojima ne možemo da budemo zadovoljni jer nam ne rasvetljavaju ništa. Istovremeno je predusretljiv i opasan, ljubazni tlačitelj, možda najopasnija zverka od svih. Sve vreme tvrdi da ima ispravne motive, deluje da je svestan težine situacije, zvuči saosećajno, ali je i pored toga spreman na surovost, pa i divljaštvo. Sve vreme smo, kao i junak romana, neodlučni da li je posredi tek vešta demagogija ili nešto dublje, zlokobnije, nekakav ozbiljniji poremećaj. Takve pojave bi trebalo da ostanu u našim košmarima, ali nisam siguran da se zadržavaju tamo. Prelivaju se na ono što nazivamo stvarnošću i unose dodatnu konfuziju u ionako neodgonetljiv svet u kom živimo.

Jegermajster znači glavni lovac, majstor od lova, a to je bila i nemačka vojna titula – otud njegova uniforma i uglačane čizme. Oružje, pucanje, ubijanje igraju određenu ulogu u romanu i bilo je potrebno najveću misteriju knjige zaodenuti u preteće, vojničko ruho. To ima veze sa identitetom protagoniste, jegermajster je nešto što dolazi iz njega.

Lovci su, za mene, posebna sorta. Ne umem sebi do kraja da predočim taj mentalni sklop, pogotovo u kontekstu današnjeg društva. Njihovi razlozi, njihova objašnjenja, takođe variraju od mudre demagogije ljubitelja prirode do nečeg dubljeg i mračnijeg, spremnog da ubije. Mislim da i dalje svi možemo da se podelimo na ta dva osnovna tipa: lovce i nelovce, među kojima su, naravno, i žrtve.

Prepoznatljivi ste po uvođenju fantastičnog elementa u realnost, u Jegermajsteru je to san glavnog junaka. On ponekad ne zna da li je san – san, ili realnost. U kom svetu on živi? Da li je to paralela sa ovdašnjim političarima koji imaju neku nerealnu istinu o Srbiji?

Istina, fantastični element se krije u junakovom snu, ali do kraja romana verujem da neće biti jasno gde zapravo počiva više fantastičnih, iracionalnih ili nadrealnih elemenata: u onome što on smatra realnošću ili u tom snu... Relativizacija je namerna jer razvodnjavanje istine jeste, rekao bih, jedna od najupečatljivijih tekovina novog milenijuma. To vidimo u medijima, na društvenim mrežama, za kafanskim stolom. Ako hoćete, možete metaforu usmeriti i na lokalnu politiku, jer se zaista čini da je nečiji loš san postao naša stvarnost. Zapravo, postoje čitave paralelne stvarnosti koje nam se, u doba relativizacije svega, ravnopravno nude, u zavisnosti od toga koji ćete televizijski kanal okrenuti ili novine pročitati. To što ja intimno i dalje verujem da postoji jedna istina samo znači da se nisam dovoljno dobro uklopio u novi milenijum. I upravo sam zato želeo da Jegermajster u tom pogledu bude mudriji od svog tvorca.

Tema vašeg prethodnog romana Jaz su loše komunikacije među ljudima. Glavni junak Jegermajstera i Darija su zajedno, ali i ne baš. Uspostavljanje dijaloga je problem našeg društva. Molim vas za komentar.

Ako je u Jazu komunikacija bila oštećena, u Jegermajsteru je ona suštinski disfunkcionalna. I to ne samo komunikacija između dvoje (ili više) ljudi, već i unutrašnja komunikacija, razgovor lika sa samim sobom. Sve naoko deluje logično, događaji se nižu u uzročno-posledičnom sledu i junaci ih prelamaju kroz ličnu prizmu i komentarišu među sobom, ali iz te komunikacije mi, u stvari, otkrivamo da ne smemo verovati njihovom sudu, jer događaji kao da prevazilaze njihovu moć poimanja. U današnje vreme se mnogo priča o tome kako nas stvarnost prevazilazi i kako zapravo kaskamo za svetom, trudeći se, uglavnom bezuspešno, da ga sažvaćemo i svarimo, i to je istina, otud zaista potiče veliki broj naših frustracija i strahova, našeg novootkrivenog primitivizma i novovekovne naivnosti, samo što je meni želja bila da napišem roman koji će biti takav, a ne u kom će se o tome pričati. Likovi ne dobacuju do velikih zaključaka, njihove filozofije su prizemnije i usmerene na svakodnevicu, što je i normalno, jer svi tako živimo, ali je zato njihova okolina, kontekst u kom se nalaze, komentar na stvarnost. Trudio sam se da primenim staro pravilo: nemoj da pričaš o tome, već to pokaži. Na onaj način na koji protagonisti Jegermajstera ne uspevaju da ostvare "zdravu" komunikaciju sa okolinom, isto tako ni čitaoci, nadam se, neće moći lako da zaokruže u glavi opisani svet. Moraće sami da ga dovrše i tek tada će on biti kompletan. I – nadam se – za svakog drugačiji.

Da li vam smeta poređenje umetničkih dela sa aktuelnim životom? Da li je književnost i za pisca i za čitaoca beg od stvarnosti, ili je književnost već sama po sebi komentar društva?

Mislim da je književnost i jedno i drugo. Čim otvorimo stranice knjige, bila ona ultramegarealistični roman ili knjiga prepuna mačeva, magije i, kako to reče jedan naš kritičar, karakondžula, odvajamo se od stvarnosti i prelazimo u neki drugi svet. Proces je neizbežan, ne vredi ga negirati. Jer posredi je umetnička forma. Stvarnost prelomljena kroz prizmu umetnika. To nije stvarni svet. Onaj ko to misli, zavarava se. Da ne kažem: fantazira. Sa druge strane, mislim da je veoma teško napisati književni tekst, bilo kog žanra, i pritom izbeći komentar na svet u kom živimo. Čak i ako se potrudite da to izbegnete, ulogu će odigrati procesi koje ne kontrolišemo svesno i nešto će se provući. Nećete ni znati da ste ponudili komentar, neko drugi će vam na to ukazati. Ponekad je tako i najbolje, čini mi se. I ono što me je dosadašnje spisateljsko i čitalačko iskustvo naučilo: količina realističnosti u prozi nije nužno direktno proporcionalna kvalitetu ponuđenog društvenog komentara, niti kvalitetu dela u celini. Mnogo je društvenih romana koji su promašili društveni komentar, ponudili opšta mesta, servirali naivnost i izgubili fokus, kao i žanrovskih romana u kojima je sve to, upošljavanjem raznih žanrovskih i drugih literarnih oruđa, savršeno izvedeno. Trik je da nema pravila, osim pravila da morate da se potrudite iz petnih žila. I još nešto, kad već pitate: tako je, smeta mi poređenje književnih dela sa aktuelnim životom zato što ljudi često na pogrešnom mestu traže odgovore na privatne i opšte nedaće. Umetničko delo nije tu da objašnjava. Ono to može da učini, ali nije ni u kakvoj obavezi. Čitajte časopise i gledajte vesti ako hoćete te odgovore. Naravno, nećete ih ni tamo naći, ali nije umetnost kriva za to.

Glavni junak i Darija su na turistički poznatom ostrvu, dakle, negde gde bi trebalo da im bude lepo. Ako je sve oko njih lepo, kako im je predstavljeno, šta im smeta da uživaju?

Nekoliko je tu problema. Kao prvo, dobro ste to rekli: njima je predstavljeno da je sve lepo. Naravno, to ne mora da bude tačno. Najčešće i nije. Kao drugo: nešto nije u redu s njima – u njima. To je jasno praktično od samog početka, a utisak, nadam se, raste kako se čitanje nastavlja. Njih dvoje kao da trpe posledice zajedničke amnezije, nisu sigurni u svoju prošlost, a i sadašnjost kao da im izmiče ispod nogu. Na jednom mestu u romanu se pominje to da istovremeno deluju kao svež ljubavni par i kao dvoje ljudi koji se oduvek znaju. To nije romantična izjava, već veoma neprijatan komentar, zato što oni i ne umeju da se odrede prema svojoj vezi. Očigledno je da je posredi nekakva zajednička trauma i ona će se postepeno otkrivati u tekstu, mada nikad do kraja, samo kroz posredne signale i poluformirane simbole. Oni reaguju na spoljašnje poticaje i sve što o njima znamo zapravo saznajemo tim putem, kroz njihove neposredne reakcije – ili reakcije na ono neposredno. Unutrašnji život protagoniste je intenzivan, rekao bih, ali i on se svodi na reagovanje na te ubode stvarnosti, koje najčešće ne ume da rastumači. Ne znam... mislim da radnju istovremeno i u jednakoj meri vode metafora i uzročno-posledične veze. Ipak, postavlja se pitanje za šta je to metafora, a i kuda vode ti uzroci i posledice.

Da bi savladali neki nesporazum, oni se sećaju dana kad su se tek upoznali. Da li je njihova prošlost bila bolja nego sadašnjost?

Pošto nisam želeo da stvorim likove prepune finih, urednih uspomena koje će ih formirati onako kako, u jeftinim scenarijima, ključni događaji iz prošlosti formulastično odrede junaka, stvorio sam par koji sebi pripoveda priču o trenutku upoznavanja, samo što ta priča, čini se, nikad nije ista, i njima nije problem da svaki put jedno od drugog čuju nešto novo. Kao da ih u svemu tome ne zanima toliko istina, prava verzija, koliko zapravo uživanje u podeljenoj priči, u nečemu što im je zajedničko, ili što su makar u stanju da proglase zajedničkim. Relativizacija istine je neodvojiva od relativizacije prošlosti – individualne ili kolektivne.

U leprozarijumu, turističkoj atrakciji ostrva, moguće je doživeti "trenutak potpune sreće". Glavni junak na početku odbija da vidi svetlost, apsolutnu lepotu, koja bi mu omogućila taj trenutak, ali na kraju mu se ipak prepusti. Šta je to?

Bio je izazov vezati najsvetliju tačku ostrva, a onda i celog romana, za mesto na kom su umirali gubavci. Njima sam jedinima ponudio nešto što bi moglo da se nazove univerzalnom istinom, mada je i ona opisana kroz mnoštvo nedokučivih, mada poticajnih fenomena. Istina, u tom smislu, više udara na čula nego na svest. Ona je pitanje emocija, a ne racija. Valjda sam osetio da mora da postoji neka pesnička pravda u mutnom i maglovitom svetu koji sam stvorio. Darija, partnerka glavnog lika, doživljava tu katarzu pri početku romana, i ona joj, čini se, daje izvesnu prednost nad njime, mada se s vremenom ispostavlja da u mnogim situacijama nije bila ništa mudrija ili empatičnija od njega, koji do tog trenutka svetlosti stiže na kraju, kada je, najverovatnije, prekasno. Svejedno, on kao da je zahvalan što mu je prilika pružena i svoj odnos sa Darijom sagledava u novom ruhu, mada mi, opet, nećemo biti načisto u čemu se tačno ogleda ta promena. Moraćemo sami da je učitamo.

Vaše knjige su bile u najužem izboru za Ninovu nagradu, za Andrićevu, i "Zlatni suncokret". Odgovornost svakog žirija je da izabere najboljeg. Da li oni utiču i na, recimo, trenutnu modu u književnosti?

Nagrade, kao vesti, knjigu čine vidljivijom u očima publike i kritike, i u današnje vreme, kada se knjiga malo gde javno plasira, služe kao neka vrsta reklame. To za knjigu i pisca, naravno, ne može da bude loše. Vrednovanje knjiga, međutim, nije egzaktna nauka i dva žirija verovatno neće nagraditi isto delo – u tom smislu je pogrešno nagrađivanje knjiga doživljavati kao takmičenje pošto u umetnosti tog sportskog duha ne bi trebalo da bude. Rekao bih da književna kritika danas u maloj meri kroji književni ukus publike, svakako manje nego pre. To je mač sa dve oštrice, ili, još bolje, kvaka 22, jer, s jedne strane, ne postoji apsolutni autoritet koji će procenjivati kvalitet literature prema sopstvenim parametrima i nametati određena dela javnosti, a neka druga sklanjati iz ovih ili onih razloga, dok je, sa druge strane, uzorak književne ponude koji stiže do današnje publike ogroman i bez iskusnog glasa koji će ukazati na to čemu vredi posvetiti vreme i pažnju čitaoci su često izgubljeni u moru naslova i prepušteni izborima koji se mahom zasnivaju na dizajnu naslovnice, "blurbovima" ili prepričanoj fabuli na zadnjoj korici. Što znači da ukus, više od književne kritike, kroje ljudi iz marketinga izdavačkih kuća, a to je, za mene, zastrašujuća pomisao.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---