Luc Tuymans, Issei Sagawa, 2014, Tate, Murky Water, 2015, Collezione Prada, Milano, Le Mépris, 2015, Collection of Mimi Haas. Installation View at Palazzo Grassi, 2019 © Palazzo Grassi

Izložba >

Čulni potres

Lik Tajmans, Koža, u Palati Grasi u Veneciji

Uz otpočet spektakl Venecijanskog bijenala vizuelne umetnosti 2019, pažnju posetilaca privlači monografska izložba Lika Tajmansa (Luc Tuymans), koji više od tri decenije silovito i bez kompromisa doprinosi smislu slikarskog umeća. Osamdeset dela umetnika iz Antverpena, biće pred posetiocima do prve nedelje januara 2020, svedočeći o autorovom markantnom pristupu koji menja opažajne nivoe, destabilizuje saznanja i remeti stepene naših doživljaja. Pod pokroviteljstvom magnata i kolekcionara Fransoa Pinoa (Pinault) u Palati Grasi na kanalu Grande, postavku Koža (La Pelle) slikar je naslovio po slavnom Malaparteovom romanu.

Figurativna putanja i predmetna raspoznatljivost na uljima na platnu, u izboru od završnice osamdesetih pa sve do poslednjih godina, opravdavaju slikara u okrilju odvažnih, dosledno anarhičnih objava. Preispitivanjima političkih, ekonomskih, moralnih i memorijskih senzacija, on je od svojih početaka usvojio vidljivo pomeranje granica svojih, za gledaoce, po pravilu iznenađujućih motiva.

Slikareva radikalnost oličena je u tematizacijama uvećanja ili naglašavanja već postojećih vizuelnih unosa – crteža, oglasa, ranijih slika, fotografija i filmskih kadrova, pobuđujući rasponom i sve veću tržišnu vrednost njegovih dela, za šta se brinu i Pinoova kolekcija i prestižna njujorška galerija "David Zwirmer". Popis Tajmansovoh izložbi je suveren, ali i monografija slikanih ciklusa, kao i priređivanje izložbi drugih umetnosti gde je slikar u ulozi refleksivnog kustosa.

Na otvaranju Kože Tajmans je naglasio poznatu poentu da smo u evropskom obrascu dospeli u nova mračna vremena, i da "ljudi danas postaju sve više i više glupavi, i to suludo glupavi". Suočenja s materijom svih vrsta, s odrazima i figurativnom slikom naglašenih razbuđivanja, pokazuje se kao dosledna matrica. Njemu osobena rasvetljena kompozicije raspoznatljivih predmeta posledica je kratkih poteza mokrom četkicom, što prenosi izvesnu mučnu eksponiranost ranjivosti i dovedenosti pred kliničku hladnoću. Prizori Dijagnostički pogled, s početka prevratnih devedesetih godina, ne samo naslovom, već se i kroz rasvetljene prizore nalik na atlas bolesti ukazuju delovi tela, koža, jezik, izbezumljeni pogled ili maligne izrasline. Tajmansovi motivi su suočavanje, i to ne samo udaljenih kulturnih referenci i stvarnosti.

Dve rane serije njegovih slika, iz kojih su izabrana dela za ovu izložbu, posvećene su pojmovima Domovine i Holokausta, pa se pitanje presudnih događaja s njima (pojmovima) u vezi očituje kao čvorište ideologije, pretnje, podvale, masovnih zanosa, od flamanskih verskih i nacionalnih poigravanja s moćima, sve do skrivenih stereotipa masovnih zabluda. U tom domenu, jednostavni prizori novijeg triptiha Mutne vode (2015), naručenog za jednu holandsku gradsku većnicu, slikovita su meditacija ekološke upropašćenosti sa senkama u gustini vodenih kanala, ispovedajući ispražnjene odraze naglašene stvarnosti kao istinske torture date u senovitoj nežnosti. Slične cinične, ali i melanholične razračune postizao je i sa temama vezanim za kolonijalnu traumu eksploatacije i genocida u Kongu, ali i u izrazito političkim, militarističkim svirepostima, kao i raznolikim portretima: od jezuitskog idola ili baroknog lica u hičkokovskom krupnom planu, do japanskog kanibala sa pariske Sorbone, ili pripadnika Kju Kluks klana.

Pored slike Dvesta sedamnaest (2017) koja se nalazi na plakatima ove izložbe – zapanjenog ženskog lica proisteklog iz novije brazilske serije o distopijskom istrebljenju, i druga dela izložena u Palati Grasi pronose kadrirana, samerljiva poigravanja s nadanjima, crnom ekonomijom, masovnim iluzijama, uskraćenostima, obmanama kao i gubljenjem pouzdanja.

Usamljenost, prevelika eksponiranost svetlom okupanih prizora, stvaraju potrebu da se kroz malene efemerne trenutke i neatraktivne predmete predoči rominjajuće i vrebajuće nasilje. Slično je i sa ljudskim figurama, na primer, kuvar koji se ugleda na starozavetne teme španskog baroka profesionalnog kasapina ili dželata, ili klovn koji drži balone neuravnoteženosti, izmiče iz karikiranih popularnih uloga ka demonskoj povezanosti s obmanom i divljaštvom.

Tome doprinosi i diskretan odnos dva rada ekstremno suprotnih dimenzija i vremenskog razmaka. Na podu predvorja palate je, posebno za ovu priliku, izveden mozaik (2019) po crtežu Alfreda Kantora, preživelog iz nemačkog logora: konture crnih crnogoričnih krošnji i vertikalnih pruga logoraške odeće. Kontrast ovom radu je dat na stepeništu Palate: maleno ulje na platnu Tajne (1990), portret nalik na dokument za identifikaciju, sklopljene oči Alberta Špera, glavnog arhitekte Trećeg Rajha i ministra nacionalsocijalističke partije. Žmurenje kao egzistencijalni imperativ i periferni pogled. Slikarski doprinos očišćenja u zoni opšteg nagomilavanja informatičkog udara.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---