Intervju – Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa >

Mržnja ne vodi nikuda, ona je rak

"Nisam naivan, idealista: ne mislim da ovakav ili bilo koji drugi teatar može da realno, korenito menja društvo, ali verujem da može da bude laboratorija humanijih odnosa, da nas vrati nama samima, navede da se gledamo, dodirujemo, razvijamo međusobno poverenje, ostvarujemo suštinsku razmenu i gradimo zajedništvo"

O novom Bitefu se uveliko priča iako počinje tek 17. septembra, a raznorazna pitanja poput onih ko dolazi, odakle, šta će ove godine biti novo i hrabro, o čemu su predstave i u kojoj formi, tvore predigru festivala svesno i namerno izazvanu pre tri godine otkad je profesor Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa, uveo promociju aktuelnog izdanja festivala već u junu, prvo u nekom evropskom gradu čija će predstava učestvovati u glavnom programu, pa zatim i u Beogradu.

Ono što se u ovoj fazi ovogodišnjeg 53. Bitefa osim selekcije pouzdano zna jeste da 12 predstava iz Nemačke, Srbije, Hrvatske, Nigerije, Francuske, Brazila, Slovenije i Belgije objedinjuje slogan "Počnimo ljubav iz početka". Ova tema, a naravno pre svega koncept najnovijeg Bitefa, bili su neki od povoda ovom razgovoru.

"VREME": Nakon prethodna tri Bitefa čije su teme bile aktuelne opasnosti koje vrebaju Evropu i svet, ovogodišnji predlog publici je da počne ljubav iz početka. Zašto ste procenili da je baš sad trenutak za takav poziv, da li mislite da uprkos sveopštoj mržnji svuda oko nas ljubav ipak nije nestala?

IVAN MEDENICA: Nudi mu samo kao krhku nadu u daljini, kao moguće svetlo na kraju tunela, a bez imalo naivnosti i samozavaravanja. Naime, i ovaj će Bitef, kao i prethodna tri, za glavnu temu imati, bar u 9 od 12 predstava glavnog programa, velike opasnosti i traume s kojima se suočava savremeni svet. Konkretno, tema 53. Bitefa je entropija, raspad savremene zajednice, kako one najšire, političke (društvo, država), tako i njenih "podsistema": porodice i partnerskih/bračnih odnosa. Ne živimo, nažalost, u boljim okolnostima nego prošle godine, tako da ni tematska linija Bitefa ne može bitno da se promeni. Razlika je u nijansi: prošle godine smo izoštreno fokusirali neke od razloga sveopšte društvene krize (desni populizam, ksenofobiju, autoritarne režime...), a ove godine ćemo se baviti samim manifestacijama te entropije, kako se ona reflektuje na društvo u celini, pojedine gradove, porodice, određene generacije, izbegličke i druge ugrožene grupe, ljubavne parove... To što vi zovete pozivom na ljubav, a što se logično može pretpostaviti na osnovu našeg provokativnog, pa donekle i ironičnog slogana – ironičnog ne prema pesmi Počnimo ljubav iz početka, nego mogućnosti da se taj poziv danas ostvari na globalnom planu – jeste, zapravo, poziv da počnemo da mislimo, isprobavamo i iskušavamo nove oblike zajedništva. A taj pokušaj da iskušavamo nove oblike zajedništva, uprkos svim društvenim zlima kojima smo okruženi, mislim da nam je neophodan. Kritičnost, polemičnost, suprotstavljanje, nepristajanje... to su sve neophodne, pozitivne, humanističke vrednosti, one koje vode društvo napred. Mržnja ne vodi nikuda, ona je rak.

Verovatno se u toj dvosmislenosti vašeg poziva na ljubav i nalazi razlog zašto su na ovogodišnjem plakatu prazan tanjir i dva noža, jer šta može da se jede u takvim, složićemo se, nemogućim okolnostima?

Upravo tako. Svi smo bili veoma srećni ovim rešenjem koje je ponudila agencija McCann Grupa iz Skoplja, jer je ono odlično artikulisalo tu dvosmislenost koncepta 53. Bitefa. Postavljeni tanjir s escajgom je poziv na obed, na zajedništvo, drečavo crvena boja koja dominira plakatom je boja ljubavi. Međutim, uz tanjir ne stoje nož i viljuška, nego dva noža, kojima se ne može jesti, ali se može ubadati, klati, ubijati, a crvena nije samo boja ljubavi, već i krvi... Ipak, mi na Bitefu verujemo u mogućnost mirne, gandijevske "revolucije", u odbacivanje noževa i jedenje prstima, upravo onako kako to rade Indusi, te da je crveno boja emancipatorskih, naprednih ideja i, u krajnjem ishodištu, prevashodno boja ljubavi.

Ako je u pitanju složen, dvosmislen koncept, kako će predstave 53. Bitefa argumentovati svoj predlog iz naslova, o kojoj vrsti ljubavi pričaju, da li nude srećan kraj?

Kao što sam već rekao, samo tri predstave nude srećan kraj i, naravno, potpuno namerno smo ih ostavili za sam kraj. Kao što znate, na Bitefu nam je dramaturgija glavnog programa veoma bitna. Tu je slovenačka predstava Ali: strah dušu jede rađena po Fasbinderovom filmu, u režiji Sebastijana Horvata, u produkciji SNG Drame iz Ljubljane, s maestralnom Natašom Barbarom Gračner u glavnoj ulozi. Ovo je prava fazbinderovska politička melodrama, koja ima srećan kraj što se tiče same ljubavne priče, ali ne i u apsolutnom smislu. Srećan kraj se, kako je i logično, najsnažnije oblikuje poslednjeg takmičarskog dana, u dve predstave koje se tada igraju: predstavi francuskog novog cirkusa Retke ptice i plesnom projektu Pozvani čuvene briselske kompanije Ultima Vez, u koreografiji Sepe Bajensa. One "ne pričaju o ljubavi", ne nude srećan kraj na narativnom, diskurzivnom planu, već vrlo konkretno, telesno, pozorišnim sredstvima praktikuju humanije, solidarnije, ravnopravnije međuljudske odnose, one koji se baziraju na nekim elementarnim kvalitetima, imanentnim cirkusu, plesu i izvođenju generalno: dodir, podrška, telesna korelacija, energetska razmena, partnerska saradnja... Tako dolazimo do pretpostavke iz knjige Postdramsko pozorište Hans-Tisa Lemana da se političko u savremenom pozorištu ne ogleda u temama koje tretira, već u formama, izvođačkim praksama, oblicima razmene između izvođača i gledalaca. U francuskoj predstavi ta se specifična telesna razmena dešava među umetnicima, ali je u belgijskoj ostvarujemo svi zajedno, petnaestak izvođača i nas stotinak gledalaca. Mi smo pozvani da zajedno s izvođačima, po slobodnoj volji i izboru, učestvujemo u stvaranju koreografskih etida, izvođenju plesnih figura, fizičkih radnji. Tako veliki broj nas, idealno bi bilo da svi uzmemo učešće, zapravo stvara jedan novi, u izvođačkoj praksi ukorenjen oblik zajedništva. Ovakva vrsta pozorišta, ona u kojoj se briše razlika između scene i gledališta, između izvođača i publike, gde se svet gledalaca "utapa" u scensku situaciju, danas se teorijski određuje kao imerzivno pozorište, i na njega se svodi estetska linija 53. Bitefa... Nisam naivan, idealista: ne mislim da ovakav ili bilo koji drugi teatar može da realno, korenito menja društvo, ali verujem da može da bude laboratorija humanijih odnosa, da nas vrati nama samima, navede da se gledamo, dodirujemo, razvijamo međusobno poverenje, ostvarujemo suštinsku razmenu i gradimo zajedništvo.

S obzirom na to da nam takve, interaktivne predstave nisu nepoznate, šta je to što je novo u imerzivnom pozorištu?

Od kako sam postao umetnički direktor Bitefa, ponavljam kao papagaj da više ne živimo u modernističkim vremenima čija je šifra bio "novum", kao što su bila ona u kojima je Bitef osnovan, te "novo" u apsolutnom smislu ne možemo da očekujemo. Ipak, svake godine izdvajamo po jedan fenomen savremenih izvođačkih praksi koji, ako i nije potpuno nov, onda je i dalje, bar u našoj sredini, radikalan, provokativan, drugačiji. Pre dve godine to su bile "durational performances", prošle pozorišne instalacije, ove imerzivno pozorište... Ja sam, ipak, pre svega profesor i teoretičar, tako da imam tu hegelijansku sklonost sistematizaciji (smeh). Evo, sada već mogu da vam kažem na čemu će biti umetnički fokus 54. Bitefa... Ipak, vaše je pitanje sasvim na mestu, jer može da se shvati i kao – šta je to novo što imerzivni teatar donosi u odnosu na ranije oblike participacije i interaktivnosti u pozorištu?... U odnosu na, recimo, interaktivnost u predstavama američke avangarde iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, pre svega Living theater-a, ovde se participacija ne vrši "agresijom" – što se dešavalo u predstavama ove trupe – nego je vrlo demokratska i, kao što kaže naslov predstave Sepe Bajensa, svodi sa samo na poziv da se učestvuje, deli, razmenjuje.

Verovatno najmlađi učesnik u istoriji Bitefa (naravno, ne računam premijere) je predstava Orest u Mosulu iz Belgije, jer dolazi u Beograd samo nekoliko meseci nakon premijere u teatru NTGent. Kako reditelj Milo Rau povezuje Eshilovu tragediju i današnju tragediju u Iraku?

Hvala Vam na toj konstataciji jer smo mi vrlo ponosni što smo uspeli da odmah dobijemo predstavu jednog od trenutno najtraženijih svetskih reditelja... Radnju Eshilove Orestije, formativnog dramskog narativa naše civilizacije, Rau smešta u grad Mosul u Iraku, koji je razoren akcijama Islamske države i američkim bombardovanjem. Eshilova tetralogija, drastično skraćena i adaptirana, cela je odigrana i snimljena u Mosulu i taj film pratimo celim tokom predstave, dok nam se na pozornici rekreiraju neki od prizora iz filma. Učešće iračkih glumaca, koji većinski nastupaju samo u filmu jer ne mogu da napuste Mosul, veoma je dirljivo jer se, kao što se to obično dešava u Rauovom doku-pristupu, njihove tragične privatne sudbine prepliću sa onim iz Orestije. Za razliku od Eshila, Rau na kraju priče ne nudi opšte izmirenje, uspostavljanje prava, pravde i demokratije, već otvoreno postavlja pitanje da li su one moguće u savremenom svetu. Glavni junak ove predstave jeste Mosul, u kome se nalaze ostaci jedne od najstarijih naseobina na svetu, čuvena Niniva, i čiji današnji izgled, nalik površini Meseca (nema gotovo nijedne cele kuće), čini da, ipak, malo manje patimo zbog požara koji je oštetio Notr Dam. Rauovo radikalno problematizovanje Eshilove vere u demokratiju najbolji je mogući način da započnemo tematsku liniju 53. Bitefa, problematiku sveopšteg raspada društva/zajednice... Tematsku liniju "raspada zajednice" započinjemo savremenom verzijom Orestije, a završavamo je znakovito, vraćajući se u antičku Grčku, izvorište našeg, zapadnog sveta. Poznata francuska konceptualna transrodna umetnica Fija Menar izvodi svoj performans-instalaciju Kuća Majka u kome, potpuna sama, čitav sat gradi od velike površine kartona, doslovno se boreći s tim materijalom, jednu kuću u skoro prirodnoj veličini, za koju će se ispostaviti da je antički hram. Ono što će se s tim hramom potom desiti, kao i to što mi kao publika nećemo reagovati, ubojiti je, metaforički vrhunac priče o raspadu našeg, evropskog društva.

Grad Beograd će biti neposredni učesnik predstave Beograd na daljinski, dok će ga u predstavi O mesu i betonu predstavljati gradsko đubre. Sa kakvim su se problemima sreli organizatori tih dveju predstava?

Predstava Beograd na daljinski proslavljene trupe Rimini Protokol i Štefana Kegija igra se u danu Prologa, i to ne samo zato što je starijeg datuma, za razliku od svih ostalih na 53. Bitefu. Glavni razlog je što nas odlično uvodi i u tematsku i u umetničku liniju 53. Bitefa. Ona je potpuno imerzivna, jer u njoj publika čak i ne uranja u svet scene, pošto njega zapravo nema, već ga sama stvara. Ova predstava je zamišljena kao nekakvo "muzejsko vođenje" sa slušalicama na ušima kroz ceo grad, šetnja sa jedne na drugu lokaciju. Izuzetno pametni tekst koji nas navodi kuda da se krećemo istovremeno problematizuje naš odnos prema toj grupi gledalaca u kojoj smo, prema gradu kroz koji prolazimo i mislimo da ga poznajemo, jednostavno – prema zajednici u kojoj i s kojom živimo. Ova predstava postavlja velike logističke izazove – od dobijanja dozvola za kretanje i zaustavljanja grupe ljudi na određenim lokacijama do problema s gradskim prevozom, konkretno satnicom autobuskih linija, jer je predviđeno da se jedan deo ture pređe i na taj način... U sjajnoj, veoma izvođački snažnoj brazilskoj predstavi O mesu i betonu suočavamo se, u jednom trenutku, s humanoidnim figurama deformisanim od ogromne količine đubreta koje trpaju u svoju garderobu. U kom god gradu da se ova predstava igra, đubre je lokalno, tako da se pre samog izvođenja dešava akcija sakupljanja dotičnog đubreta.

Svaka vaša dosadašnja selekcija promovisala je svetu jednog mladog autora. Ove godine to je naš reditelj Igor Vuk Torbica. Zašto baš on?

Drago nam je što je, posle Nemca Ersana Mondtaga i Izraealca Nadave Barnee, umetnik koga će ove godine Bitef lansirati u "internacionalnu pozorišnu orbitu" upravo domaći reditelj Igor Vuk Torbica. Razlog je jednostavan: napravio je odličnu, bitefovsku predstavu, a po motivima Molijerovog Tartifa, i koja se potpuno uklapa u koncept 53. Bitefa. Ona nije imerzivna u klasičnom smislu, ali takođe ruši četvrti zid i snažno prožima svet pozornice i gledališta. Mi, publika, ovde postajemo pasivni saučesnici u razaranju jedne izmanipulisane porodice, a koje sprovodi Tartif, ovde prikazan, a u izvrsnom tumačenju Saše Torlakovića, kao eksponent nekog autokratskog režima. Između ostalog, ovo je jedna od kritički najzaoštrenijih srpskih predstava iz netom završene sezone (produkcija SNP-a iz Novog Sada i Narodnog pozorišta iz Sombora), te kao takva pokazuje da se angažovano pozorište ne dešava samo u vaninstitucionalnom okviru, što je naša česta zabluda.

Veoma pohvalno ste ocenili novi Programski odbor Bitefa; šta očekujete od tog tela u kontekstu činjenice da su upravni odbori pretvoreni u instituciju pro forme?

Novi Programski odbor Bitefa je veoma zainteresovan za način na koji festival nastaje i njegovi članovi su odmah shvatili veliku složenost ovog procesa koji bukvalno traje godinu dana: bar ako imate velike ambicije i želite, recimo, da neke od najtraženijih svetskih predstava kao što je Orest u Mosulu imate odmah na Bitefu. Pošto su potpuno uz nas, oni se trude i da nam pomognu u nabavci dodatnih sponzorskih sredstava, što je veoma bitno i što bi trebalo da bude jedan od glavnih zadataka ovih tela.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---