Evropski film – Palić 2019. >

Jadnici, proleteri, hipohondri… I malo dobrog Ajvara

Festival evropskog filma, u filmično dekadentnom ambijentu prelepe obale hronično zagađenog jezera, održao je visok renome i prikazao domaćoj publici najrelevantnije filmske novitete sa našeg kontinenta

Prethodnog vikenda okončano 26. po redu izdanje Festivala evropskog filma Palić dovelo je, nimalo iznenađujuće, do gotovo istovetnog /starog zaključka – filmski festivali, i mimo jake impresije da ih je na ovim prostorima previše, imaju svrhu postojanja, posebice ako se odvijaju uz istovremeno dovoljno čvrst i dovoljno fleksibilan polazni okvir, pa još u tako oku ugodnom i smirujućem okruženju kakav je bio i ostao Palić.

Naravno, i dalje ima prostora za infrastrukturna poboljšanja i osnaživanja festivala, i dalje se stiže do tačke kada nekoliko festivala pledira na manje-više istu skupinu viđenijih filmskih naslova iz recentne ponude evropskog arthouse izraza, a tu je i dalje porazna činjenica o ekološkoj katastrofi koja drži Palićko jezero, da se tako izrazimo, u okovima. Ali, oni kojima je do filma, koji (i dalje) uživaju gledajući filmove, kojima znači da pričaju o njima i vagaju njihove pojedinačne i konkretne domete, nesumnjivo su imali šta da nađu i čemu da posvete posebnu pažnju na Paliću tokom druge polovine ovog prilično tropskog jula.

Srećom po sve, a ponajviše po samo gledateljstvo manje ili više zahtevne/upućene/cinične fele, na Paliću je ovog leta bilo dovoljno dobrih, privlačnih i zanimljivih filmova, od kojih neki dobacuju i čak do one snevane kote – kote viđene za filmove koji nagone na razmišljanje, na polemiku (pa bila to i polemika sa samim sobom u kasne noćne ili ranojutarnje sate), te koji pride i progovaraju nešto intrigantno o kontekstu iz kog su iznikli i o društvu koje ih je na planu impresija, ideja, motiva, implicitnih značenja i potonjih potencijala za dodatna, nekad prilično tačna, a nekad i posve ishitrena i netačna čitanja porodila baš sada i baš na tlu raznorodne i očito i dalje filmašima nadahnjujuće Evrope.

Desilo se očekivano i, kanda, jedino pravično – u glavnom takmičarskom programu pobedio je najkvalitetniji i svakako najosobeniji film – međunarodni žiri, u sastavu Lorens Tuli, Marta Bereš, Aleš Pavlin, Silas Coumerkas i Tom Burk, odlučio je da Nagradu "Zlatni toranj" dodeli francuskom ostvarenju Jadnici (Les Miserables) u režiji Lađa Lija. Sud o superiornosti ovog filma dobijao je na snazi iz večeri u veče, kako je odmicao taj deo programa ovogodišnjeg Palića, a isti film poneo je, ponovo nimalo iznenađujuće, i "Gorki list", nagradu za najbolji film po oceni publike.

I zaista, Jadnici su širinom opsega i kinestetičkom prefinjenošću naprosto u zasenak bacili konkurenciju. Lađ Li je uspeo da, pod kišobranom i izgovorom veristički ustrojenog filma savremenog senzibiliteta (uz mnogo, ali ovog puta sasvim opravdanog i nesporno efektnog ‘dronovanja’ na nivou slike), zapravo isporuči krajnje sugestivnu i silovito emotivnu socijalnu hroniku, u svojoj biti dosta nalik grčkoj tragediji visokog intenziteta i razmahane naracije, koja u isti mah biva i društveno angažovani film čijoj se iskrenosti nema ama baš ništa smisleno zameriti. Uz to, nijednog trenutka ne skrećući put defetizma, Jadnici nas podsećaju na očigledne i bolne istine o društvu, nepravde i suštinsko, duboko ukorenjeno nerazumevanje ojačano armaturom sačinjenom od bigotizma i predrasuda.

Na polju društveno angažovanog filma, gorke i na trenutke diskretno mučne drame o živom blatu kroz koje mora da pliva i kroz koje ka snevanom srećnom ishodu, hteo – ne hteo, mora da se probija ostrvski proletarijat, zadržao se neumorni Ken Louč. Ako ćemo pošteno, Louč je i u novom filmu (van konkurencije za nagrade ovog festivala), inače sasvim zadovoljavajućem i veoma ubedljivom ostvarenju Žao mi je što smo vas propustili (Sorry We Missed You) još jednom izvarirao ono na čemu je davnih dana gromko poentirao i po čemu je već decenijama unazad prepoznatljiv i zbog čega je i voljen i cenjen. Ovo jeste tipična loučovska postavka, ovo jeste, svekupno, i tipičan loučovski film, posebno ako imamo u vidu filmove iz poznije faze, a ponajviše i ponajpre Ja, Danijel Blejk, ali jeste i dovoljno samosvojno i upečatljivo ostvarenje iskrenog levičarskog profila, uz briljantnu glumu udarne četvorke (Kris Hičem, Debi Hanivud, Ris Stoun, Kejti Proktor) zahvaljujući kojoj gledalac može i da skrene u pravcu razmišljanja o dokufikciji kao mogućem stvarnom stilskom i žanrovskom ruhu ovog filma.

Boje veterana odlično je branio i Almodovar u vrlo dobrom filmu, Bol i slava (Dolor y Gloria). U ovoj stvaralačkoj epizodi Almodovar stiže u znatno melanholičnijem i naglašeno kontemplativnijem izdanju, filmom gotovo lišenim oslanjanja na pop-kulturne reference, ali, pritom, dobrano porinutim u ono što bismo bez mnogo razmišljanja mogli nazvati almodovarovskom (ili samo Almodovarovom) mitopoetikom. Osim sete, dražesno iskrenog i prilično zabavnog solipsizma, zagledanosti u neprolaznu senku propuštenih prilika i pogrešna skretanja, kao i u nepremostiva emocionalna i duševna čvorišta, ovaj film nudi i hipohondriju kao potentan i značajan motiv, a Antonio Banderas nas nakon sumanuto dugog posta po tom pitanju podseća koliko je odličan glumac i koliko je unikatna glumačka pojava.

Uz srpski Ajvar rediteljke Ane Marije Rossi, koji je pri ovom prvom susretu s ovdašnjom publikom (a u pitanju je bila i svetska premijera pomenutog ostvarenja) pokazao da, premda je reč o istinskom ekcesu u našem savremenom filmu – nedvosmislenoj melodrami, odlično komunicira sa publikom. Pritom, govoreći na zanimljiv i filmski učinkovit način o ozbiljnim temama, u glavnom takmičarskom programu istakla su se i dva filma naglašenijeg feminističkog štiha. Film Ljubav na mrežama (Celle Que Vous Croyez) režirao je Safi Nebu po romanu Kamij Loran, a u pitanju je melodramska priča sa jasnim primesama trilera o univerzitetskoj profesorki koja u šestoj deceniji života, nakon nesrećne romanse, na društvenim mrežama pod lažnim identitetom započinje sve strastveniju igru zavođenja duplo mlađeg muškarca. Ovaj je film prijatno gledati, Žilijet Binoš je odlična i u ovoj veoma zahtevnoj ulozi suštinski nedopadljive osobe, sasvim je na mestu taj melodramski žar, a utisak donekle kvari nagomilavanje preokreta i motiva u završnoj četvrtini. S druge strane, Teona Strugar Mitevska u neporecivo vrednom i zanimljivom filmu Bog postoji, ime mu je Petrunija otvorenije polemiše s mačističkom postavkom sveta u kome živimo. Film pokreće niz intrigantnih tema, Zorica Nuševa je izvrsna u naslovnoj ulozi (zasad i jedinoj), ali teško je pobeći utisku da je ovo film koji dosledno igra na (samo)zadate teme i note balkanskog filma po meri i uzusima selektora najviđenijih evropskih filmskih fešti današnjice, a tu je i diskutabilna teatralnost druge polovine filma. Film je, inače, nastao po scenariju Elme Tataragić, koja je pisala i Šavove u režiji Miroslava Terzića, ostvarenje sa takođe prominentnim i intrigantnim glavnim ženskim likom u trenutku krupnog životnog preokreta i, ako ćemo kratko i pošteno, uz sve kvalitete Petrunije, Šavovi su u toj podeli kvalitetnije i celovitije delo.

Pretposlednje večeri festivala u ovom segmentu je prikazan i film Delo bez autora (Werk Ohne Autor / Never Look Away) reditelja Florijana Henkela fon Donersmarka, koji je, podsećamo, mnoge oduševio filmom Život drugih ljudi, a par godina docnije i silne duboko razočarao holivudskim debaklom, posve neupotrebljivom budalaštinom Turista sa Anđelinom Džoli i Džonijem Depom u glavnim rolama. Fon Donersmark, i to je za svaku pohvalu, ovim "starostavnim" filmom ciljano beži od čemera vazda turobnog evropskog arthouse filma našeg doba. Krajnje ishodište mu je kvalitetna i vrlo dobra igra na staroholivudske teme, i to ne samo zbog tog retro-šik ugođaja i vremenskog okvira u koji je ova hipermelodrama smeštena, već prvenstveno usled upečatljivog i vešto sprovedenog omaža razmahanosti i sveukupnom autorskom rukopisu u stilu jednog Daglasa Sirka, kao ultimativne veličine u tom domenu. U tom smislu, ovaj znalački skockani i ušminkani film sa junačkom dužinom od 189 minuta štrči unutar ne samo palićke, nego i znatno šire shvaćene i sagledavane festivalske ponude, pritom ni trena ne delujući anahrono, već diskretno sugerišući jedan od mogućih pravaca u kojima bi mogla da krene barem jedna od struja (zapadno)evropskog filma danas.

Mereno po filmovima, ali i po predanosti sa kojom je i tzv. civilna gledalačka publika ovog jula pratila probranu filmsku ponudu na drvenim klupama palićke Letnje pozornice usred najezde uvek spremnih komaraca, Evropski filmski festival Palić je i ovog puta imalo smisla posetiti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---