Buđenje pacova

Crni talas >

Sve boje tame – nekad, nedavno i sad

Šta je danas ostalo od crnog talasa u domaćoj kinematografiji, koji temeljno opisuje Veljko Radosavljević u tek objavljenoj studiji Sjaj crnog

Svaki čas (ovim ili onim povodom) priča o ovdašnjim crnotalasovskim filmovima ponovo ispliva na površinu i dospe u žižu barem jednog dela javnosti. Nekad to biva refleksija na ono što nam stvarnosna dimenzija života danas i ovde stavlja na pladanj nužnog obroka, a nekad je sve to inicirano filmskim i njima srodnim pričama i novostima.

Tako je pre nekoliko sedmica put knjižara krenula nova knjiga u izdanju Filmskog centra Srbije (FCS) – reč je o izuzetno zanimljivijoj i veoma sveobuhvatnoj studiji Sjaj crnog iz pera Veljka Radosavljevića. U njoj autor nastoji (i uspeva) da iz što više pravaca i što raznovrsnijih rakursa sagleda fenomen tog tako dugovečnog i potentnog fenomena. Radosavljević ističe da je reč o (suštinski sagledavano) prilično heterogenoj i disperzivnoj struji svedenoj pod kišobran jednog širokog a opet i sputavajućeg termina. Pri početku ove studije Radosavljević podseća na čuvenu izjavu teoretičara filma Dušana Stojanovića iz umalo mitske 1967. godine: "Za jugoslovenski film danas je najkarakterističnije što na ideološko-filozofskom planu nosi sa sobom mogućnost, a naša kinematografija već i ostvaruje tu mogućnost kao praksu, mogućnost da se JEDNA kolektivna mitologija zameni BEZBROJNIM ličnim mitologijama."

I, baš tako: unutar tog crnog talasa koji je upravo tada klijao i nastajao formirala se grupa raznorodnih filmova, autora dovoljno međusobno razaznatljivih poetika; pri odmeravanju kinestetičkih i idejnih dometa srpskog filmskog crnog talasa, stoga, u obzir, osim izrazito važnog društveno-ideološko-istorijskog okvira, treba uzeti i reakciju na tadašnji glavni tok, u dobroj meri oličen u spektaklima i filmovima koji se u većoj ili manjoj meri bave kanonizacijom dobro znanih tropa Narodno-oslobodilačke borbe na ovim područjima, ali i nasleđe američkog noar-filma koje je zagledano u hipnotišuću lepotu i višeznačnost mraka ljudskih duša i pratećih im psiha, te stilsko nasleđe i dalje uticajnog italijanskog neorealizma, ovde znalački prenesenog u filmovima Nanovića i Pogačića.

Ako se, dakle, saglasimo da su autori crnog talasa (Pavlović, Makavejev, Žilnik, Kozomora, Mihić, pa i Kokan Rakonjac kao ipak dodatno apartna autorska figura) pokušavali da što preciznije odraze onu nimalo ružičastu stvarnost, zbilju koja izranja i nanovo zaranja u blato, mrak, neuglednu lepotu predgrađa, ubogih varošica i zaselaka, opšte beznađe, ukorenjeno i u sve prisutnoj socijalnoj i ekonomskoj nepravdi, možda bi bilo zanimljivo videti šta je od baštine i/ili barem odblesaka te i takve krovne poetike ostalo u srpskom filmu u, recimo, poslednjih dvadesetak tranzicionih i na prvi pogled samo posve drugačijih godina.

Tako već pri samom kraju prethodnog milenijuma imamo jedan film koji je evidentno nastao na tragu tog dalekosežno delotvornog crnotalasovskog pelcera – u pitanju je Mehanizam (2000) u režiji Đorđa Milosavljevića. Sve je tu, uključujući ciljano sveden zaplet s ograničenim brojem važnih likova i kal vojvođanskih staza i bogaza, a tu je i jasna faktografska i kreativna kopča – autor scenarija je Gordan Mihić. Nažalost, Mehanizam se zadržava na pukopojavnoj dimenziji nadovezivanja na crni talas, uz prilično intruzivnu i, reklo bi se, izlišnu stilizaciju. Nekoliko godina docnije, pred gledaoce je stigao izrazito zanimljiv, uspeo i uspešan film 1 na 1 reditelja Mladena Matičevića. U tkivu i finom vezu tog, kako su pojašnjavali kritičari tih dana i meseci – betonskom vesternu, bilo je poviše vešto inkorporiranih odblesaka važnih stilskih odrednica pomenutog crnog talasa. Slično je i u slučaju visokoestetizovanog filma Miloš Branković (2008) Nebojše Radosavljevića, gde je crnotalasovska matrica junaka na tački pucanja sjedinjena sa motivom probuđenog i pobunjenog intelektualca, a sve to uz melanž naglašene političke nekorektnosti u ovom drskom i odvažnom ostvarenju kao usamljenom primerku srpskog filma novog veka i novijeg kova koji otvoreno polemiše, pa i stupa u otvoren klinč sa postpetoktobarskim mantrama.

Ipak, ključni film i po ovoj osnovi u narečenom periodu jeste odlično ostvarenje, debitantski celovečernji film Mladena Đorđevića Život i smrt porno bande iz 2009. godine. U toj svojoj zaumnoj i u svim filmskim aspektima zaokruženoj i zreloj priči o grupi (samoproklamovanih) otpadnika koji udruženi u provokatorski ustrojen porno-kabare kreću put ruralne Srbije da bi ubrzo upali u kovitlac ludila brzopoteznih snuff filmova, Đorđević je na najartikulisaniji mogući način vratio nasleđe srpskog crnog talasa. Istina, Đorđević se u stilskom i izražajnom smislu više oslanja na znano iz poetika Rakonjca, Žilnika i skrajnutog Jovana Jovanovića (autora naknadno zapaženih i cenjenih filmova Kolt 15 GAP i Mlad i zdrav kao ruža) nego na Makavejeva i/ili Pavlovića, ali, stvorio je efektan omaž pomenutom talasu, krajnje osoben film iz vizure očito posebno nadarenog filmskog pripovedača i stvaraoca, a uz to i očito strastvenog filmofila. Na drugom tasu, a opet u snažnoj vezi sa paradigmom crnog talasa, Đorđević u Porno bandi promišljeno i strasno pokreće polemiku sa tihim i ne tako ili nimalo tihim užasima bitisanja (i stvaranja i izražavanja) u rigidnom društvu presahlom od isključivosti i grčevite borbe da se očuva okoštali i jalovi sistem srednjačenja, jednoumlja i paravrednosti malograđanskog podtipa. Osim toga, Pornu bandu (a to se mirne duše da izreći u slučaju ogromne većine ključnih filmova onovremenskog SFRJ crnog talasa) krasi i veoma osnažuje gotovo viralno intelektualno poštenje – na primer, Đorđevićevi porno-banditi naleću na zlokobno konradovsko srce tame i u središtu srpske prestonice i u isprva bajkolikim pejsažima u blizini sela širom Srbije. I to nije sve – Đorđević nimalo kalkulantski (a srpski film je u poslednje dve decenije naprosto krcat kalkulantskim potezima i odlukama brojnih srpskih filmskih autora i producenata) insistira na nemogućnosti istinskog bega, naravno, osim u onom jedinom, ontološkom i biološkom smislu, što je još jedna od rima sa crnim talasom starog i izvornog kova, u kom je ta ideološka dimenzija, ta potreba za preispitivanjem vlastodržačkih aksioma predstavljala jedan od korena od najveće važnosti.

Naravno, bilo je primetnih tragova crnotalasovskog nasleđa i u pojedinačnim filmovima još nekih autora – u Đavoljoj varoši (2009) i Sestrama (2011) Vladimira Paskaljevića, u Flešbeku (2010) Aleksandra Jankovića, pa i u Klipu (2012) Maje Miloš i Travelatoru (2014) Dušana Milića, Horizontima (2017) Svetislava Dragomirovića, a pomalo i u Srpskom filmu (2010) Srđana Spasojevića. Na sreću, ni ovoj priči ovde nije kraj – uskoro bi trebalo da počnu snimanja filmova Prvi maj Mladena Đorđevića i Trag divljači Nenada Pavlovića, koji će raditi, da i to bude naglašeno, film čiji je scenario inspirisan prozom oca mu, Živojina Pavlovića.

Imajući to u vidu, s povelikom sigurnošću da se ustvrditi da tu neće biti reči o mimetičkom ponavljanju dobro znanih postavki crnog talasa svedenog na, nazovimo tako, filmski folklorizam, nego da ćemo još jednom dobiti ostvarenja čiji će autori pričati neke svoje povesti na način na koji oni odrede kao najpodesniji, a uz odavanje manje ili veće počasti udarnicima i ostalim pregaocima crnog talasa s početka ove priče. S druge strane, sasvim otvoreno ili, pak, iz prikrajka, stvarnost će se, onakva kakva jeste i kakva, kanda, jedino zbilja i može da bude, već sama postarati za izobilje nekih drugih boja, valera i nijansi neprolaznog mraka.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---