Skamenjena duša

Ostavio je na stolu teglu džema od smokava i stranicu istrgnutu iz sveske na kojoj je, hrapavim rukopisom, pisalo da mislim na njega dok budem praznila sadržinu tegle ("kratko će da traje", dopisao je). Okrenula sam crveno-beli poklopac, vazduh je ušao u staklenu posudu, začulo se muklo "plop", uzela sam kašičicu s dugom drškom i začudila se sopstvenoj vedrini. Lako sam i bez muke mislila na njega, premda, opet, da li je to bilo mišljenje ili tek niz razbacanih slika, vrtloženje skica koje se otkidaju sa zida sećanja? Sada je toliko mesta u ovome stanu i, učinilo mi se (ne umem to drugačije da kažem), u mojoj duši. Imala sam zatvor duše. On mi je to rekao, "imaš zatvor duše, Agata". Naravno da sam se uvredila, znala sam nastavak te replike, "u tvojoj duši je skamenjeno govno, okrenuto popreko, i kada se budeš oslobodila njega oslobodićeš sebe", pisalo je u njegovom scenariju, ali to nije izgovorio, sigurna sam čak da nije ni pomislio, ali zbog nečega je rekao da imam zatvor duše, a sebe je, uverena sam, video kao spasitelja, kao onoga ko će skamenjenu moju dušu da otopi, ko će, poput iskusne porodilje, da okrene to govno u meni kako bi izašlo onako kako treba, glavom unapred da me ne povredi. I zbog toga me je tako nervirao. Želela sam da budem povređena. Nervirao me je time što je uvek bio tu i što je znao kada treba da se povuče (što me je naročito nerviralo) jer osećala sam se nebranjeno pred njegovom tankom figurom koja je pre mene znala šta mi je potrebno i šta hoću, kao kada bi mi doneo čarape i ja tek tada dotakla sleđena stopala, kada bi skuvao čaj samo minut pre nego što ću ga i sama poželeti, kada bi me ujutro (beskrajno nežno) probudio pre sata, donosio mi knjige koje sam počinjala da čitam kao da sam ih ja želela, a nisam, želeo ih je on, htela sam sama da otkrivam svet, jebeno sam htela sama, nisam više podnosila njegovu posvećenost, nisam želela da bude tu onda kada mi je potreban, želela sam da žudim za njim baš onda kada sam za njim žudela, što, istina, može izgledati malo čudno, ali ne znam kako to bolje da kažem, bilo ga je previše, bilo ga je svuda i uvek, čak i kada je bio daleko, čak i naročito onda kada se, bez mnogo reči, povlačio da bi mi ostavio sav prostor i sve vreme ovoga sveta. Sada sam jela džem od smokava i mislila na njega, na svog muškarca koji to, moj, više nije i osećala kako se širi prostor baš tamo gde se, valjda, nalazi duša. "Ništa ja ne znam o duši", umeo je da kaže, potom bi se iskezio i usta bi mu se ispunila velikim konjskim zubima, neodoljivim. Zatresla sam glavom kao da me neko gleda (sećam se toga, sama sebi učinila sam se grotesknom), kao da se branim od te misli, naravno da ga volim, izgovorila sam u sebi i zahvatila novi zalogaj džema od smokava i nikada nikoga neću tako voleti. Ne znam da li sam baš to pomislila, da li se uopšte takve rečenice izgovaraju u mislima i da li misli govore ili samo misle, to sam pomislila dok sam uzimala novi zalogaj džema od smokava, ali sećam se piščevog pogleda, najpre njegovih ogromnih šaka ("kako ovaj tip uopšte drži olovku ovom šapom?", pomislila sam, "kako uopšte pogađa dirke na tastaturi?"), pa onda i njegovog pogleda, tamnih očiju utonulih u duplje natkrivene gustim obrvama, i sećam se kako sam najednom postala preteška sebi samoj, kako sam urasla u stolicu, a onda je razvukao usne i kroz crnu bradu ukazao se vučji osmeh (nije rekao ništa smešno, nije bilo povoda za taj osmeh), sve se, najednom, ubrzalo, prišao mi je posle i pitao šta nije u redu, tako sam ga, naime, gledala, kao da nešto nije u redu i zato se osmehnuo bez razloga, zbunio ga je moj pogled, kaže, potom ga vidim kako se oblači u polumraku moga stana i upućuje mi isti onaj vučji osmeh, ali sad već po očima znam da nije zbunjen, odlazi bez poljupca, po malo smeteno, samo mahne i izađe, kasnije me zove i kaže da ne zna šta da kaže, okleva, bilo je sve tako drugačije, kaže, a moj muškarac koji to više nije – zna, on je to znao i pre nego što će se dogoditi, izgovorila sam možda dve rečenice kada me je pitao da li se nešto dogodilo, ne, rekoh, zašto?, tišina nekoliko sekundi, "to nije istina, Agata", rekao je mirno, "zar ne?" i počela sam da plačem, "sve je u redu", rekao je i spustio slušalicu i zato me je nervirao, možda sam ga u tom trenutku čak i mrzela, a kada me je pogledao poslednji put videla sam tugu kakvu nikada pre nisam videla kod njega, kakvu nikada nisam videla ni kod koga, kakvu ne želim nikada više da vidim.

Sve je u redu, govorim sebi, sve je u redu, diši. Ukus smokava razliva mi se po ustima i gorko od suza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---